Priče s tužnim krajem

Tokom većeg dela poslednjih stotinjak godina, populizam je uglavnom smatran specifično latinoameričkim fenomenom, političkom pošasti koja s vremena na vreme zahvata zemlje poput Argentine, Ekvadora ili Venecuele. Poslednjih godina, međutim, populizam je postao globalni fenomen, narušavajući politički poredak međusobno potpuno različitih zemalja poput Mađarske, Italije, Filipina i Sjedinjenih Država. Žair Bolsonaro, novoizabrani predsednik Brazila, poslednji je primer jedne šire pojave. Populistički političari dobijaju na podršci kad radnici i pripadnici srednje klase imaju osećaj da su se elite njihovih zemalja ogrešile o njih. Tako nezadovoljni, okreću se snažnim, harizmatičnim figurama čija retorika je često fokusirana na uzroke i posledice nejednakosti. Povrh toga, populistički lideri su nacionalistički nastrojeni, a glavna tehnologija kojom se služe je konfrontacija. Otud je potrebno okrenuti „narod“ protiv političkog establišmenta, velikih korporacija, banaka, multinacionala, imigranata, stranih institucija. Kada dođu na vlast, populisti obično sprovode mere usmerene na redistribuciju prihoda. To onda najčešće dovodi do neodrživog fiskalnog deficita i monetarne ekspanzije. Populističke političke mere - koje uključuju i protekcionizam, diskriminatornu regulativu i kontrolu kapitala - krše većinu suštinskih principa tradicionalnog shvatanja ekonomije. Ali heterodoksija podrazumeva da status quo prestaje da važi. A prema populistima, pošto je status quo uzrok nevolja koje su snašle njihove zemlje, raskid s njim je jedino rešenje. Venecuela je udžbenički primer kako populizam može da uhvati korena. Inicijalni događaj koji je dao podstrek venecuelanskom populističkom pokretu odigrao se skoro deset godina pre nego što je Ugo Čaves došao na vlast. Na dan 27. februara 1989. u glavnom gradu, Karakasu, izbili su neredi nakon što je objavljeno da će cene gradskog prevoza biti povećane za 30 odsto. Da bi ponovo uspostavile red, vlasti su bile primorane da izvedu vojsku na ulice. U petodnevnom nasilju koje je usledilo ubijeno je preko 300 ljudi. Ova epizoda stvorila je uslove za Čavesov neuspeli puč u februaru 1992. Tokom dve godine koje je proveo u zatvoru, Čaves se spremao da se kandiduje za predsednika, a kada je oslobođen, išao je od grada do grada i predstavljao svoj populistički program. Privreda zemlje je bila u problemima, a siromašni Venecuelanci su ga obožavali. Na predsedničkim izborima u decembru 1998. odneo je ubedljivu pobedu. Slične duboko ukorenjene krize leže u korenu današnjeg uzleta desnog populizma. U Brazilu, Bolsonaro svoju iznenadnu popularnost duguje ekonomskoj i socijalnoj krizi koja se krčkala gotovo čitavu deceniju i koja je rezultirala visokom stopom nezaposlenosti, te padom zarada praktično u svim sektorima. U isto vreme, zemlja je bila zahvaćena masivnim, sukcesivnim korupcionaškim skandalima koji su doveli do utamničenja bivšeg predsednika Luisa Injacija Lule da Silve, te impičmenta i smene s dužnosti njegove naslednice Dilme Rusef. Isto tako, finansijska kriza iz 2008. postavila je temelje populizmu koji se pojavio u razvijenim zemljama. Obični građani s prezirom su primili državno spasavanje banaka od propasti, a imigrantska kriza u Evropi i drugde bila je dodatno gorivo koje je pomoglo razbuktavanju nacionalističkog plamena. Ima mnogo sličnosti između latinoameričkog iskustva s populizmom i onog kroz koji danas prolaze razvijene zemlje. Fiskalni deficiti u SAD i nekim evropskim zemljama dosegli su nove visine, a zaduživanje je dostiglo opasne nivoe. Istorijsko iskustvo nagoveštava da bi sve moglo da se završi dužničkom krizom. Postoje takođe upadljive sličnosti u načinima na koje populistički lideri vode politiku, posebno u naglasku koji stavljaju na javne manifestacije ispoljavanja narodne podrške. Naravno, „MAGA“ (Make America Great Again, prim.) mitinzi američkog predsednika Donalda Trampa nisu što i masovni marševi Čavesovih pristalica. Ali Trampovo izrugivanje političkim rivalima, antiglobalizacijska retorika i prezir prema elitama obrasci su koji su mnogim Latinoamerikancima više nego dobro poznati. A kao i latinoamerički populisti u prošlosti, i Trampova administracija zagovara protekcionističku agendu kako bi domaću privredu zaštitila od konkurencije. Latinoamerički populisti takođe odavno praktikuju napade na etablirane institucije, posebno one koje bi trebalo da predstavljaju deo sistema kontrole i ravnoteže u odnosu na izvršnu vlast. Čaves je kritikovao Vrhovni sud i napunio ga njemu lojalnim sudijama; bivši ekvadorski predsednik Rafael Korea pretio je da će reformisati inače stabilan monetarni režim zemlje; a bivši peruanski predsednik Alan Garsija pokrenuo je oštar napad na Međunarodni monetarni fond. Na sličan način Tramp diskvalifikuje američke Federalne rezerve kao „lude“ zbog njihovog insistiranja na normalizaciji monetarne politike. A iz Italije, čija je vlada predložila budžet kojim se narušavaju pravila Evropske unije o dozvoljenom deficitu, potpredsednik vlade Mateo Salvini je Evropskoj centralnoj banci (ECB) i Evropskoj komisiji uputio neke teške reči. Naravno, postoje i razlike između dva populizma. Najvažnija se sastoji u tome da u mnogim razvijenim zemljama u kojima su populisti napravili proboj i dalje postoje ograničenja za vođenje monetarne politike. Nasuprot Latinskoj Americi, Federalne rezerve i ECB ne mogu da budu naterane da finansiraju fiskalnu potrošnju svojih vlada. Iako je Italija članica evrozone, ona ima vrlo malo uticaja na to kako ECB funkcioniše. Sve dok je to slučaj, nije verovatno da će se trenutni zalet italijanskog populizma okončati zahuktavanjem inflacije, kako je to tradicionalno bio slučaj u Latinskoj Americi. Inflacija u Argentini je, na primer, u periodu nakon vezanih predsedničkih mandata Nestora Kiršnera i njegove supruge Kristine Ernandes de Kiršner brzo otišla na 41 odsto. Treba, ipak, reći da se u slučaju Italije govorka o mogućnosti njenog izlaska iz evrozone i ponovnog uvođenja lire. Ali bi Italijani morali da razumeju da se pokušaji drugih zemalja (poput Liberije) da ponovo uvedu staru nacionalnu valutu obično nisu dobro završavali. Štaviše, najvažnija pouka koja se može izvući iz latinoameričkog populističkih iskustava jeste da su se ona bez izuzetaka loše završavala. Na kraju bi se obično domaćinstva s niskim i srednjim primanjima našla u još goroj situaciji od one u kojoj su bila kada je populistički eksperiment započet.