Varijacije solidarnosti

Da nije tužno, bilo bi smešno – opis je koji odgovara sve široj lepezi kulturnih događaja u našoj državi. Poslednji koji je ovako podvojio osećanja javnosti, bio je 7. festival prvoizvedenih predstava održan prošle nedelje u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu. Da nije tužno, bilo bi smešno, to što je Festivalski odbor dva dana uoči otvaranja jedine teatarske smotre u malom gradu na jugu Srbije, odlučio da skine sa repertoara komad Utopljena duša, premda je mesecima najavljivan. Predsednik Odbora, Grujica Veljković, ustvrdio je za medije da nije posredi zabrana, kako se odmah posumnjalo, već naprasnu odluku objasnio „eventualnim sukobom interesa“. Jer, jednu od glavnih uloga tumači Sergej Trifunović, dok je predstavu selektovao njegov otac, Tomislav, dugogodišnji umetnički direktor manifestacije. „Sve da je i tako, i da nije u pitanju ulizička namera nekog palanačkog bilmeza (a palanka ovde nije geografska, već psihološka odrednica) da se dodvori vlastima, tvrdnja bi bila potpuna idiotarija“, to „smešno“ u „tužnom“ objašnjava dramaturg i reditelj Siniša Kovačević. Jer, srpska pozorišna zajednica je tako malena, jedva petstotinak duša, da je teško naći dvoje ljudi koji nisu u srodstvu, kumstvu, i sličnim, bliskim odnosima, izgrađenim zajedničkim radom na „daskama“. Uostalom, veli Kovačević, koji je u znak protesta poštom poslao u Aleksinac nagradu za životno delo, dobijeno od Festivala pre nekoliko godina, „Toma Trifunović nije birao neki komad vatrogasno-amaterskog društva iz Pržogrnaca, sa DIF-ovcem kao jednim od glavnih protagonista, već tešku i ozbiljnu predstavu elitnog Beogradskog dramskog pozorišta u kojoj briljira jedan od najtalentovanijih srpskih profesionalaca“. Takođe, isti taj umetnički direktor selektovao je Voz 2016, i nikom nije smetalo što mu sin igra u predstavi, jer nije bio toliko eksponiran kao protivnik naprednjaka, Kovačević ilustruje kako je „tragedija skliznula u farsu“. Veljkovićevo objašnjenje da se Festival finansira sredstvima iz budžeta, i da stoga treba da se vodi računa o svakom slovu zakona, još je „kontroverznije“ od smešno-tužnog diskursa, budući da je finansijska nadoknada neznatna. A, ako je ranije i bilo grešaka, radilo se o „eventualnom kršenju zakona“, zbog pravnih interpretacija – tumačenje je Veljkovića. Kovačević, opet, obrazlaže svoj čin pobune protiv „urušavanja najbitnije tekovine demokratije - umetničke slobode“, kao podršku „zadivljujućoj hrabrosti mladog Trifunovića, da bude štit svima što misle da je Srbija u pogrešnim rukama“. Ali, i da je drugačije, da su demokrate zabranile predstavu sa nekim SNS-ovcem kao nosiocem jedne od uloga, učinio bi isto. Jer, zna se (još uvek) šta je esnafska solidarnost, i šta je osećaj za pravdu. Međutim, Slobodan Ćustić, direktor BDP-a, izgleda da ove pojmove drugačije shvata. Pa, kad se izjalovila zamena Utopljenoj duši, predstava Crna kutija istog teatra „zbog bolesti glumice Ivane Nikolić“, odlučio je da se „žrtvuje“ i da odigra sopstvenu monodramu Derviš i smrt. Malenu ulogu Bećira, koju inače tumači Miloš Lazić, kao „pomagač u monodrami“, Ćustić je poverio nekom amateru i s njim uvežbao rolu uoči predstave, što bi se moglo nazvati i improvizacijom. „Ali, šta bi bilo da su svi otkazali, da li bi Ćustić nastupao svih sedam večeri“, notu tragikomike opet podvlači Kovačević. Da li je i otkazivanje Crne kutije bila stvar „esnafske solidarnosti“, shvatiće onaj ko zna da čita između redova izjavu jedne od protagonistkinja, LJubinke Klarić. „Glumica se razbolela“, Klarićeva je rekla za NIN, a navod propratila nečim nalik smehu, ili se samo zakašljala zbog epidemije nazeba. Po njenom mišljenju, Festival i nije trebalo da bude održan, kada se „umetnost stavlja u politički kontekst“. Slično razmišlja i sam Lazić, iako je „najiskrenije rečeno, spavao kada su ga zvali iz BDP-a“. A kada je uzvratio poziv ogranizatorki, ona mu je rekla da se koleginica Nikolić razbolela, i da je na „molbu Festivala“ trebalo da uskoči sa Dervišom. Tad je već bilo kasno (da se prehladi, prim nov) ili da se teleportuje u Aleksinac. „Sigurno da politika ima veze sa skidanjem predstave dva dana pred početak Festivala, što je tužno, jer je najveći gubitnik publika“, Lazić zaključuje. A onaj koji je trebalo da se eliminiše, Sergej Trifunović, trijumfovao je u odsustvu, zahvaljujući „esnafskoj solidarnosti“. Nakon izvođenja predstave Jami distrikt, na binu je izašao reditelj Kokan Mladenović, osudio čin političkog progona, i pozvao publiku da nepoželjnog glumca pozdravi aplauzom. Publika je ovo zdušno prihvatila, tačnije, onaj deo koji u znak protesta nije vratio karte na biletarnici. Gledalištem su se zaorile ovacije, dok se Sergej smeškao sa fotografije, projektovane na platnu, smeškao, da ne bi od muke plakao. Tomislav Trifunović je podneo ostavku, Festival se kako-tako završio, a „izvađen kamičak pokrenuo lavinu“, kako primećuje Kovačević. Šta će dalje biti, odrediće „severnokorejski scenario, po kom se vođa u sve razume, pa je Kim Il-sung kreator svega, od medicinskih priručnika, do Aristotelove Poetike“, njegova je sarkastična pretpostavka. Ko bi to mogao biti u Srbiji, zaključite sami, ako vam nije pozlilo od pomešanih emocija.