Velika šansa za srpsku energetiku

Srbija se obavezala da će smanjiti emisiju ugljen-dioksida, drugih štetnih gasova i čestica u atmosferu, a najveći emiteri su termoelektrane. Jedini način za ispunjenje obaveze, ako izuzmemo izgradnju nuklearne elektrane za šta postoji moratorijum je povećanje udela iz obnovljivih izvora energije (OIE), ističe u razgovoru za NIN dr Bojan Ivanović, koji je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je bio i spoljni predavač na doktorskim studijama. Ivanović je i predsednik komiteta S1 SIGRE Srbija i veći deo dosadašnjeg radnog angažovanja je proveo u javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije i Elektromreža Srbije. Na pitanje da li je Srbiji neophodna gradnja malih hidroelektrana, Ivanović podseća da i bez obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima, Srbija ima obavezu prema svojim građanima da smanji zagađenje vazduha zbog kojeg, po izjavama nadležnih zvaničnika, prerano umire oko 6.000 ljudi godišnje. Svaki kilovat-sat proizveden iz bilo kog obnovljivog izvora je jedan kilovat-sat manje iz uglja, poručuje Ivanović. Da li je moguće tu energiju koja je neophodna dobiti iz drugih obnovljivih izvora? Često se u medijima u poslednje vreme spekuliše da bismo mogli povećati proizvodnju električne energije iz vetro ili solarnih elektrana ili ići na smanjenje gubitaka u elektroenergetskoj mreži i da bismo time rešili potrebu za hidroelektranama. Za vetro i solarne elektrane je Ministarstvo rudarstva i energetike odredilo kvotu, odnosno gornju granicu, po instalisanoj snazi koja je već popunjena. Osim toga, postoje eksploatacione prednosti koje male hidroelektrane imaju u odnosu na vetro i solarne elektrane. Proizvodnja malih hidroelektrana je znatno predvidljivija i može se bolje planirati nego proizvodnja iz vetro i solarnih elektrana. Na primer, u prolećnim mesecima, aprilu i maju se tope snegovi na planinama praveći maksimalne proticaje u rekama. Tada se sa sigurnošću može računati na proizvodnju električne energije u malim hidroelektranama njihovom nazivnom snagom. Generalno, proizvodnja hidroelektrana se može dosta pouzdano planirati na sedmičnom i mesečnom nivou što nije slučaj sa vetro i solarnim elektranama. Male hidroelektrane u 99 odsto slučajeva u sebi imaju ugrađene sinhrone generatorske jedinice - u nekoliko slučajeva do sada, kod veoma malih instalisanih snaga ugrađeni su asinhroni generatori. Temelji elektroenergetskog sistema su sinhroni generatori. Sinhrone jedinice naponski ukrućuju sistem i ne emituju harmonike, odnosno ne „prljaju“ sistem. Kod vetro i solarnih elektrana situacija je drugačija. One se na sistem priključuju preko energetskog pretvarača koji emituje harmonike i „prlja“ sistem. Lokacije malih hidroelektrana su u najvećem broju slučajeva u ruralnim predelima u električnoj blizini potrošača na kraju distributivnog sistema. Svaki kilovat-sat proizveden u njima smanjuje količinu električne energije koja se iz velikih elektrana, priključenih na prenosni sistem, preko prenosnog i distributivnog sistema prenosi potrošačima na kraju sistema, smanjujući gubitke u čitavom sistemu. Još veća korist je to što male hidroelektrane naponski ukrućuju distributivni sistem na njegovim rubovima gde su dnevne i sezonske oscilacije napona najveće. Time potrošači na kraju sistema dobijaju kvalitetniji napon i smanjuje se mogućnost oštećenja uređaja usled previsokog ili preniskog napona. U medijima se često pominje da je stvarni potencijal energije iz malih hidroelektrana oko dva-tri odsto i da je zanemarljiv? Nijedan procenat energije nije zanemarljiv. Mnogo bogatije države u svetu se ne odriču tog jednog procenta energije. Međutim, sa ovim procentima se dosta spekuliše. Prema katastru malih hidroelektrana iz osamdesetih godina, koji je male hidroelektrane smatrao one do instalisane snage 10 megavata (sada je ta granica 30 megavata), njihova godišnja proizvodnja bi iznosila oko 1,8 teravat-sati. Godišnje se u sistemu EPS-a proizvede oko 35 teravat-sati, što znači da je procenjena proizvodnja malih hidroelektrana približno pet odsto ukupne proizvodnje električne energije u Srbiji. Ministarstvo rudarstva i energetike izrađuje novi katastar malih hidroelektrana. Očekuje se da ovaj posao bude završen do kraja godine. Tada ćemo imati precizniji podatak o mogućoj godišnjoj proizvodnji svih malih hidroelektrana instalisane snage do 30 megavata. Da li bi to značilo da bismo ostali bez prirodnih rečnih tokova u Srbiji? Naravno da ne. Propisi nekih lokalnih samouprava određuju da reke koje se ne nalaze u katastru malih hidroelektrana ne mogu biti zauzete više od 50 odsto u dužini svog vodotoka. Za svaku lokaciju potencijalni investitor mora da dobije saglasnost na desetine imaoca javnih ovlašćenja. Uslovi zaštite životne sredine moraju biti ispoštovani. U rečnom koritu ne sme nikada ostati vode manje od biološkog minimuma. Tek kada neka lokacija dobije saglasnost svih nadležnih institucija onda se može krenuti sa izgradnjom. Koja su svetska iskustva sa malim hidroelektranama? U svetu se hidropotencijal smatra za veoma poželjan. Visokorazvijene zemlje koje imaju najrazvijeniju ekološku svest su najviše odmakle u iskorišćavanju hidropotencijala. Na primer, Švajcarska ima oko 1.650 malih hidroelektrana, Austrija oko 3.100, Norveška oko 1.500, Nemačka više od 7.000, itd. U svim ovim državama se i danas grade male hidroelektrane, pa i u zaštićenim predelima. Treba reći da male hidroelektrane imaju daleko manji uticaj na životnu sredinu od velikih hidroelektrana sa velikim akumulacijama koje mogu da promene mikroklimu. Uprkos tome, velike hidroelektrane se takođe grade i predstavljaju najvrednije energetske objekte. Tako je, na primer, privredno najnaprednija država sveta, Kina, izgradila i najveću hidroelektranu na svetu, Tri klisure, čija je instalisana snaga 22,5 gigavata, sa godišnjom proizvodnjom oko 85 teravat-sati. Deluje da su sve nabrojane zemlje mnogo bogatije vodom, dok mi važimo za najsiromašniju u regionu. Taj podatak nije tačan. Dovoljno je da pogledate geografsku kartu pa ćete videti da smo mi verovatno najbogatija država u regionu po hidropotencijalu. Velike reke protiču kroz Srbiju i samim tim njihove manje pritoke na kojima se nalaze lokacije za izgradnju malih hidroelektrana. Tačno je da su padavine u Srbiji manje nego u Austriji i Švajcarskoj, ali, ponavljam, kroz Srbiju protiču velike reke koje izviru u predelima sa velikim padavinama - Dunav, Sava, Lim, Ibar, Drina... Ove reke sa svojim pritokama čine hidropotencijal Srbije. Mnogo siromašnije države od nas po padavinama iskorišćavaju svoj hidropotencijal. Primer je Alžir, koji je pustinjska država, a trenutno imaju približno istu instalisanu snagu u malim hidroelektranama kao Srbija. Naglašavam da izgradnjom hidroelektrana na većim vodotokovima se ujedno smanjuju mogućnosti plavljenja okolnog zemljišta pošto je funkcija hidroelektrane, osim proizvodnje električne energije, i regulacija vodotoka. Kako onda komentarišete proteste na gradilištima malih hidroelektrana u Srbiji? Proteste ne bih komentarisao. Posao nadležnih organa u državi je da utvrde da li se pojedini objekti grade u skladu sa izdatim saglasnostima i dozvolama. Takođe je posao nadležnih organa da prate eksploataciju elektrana koje su već u pogonu. Ako su uočene zloupotrebe i odstupanja od izdatih dozvola, trebalo bi te slučajeve prijaviti nadležnim inspekcijama. Međutim, zna se da na mnogo mesta u Srbiji naš narod koristi reke kao deponije i za odvod kanalizacije. Izgradnja male hidroelektrane ne ugrožava reku na takav način i ne predstavlja opasnost po život i zdravlje ljudi. EPS ima male hidroelektrane koje su starije od 100 godina i koje su postale muzeji i turističke atrakcije. S druge strane, male hidroelektrane se grade u mestima koja su skoro opustela zbog iseljavanja stanovništva. Na svakom ovakvom objektu se otvara po nekoliko radnih mesta za manje poslove održavanja i nadzora nad objektom. Takva radna mesta su idealna za lokalno stanovništvo koje živi u blizini i koje je tu stalno prisutno. Upošljavanje firmi i radnika sa udaljenijih destinacija za ovakve poslove je komplikovano i nerentabilno zbog troškova prevoza.