Kad žrtvujemo svoju slobodu

Tokom naredne dve nedelje, u više beogradskih prostora, festival Vizualizator predstaviće publici izložbe domaćih i stranih fotografa, ali i približiti savremena dostignuća ove zapostavljene grane umetnosti. A fotografiji se, u epohi ekspanzije interneta i digitalnih medija ali i zapostavljenosti medijskog sadržaja kod nas, poriče značajna uloga kakvu već decenijama igra na umetničkoj sceni zapadnih prestonica. U prilog tome svedoči i činjenica da je naša zemlja jedna od retkih koja u svoj kulturni program još uvek nije uvrstila kuću ili muzej fotografije, niti je ijedan značajniji pomak napravljen u tom pravcu. U tom smislu, Centar za razvoj fotografije (CRF) trudi se da kroz izložbe i edukaciju promeni ovakvu klimu i uspostavi fotografsku tradiciju, kakva u srpskoj sredini upadljivo nedostaje. Fokus festivala je na afirmaciji fotografije kao vizuelne umetnosti, podsticanju njenog razvoja i promociji kulture fizičke izrade fotografija u ovoj sredini. Tako program festivala obuhvata različite sadržaje: pored izložbi Natali Glišić, fotografkinje srpskog porekla odrasle u Austriji, koja kroz svoj rad pokušava ponovo da se poveže sa srpskom sredinom i u sebi pomiri svoj višedimenzionalni identitet i Željka Šafara, koji je svoj profesionalni rad usmerio na uličnu modnu fotografiju, Vizualizator će program upotpuniti i izložbama svetskih umetnika koji svojim fotografijama intrigiraju i provociraju na različite načine. Diana Blok je kontroverzna holandska umetnica koja uzburkava javnost već više od četrdeset godina. Rođena u Montevideu, Diana je studirala sociologiju u Meksiko sitiju pre nego što se preselila u Amsterdam, gde se 1974. godine posvetila fotografiji i vizualnim umetnostima. Kao višejezični umetnik iz dijaspore, u svom radu istražuje pitanja identiteta, roda, seksualnih različitosti i kulture, viđenim poetičnim vizuelnim jezikom. Kako je istakla u kraćem razgovoru za NIN, njoj lično zanimljivo je da fotografijom govori o tabuima vezanim za seksualne identitete, sa kojima smo suočeni od detinjstva, u većini zemalja širom sveta: „Naš seksualni identitet kreira se još dok smo u materici. Naše majke i očevi razmišljaju o našim imenima još pre nego što se rodimo, a nekada davno morali su da pretpostavljaju pol deteta, nadajući se da će se poklopiti sa njihovim željama. U tome i jeste pojednostavljenje po pitanju rodova. Tokom mladosti i puberteta, borimo se da oformimo naš identitet u skladu sa svim normama i tabuima koje naše okruženje diktira. Srećom, možemo da postanemo ono što iskreno mislimo da jesmo i da ostanemo otvoreni prema promenama, s obzirom na to da ništa nije do kraja definisano, kao što izgleda da jeste. Sve te teme me inspirišu u radu. Takođe, preispitivala sam i strukturu porodice nasuprot porodici koja nam je rođenjem data, u svom radu Krvne i ostale veze (Blood Ties and Other Bonds), objavljenom 1990. Slike iz te knjige su obišle čitav svet i bile predmet rasprave na univerzitetima i umetničkim školama od Irana do Diseldorfa i Amerike. Na većini porodičnih fotografija su goli ljudi, u svim svojim oblicima“, otkrila nam je Diana. Iako njen višegodišnji rad Nevidljivi portreti – koje će i beogradska publika videti – krasi visoka estetičnost, te lepota i humor, upitali smo je kako će se njen rad ukrstiti sa ideologijom narastajuće desničarske politike u Evropi i svetu: „Nažalost, već smo suočeni sa porastom desničarskih politika u mnogim zemljama sveta, i jedino što mogu da kažem jeste da je razlog toga strah. LJudi se boje onoga što im je nepoznato. Teško je pomiriti se sa činjenicom da postoji mnogo više polova od dva. Došli smo do prelomnog trenutka u istoriji. Komunikacija nikada nije bila brža i laka, fantastična i opasna istovremeno. Fotografija nikada nije bila pristupačnija niti demokratičnija nego danas, što dovodi do toga da narastaju mnogi oblici cenzure, koji vode ka autocenzuri. Čudan je taj osećaj kada žrtvujemo sopstvenu slobodu“, zaključuje Diana. S druge strane, ovogodišnji počasni gost festivala je kanadski fotograf svetskog glasa Donald Veber, član prestižne agencije VII koja okuplja malu grupu elitnih fotografa. Kroz svoj rad, Veber istražuje pitanja moći na globalnom nivou. Ono što kod njegovih fotografija prvo zapada u oko, jeste priča koja stoji iza vizualnog sadržaja: „Treba mi mnogo vremena pre nego što dođem do narativnog toka priče. Volim da radim unutar raznih zajednica i veoma mi je važno da budem sa njima i fizički, čime se i mentalno povezujem sa mestom. Ideja „mesta“ je veoma važna. U stalnoj sam potrazi za mirisima, ukusima, zvucima, ne samo za vizuelnim aspektima. Tek tada se trudim da razumem kuda treba da idem sa mojom pričom, šta to mesto želi da mi kaže o sebi i kako njihovu priču treba da iznesem“, kaže Veber za NIN. Tako je recimo otišao u Černobilj 2005. kako bi istražio skrivena značenja jedne od najvećih tajni 20. veka – tamošnje nuklearne katastrofe. Tako je nastao ciklus Ispitivanja (Interrogations): „Godinama sam eksperimentisao, razmišljajući o čemu zapravo želim da ispričam priču i kako da to izvedem. Taj ciklus uzeo mi je više od sedam godina. Samog snimanja je bilo vrlo malo ali razumevanje i razvoj odnosa oduzeli su mi godine. To je ono što volim kod fotografije – kada kroz sam proces nešto oživi, kada samo nađe svoj put. Ja sam samo posrednik koji pomaže u njegovom razvoju. Do kraja projekta, uvideo sam da je to više od univerzalne teme, priča o moći i manipulacijama unutar jednog mesta, i o vlastima koje ga kontrolišu“, zaključuje Veber. Kroz objektive oba umetnika, stoje slike nad kojima se zapitamo. I koje postavljaju pitanja o vremenima u kojima živimo.