Rimejk građanske pobune u ograničenom prostoru

Kada se britanski premijer DŽordž Grenvil onesvestio za radnim stolom – pripoveda Pekić – saradnici su mu pritrčali noseći bočicu mirišljave soli, a neko je dobacio „Zašto mu ne date da onjuši novine?“ aludirajući na oštrinu štampane kritike Grenvilove vlade. Britanci su, dakle, takve novine imali u 18. veku, ali oni su ekscentrici, pa srpska štampa i u 21. veku mahom uspavljuje vlast nežnim mirisom ruža. Cveće zla ipak niče, makar i na neočekivanim mestima kao što je beogradska opština Stari grad, gde je u četvrtak pokret „Novi optimizam“ organizovao izložbu karikatura Dušana Petričića i Predraga Koraksića. Izložba je izvorno bila namenjena biblioteci „Dimitrije Tucović“ u Lazarevcu, ali je tamo uvenula nakon prve večeri, 9. novembra, što sasvim sigurno nema nikakve veze sa režimskim žalbama na Koraksićevu karikaturu u dnevnom listu Danas od 9. novembra. Bilo kako bilo, Petričić i Koraksić su umesto na periferiji procvetali u centru grada, uz gužvu ispred i gungulu unutra – sve kao u autobusima GSP Beograd ovih dana, dakle – koju je napravilo oko tri stotine ljudi koji su hteli njih da vide, a mnoge druge da čuju. „Koraks i Petričić neće prestati da rade kako rade, a mi treba da idemo kod uplašenih; treba da idemo u Lazarevac ispred te biblioteke, i da kažemo `Direktorka, vratite izložbu, mi smo uz vas`“, dao je šlagvort karikaturista Marko Somborac. Da izložba nije uvenula usled nepovoljnih klimatskih prilika u Lazarevcu, ne bi bilo ni prateće tribine. Ovako, glavni urednici NIN-a i Danasa, Milan Ćulibrk i Dragoljub Petrović iskoristili su priliku da kažu nekoliko reči o ružama i zlu. „Ubeđuju nas kako mediji moraju da žive na tržištu, pošto živimo, jelte, u kapitalizmu. Kada, međutim, pogledate koliki su budžeti za oglašavanje javnih preduzeća, ministarstava i drugih državnih institucija, vidite da su to desetine miliona evra. Od tih desetina miliona evra mi dobijemo nula, i onda nam kažu da trčimo na tržištu sa provladinim tabloidima, koji dobijaju mesečno sto-dvesta hiljada evra. To nije tržište“, rekao je Ćulibrk. Dragoljub Petrović je podsetio da čovek na kiosku nekada treba da rudari dok ne dođe do skrivenog blaga Danasa – „Kriju ga dobri ljudi da ne pokisne“, dobacio je neko iz publike – i skrenuo pažnju na autentični srpski doprinos fenomenu marketinga. „Ima ljudi koji bi da se oglašavaju kod nas, ali da oglas ne izađe.“ Ako smo u marketingu svetska avangarda, u drugome smo konjska zaprega, na šta je pažnju skrenuo pisac Filip David. „Danas uključim televizor, i vidim našeg predsednika koji u vanrednoj situaciji zbog događaja na Kosovu kaže `Niko ne sme da vas bije`. Na čelu naše države su manje-više fizionomije sa početka devedesetih. Odem u kupatilo, pogledam se – ipak sam dvadeset godina stariji. Pa šta smo onda radili dvadeset godina?“ Optimističniji je bio režiser Goran Marković, koji je ovih dana ponosan što pripada umetničkoj porodici. „Nekoliko događaja liči na pobunu. Lazarevac je bio početak, zatim je usledilo Narodno pozorište, kao i sve oko otkazane predstave Sergeja Trifunovića na festivalu u Aleksincu. U ovoj apatičnoj zemlji glumci i karikaturisti moraju da se bore za ono od čega žive, a žive od slobode. Prošao sam nekoliko pobuna u životu od šezdeset osme nadalje, ali prvi put vidim da se u prvom redu pobune nalaze dvojica karikaturista.“ Olja Bećković je podvukla da direktorka lazarevačke biblioteke ne bi trebalo da bude meta pošalica. „Nije mimo njene volje otvorena ta izložba i nisu mimo njene volje tamo došli Goran Marković, Filip David, Petričić i Koraks. Ta žena je, dakle, uradila nešto hrabro, a onda joj je neko telefonirao. Da li smo mi toj ženi pokazali solidarnost? Da li smo joj pokazali da ima takva leđa da niko ne sme da joj telefonira? Nismo, odlučili smo da joj se rugamo. Siledžija uvek izabere dete bez roditelja u školskom dvorištu da ga šikanira. Svako ko čuje `nisi sam`, malo se ohrabri.“ Tačno je to, a pogotovo je tačno da je mnogo teže pokazati... stav u Lazarevcu nego u Beogradu. U manjim sredinama silnici su bliži, a kandidata za njihov bič je manje. Zato je Danica Vučenić u izjavi nesrećne direktorke za televiziju N1 videla metaforu srpskog društva. „Metafora našeg stanja jeste njeno ćutanje kada je novinar pitao da li je neko na nju vršio pritisak. Taj strah koji je sa ekrana emaniran, za mene je bio porazan.“ Nastavljajući nit Gorana Markovića, Danica Vučenić je upozorila da i novinari, kao i umetnici, bez slobode ne služe ničemu. „Žao mi je što je dve trećine naših medija pretvoreno ne ni u šta, već u ništa. Reč je o nekoliko hiljada ljudi, jer te novine i programe kreiraju neki živi ljudi, koji ustaju ujutru, vode decu u školu, suočavaju se sa sobom svakog dana, i dopuštaju da hodaju ulicama urušenog integriteta. Dok god dopuštaju da žive u potpunoj neslobodi, i da šapuću jedni drugima na uvce kako im je loše, nama neće biti pomoći.“ Vidite šta se dešava kada ni posle tri veka ne stignete Britance, kada imate režim koji kadrovski više od devedeset procenata počiva na lokalnim konjokradicama. Da SNS barem Pekića čita, ne bi se obazirao na izložbu u Lazarevcu, jer nikog nije briga šta se događa u Lazarevcu, jer se Srbija odavno pretvorila u nevoljeno slepo crevo Beograda i eventualno Novog Sada i nekoliko sličnih gradova, i sve bi se završilo na pet-šest redova u pet-šest preostalih medija širokog zahvata koji nisu režimski servisi. Ovako su, posle karikaturista, urednika, umetnika i novinara, na podijum opštine Stari grad stupile i lokalne inicijative, oličene u Nikoli Adžiću iz kraljevačkog Lokalnog fronta i Dobrici Veselinoviću iz pokreta Ne davimo Beograd. „Naš sledeći korak je organizacija ove tribine u Kraljevu. U političkoj apatiji malog grada u Srbiji shvatili smo da moramo sami nešto da promenimo. Učestvovali smo na lokalnim izborima, sada smo i u skupštini grada, institucionalno se borimo za bolje društvo. Kraljevo je bilo, Kraljevo jeste, Kraljevo će biti nepokoreni grad“, rekao je Adžić. Dobrica Veselinović je počeo izvinjenjem zbog toga što Ne davimo Beograd za razliku od Lokalnog fronta nije uspeo na izborima, i dodao da slobodu treba proizvoditi, a ne očekivati. „Koliko je vas koji ste predsednici kućnih saveta? Koliko vas je u savetima roditelja u vrtićima i školama? Koliko vas ima lokalne poduhvate? Mislim da smo zaboravili da promena o kojoj svi govorimo dolazi odozdo. Taj put od kuće do posla, ako imamo posao, naše je bojno polje. Ne treba da gledamo Vučića i ostale, treba da nas zanima šta smo proizveli, kakvi su odnosi među nama, iza kojih vrednosti stojimo u svakodnevnom životu i radu... I onda će pobeda doći.“ Vera Jovanović iz udruženja KudeS, većini čitalaca poznatog po ratu oko ivanjičke „Nušićijade“, prepričala je kako izgleda moderna verzija osvajanja slobode po šumama i gorama. „Ova izložba, malo drugačija, pošla je iz Šapca, a prva sledeće mesto na kojem se našla jeste slobodna `Nušićijada`. Na brdu iznad Ivanjice napravili smo festival kakav smo mogli. Ova izložba je, dakle, u Ivanjici izložena u šumi. Svaki pano je bio prikovan na drvo, a to smo izveli zahvaljujući solidarnosti. Ovde smo da bismo branili svetski poznate karikaturiste, i ovde je mesto svakom građaninu. Pričali smo o tome šta je umetnik bez slobode, šta je novinar bez slobode – ni običan čovek bez slobode nema ništa.“ Poenta je pripala Draganu Popoviću, direktoru Centra za praktičnu politiku, koji je podsetio na borbu ljudi sa Stare planine. NJihova borba protiv hidroelektrana deluje kao rimejk borbe protiv vetrenjača, ali to nije sprečilo Desimira Stojanova iz sela Rakita da stoji pred kordonom policije i privatnog obezbeđenja, bez obzira na 65 godina, štake i činjenicu da mu se sin utopio u reci koju Desimir sada pokušava da sačuva. „To je građanin protiv uzurpirane i zarobljene države, protiv razobručene sile“, zaključio je Popović. Koraksić i Petričić nisu imali potrebe mnogo da govore. NJihove su karikature dovoljno rečite, a bez obzira na to što su ih čitaoci NIN-a i Danasa već videli, nije naodmet videti ih ponovo. Dobro mirišu.