Ustanak periferije

Naziv Nepokorna Francuska je već neko vreme formalno zauzet - tako glasi ime radikalno levičarske partije koju od njenog formiranja 2016. predvodi bivši socijalistički ministar Žan-Lik Melanšon - ali se kroz istoriju nebrojeno puta pokazalo da pomenuta odrednica sasvim pristoji i zemlji u celini: ima u galskom duhu i mentalitetu nečeg buntovnog što Francuze nagoni da, kad god im nešto ozbiljno nije po volji, masovno izađu na ulice i protestuju, ako zatreba i s motkama u rukama. Pa ako se tu i tamo omakne neka revolucija - šta da se radi... Nije u tom pogledu drugačiji ni aktuelni protest „žutih prsluka“ - tako nazvan po fluoroscentnim prslucima, znaku raspoznavanja učesnika demonstracija - koji, nakon što se s društvenih mreža u kratkom roku izlio na ulice, poslednjih sedmica potresa Francusku. Protesti su sad već praktično svakodnevni i priključuju im se nove grupe učesnika - od ovog ponedeljka, recimo, svako iz svojih razloga, vozači ambulantnih vozila i srednjoškolci. Ipak, daleko najmasovniji i najdramatičniji su oni koji se, počev od 17. novembra, organizuju subotom. Postavljaju se barikade i blokiraju putevi, raskrsnice, skladišta benzina; i mada je ogromna većina učesnika nenasilna, u metežima u koje su se protesti tu i tamo pretvarali dosad su sticajem nesrećnih okolnosti smrtno stradale četiri osobe. Poslednja dva subotnja protesta u Parizu, međutim - naročito onaj zasad poslednji, 1. decembra - zahvaljujući uplivu ekstremnih elemenata među demonstrantima oteli su se kontroli i izvrgli u rušilački pohod kakav u Francuskoj odavno nije viđen. Razbijani su izlozi, paljeni automobili i zgrade, a milionska šteta naneta čak i jednom od gradskih simbola, Trijumfalnoj kapiji; povređeno je 130, a u pritvoru zadržano 378 ljudi. „Nikad nisam video tako divlju destrukciju kakva me je u subotu okruživala na nekim od najotmenijih pariskih ulica - takvu nasumičnu, histeričnu mržnju. (...) Dvanaestočasovna bitka daleko je prevazilazila razmere nasilnog protesta ili nereda, i dosezala nivo ustanka, čak građanskog rata“, opisuje u Gardijanu DŽon Ličfičd, britanski novinar koji dugo živi u Francuskoj. A kako je počelo? Kao što s narodnim pobunama obično biva - a ova zaista jeste narodna, jer iza demonstranata ne stoji nijedna stranka, sindikat ili bilo koja druga organizacija - i ova ima naizgled banalan povod: kao okidač je poslužila najava da će ove godine već povećane takse na gorivo od nove godine još jednom porasti. Znalo se za tu nameru administracije predsednika Emanuela Makrona odranije, ali, u situaciji kad ni svetske cene nafte ne idu u prilog individualnih potrošača - pre svega onih iz unutrašnjosti koji svakodnevno moraju da koriste automobile, jer tamo nema javnog prevoza kao u velikim gradovima - akumulirano nezadovoljstvo ovom i ranijim merama poreske politike vlade eksplodiralo je u novembru. Cena goriva je, dakle, bila neposredni povod, ali nije samo to tog prvog vikenda na ulice i trgove širom zemlje izvelo preko 280.000 ljudi (poslednje novembarske subote protestovalo je skoro tri puta manje ljudi, ali je ove protekle broj demonstranata opet porastao, mada ih je i dalje bilo znatno manje u odnosu na prvi protest): uzroci nezadovoljstva zanemarenih slojeva francuskog društva - a zanemarenim se osećaju praktično svi koji ne žive u urbanim konglomeracijama - mnogo su dublji. U okolnostima u kojima su radna mesta i bogatstvo sve više koncentrisani u velikim gradovima, kaže francuski geograf i publicista Kristof Gilui, „deindustrijalizovani regioni, ruralne regije, mali gradovi i oni srednje veličine sve su manje i manje dinamični. Ali to su mesta - u perifernoj Francuskoj (kao što bi se moglo govoriti o perifernoj Americi ili perifernoj Britaniji) - gde mnogi pripadnici radničke klase žive. To znači da, prvi put, radnici više ne žive u oblastima gde se radna mesta kreiraju, što dovodi do socijalnog i kulturološkog šoka. Ta periferna Francuska je mesto rođenja žutih prsluka.“ I iz ovog tumačenja proizlazi ono što konstatuju i drugi komentatori: da je protest „žutih prsluka“ autentični izraz narodnog nezadovoljstva. To nezadovoljstvo je, međutim, koliko god veliko bilo, teško povezati s nekontrolisanim, besmislenim nasiljem do koga je prošle subote došlo u Parizu. Niko još nije u stanju da tačno identifikuje ko zapravo stoji iz njega: u preliminarnim saznanjima iz policijske istrage zasad nema ničeg što bi potkrepilo tvrdnje onih koji su požurili da u njima prepoznaju pripadnike ekstremnih levičarskih i desničarskih grupa. Jedno je ipak sasvim jasno: kao glavnog krivca za ono što danas u Francuskoj ne valja neprivilegovani slojevi društva vide predsednika Makrona. Iako na vlasti tek nešto više od godinu i po dana, Makron je stigao da se teško zameri velikom broju svojih sunarodnika, i to dvojako: na programskom i pojavnom planu. Kada je reč o merama njegove administracije, to nezadovoljstvo proizilazi iz činjenice da Makron sprovodi tačno onakvu politiku kakvu je u kampanji i najavljivao, i za koju je većina Francuza (dobrim delom, istina, samo da bi sprečila pobedu desničarske protivkandidatkinje Marin le Pen) onomad i glasala: politiku ekonomske liberalizacije i slabljenja socijalne uloge države. Dakle, politiku koja za posledicu, kao i drugde, ima da su njeni jedini dobitnici oni najbogatiji, dok svi ostali - pre svega niža srednja klasa i preživeli ostaci proletarijata - nastavljaju da tavore. Makronu je prošle godine možda prebrzo nalepljena etiketa da je „predsednik bogatih“, ali najveći deo onoga što je otada uradio opravdanost te kvalifikacije ne dovodi u pitanje; posebno njegova poreska politika, koja zaista favorizuje najimućnije, a u teži položaj dovodi penzionere i zaposlene s niskim primanjima i nesigurnim radnim mestima, kakvih je sve više. A stvari još gorim čini to što praktično nijedna od sistemskih mera koje su za cilj imale oživljavanje francuske privrede - što bi onda, teoretski barem, trebalo da donese dobrobit čiji bi se efekti prelili i na šire društvene slojeve - još ne daje očekivane rezultate. Na pojavnom planu, pak, Makron se najvećim delom ponašao tačno onako kako ne treba - prvo kao nekakvo republikansko visočanstvo, a onda, kad mu je to sa mnogo strana zamereno, kao ono što zapravo i jeste: pripadnik ušuškane i situirane društvene elite koji bi, u najboljem slučaju, možda i želeo da razume probleme običnih ljudi, samo kad bi to nekako mogao. Posebno nevičnim socijalnoj interakciji pokazao se, možda i paradoksalno s obzirom na sopstvene relativno mlade godine (40), u kontaktima s mladim ljudima. To što je, recimo, jednog tinejdžera izgrdio što mu se pred masom ljudi obratio koristeći nadimak još i nekako; ali teško da će mu ikad biti zaboravljeno ono kada je jednom drugom, nezaposlenom mladom čoveku - opet pred dosta ljudi - arogantno poručio da bi njemu, Makronu, bilo dovoljno da pređe ulicu i nađe mu posao. Ipak, silina protesta koji su pogodili zemlju je izgleda ovog puta i predsednika naterala da se dublje zamisli, pa je početkom ove sedmice mera povećanja poreza na gorivo prvo suspendovana na šest meseci, a već narednog dana i potpuno izbačena iz budžeta za 2019. Premijer Eduar Filip održao je konsultacije s predstavnicima opozicionih stranaka, ali mu nije pošlo za rukom da za sto dovede i predstavnike „žutih prsluka“: oni su sastanak otkazali pravdajući se pretnjama koje im upućuju najekstremniji među njima, protivnici svakog kompromisa s vlastima. Da li to znači da će protesti - makar i u manjem obimu, ali radikalniji - biti nastavljeni, tim pre što deo demonstranata ima i mnogo veće zahteve od onog da se odustane od poskupljenja goriva? To u vreme nastanka ovog teksta još nije bilo jasno. Izvesno je samo da će, odsad pa nadalje, Makron neuporedivo više nego dosad morati da sasluša ono što mu obični Francuzi poručuju.