Slučaj Savski trg

Odvajkada svaka vlast, bila ona dobra ili loša, ima neutaživu potrebu da ostavi vidljive belege, po kojima će biti zapamćena, po mogućstvu zauvek. Aktuelna srpska vlast očito obitava u iluziji da će slika koju će o sebi ostaviti biti lepša ako poveća broj svojih ekstremno nametljivih belega. To pokazuje i projekat obnove Savskog trga sa zgradom železničke stanice, izgrađenom 1884. godine prema projektu arh. Dragana Milutinovića, koja je zbog svojih arhitektonskih vrednosti proglašena i kategorisana kao spomenik kulture Republike Srbije od velikog značaja. Tik uz nju, znatno docnije, dograđena je i glavna autobuska stanica. Do skora, stanice su zajedno predstavljale jednu od značajnih i neobično živih tačaka grada, dok im funkcija nije oduzeta i izmeštena da ne smetaju širenju lepote tzv. Beograda na vodi. Građevina železničke stanice je ostala pusta i bez sadržaja, ali sa planovima i konkursnim rešenjem o tome kako će prostor ispred nje izgledati i čemu će zgrada ubuduće služiti. Blizak primer našem slučaju glavne beogradske železničke stanice nalazi se u Parizu. Osamdesetih godina prošlog stoleća, kao pokrovitelj projekta, predsednik Francuske Fransoa Miteran omogućio je talentovanim stručnjacima da zapušteno zdanje stare železničke stanice d’Orse, koje je decenijama stajalo van funkcije – transformišu na umetnički a funkcionalni način, u jedan od danas najomiljenijih muzeja Pariza – Muzej d’Orse, koji godišnje obiđe više miliona posetilaca. Veza između arhitekture bivše stanice i materijala koji se u muzeju izlaže nalazi se u njihovoj hronološkoj, a otuda i stilskoj bliskosti. Zgrada adaptirane stanice sagrađena na prelazu iz 19. u 20. vek, a pretežno francuska umetnost koja je izložena, potiče iz odgovarajućeg perioda, tj. od sredine 19. do početka 20. veka. Naravno, ovaj pun pogodak mogao je nastati samo zahvaljujući podrazumevanoj okolnosti da su vlastodršci zamisao i realizaciju ideje u potpunosti prepustili stručnjacima. Nasuprot, u Srbiji vlastodršci znaju bolje od stručnjaka. Otuda su autobuska i železnička stanica u Beogradu izbačene iz funkcije pre nego što je uopšte obezbeđen autobuski i železnički prevoz dostojan čoveka. Ko je kretao na put vozom, ili sa „nove“ autobuske stanice, zna o čemu govorim. Stanovnicima Beograda, ali i Srbije, time je maksimalno otežano ostvarivanje jednog od osnovnih ljudskih prava, pravo na slobodno kretanje, što nije bila posledica više sile, već rada gradske uprave. Planovi za budućnost kažu da će zgrada železničke stanice, a slutim da se gradski arhitekta poveo za primerom pariskog muzeja d’Orse – biti adaptirana za muzej nečega što nosi radni naziv Muzej Nemanjića ili Muzej nastanka srpske države, kako kaže Vikipedija – ma šta ovo drugo značilo. Zbog stilskih osobenosti koje su po difoltu u koliziji, klasicistička zgrada železničke stanice ne može biti neprimereniji prostor za izlaganje srednjovekovnog materijala. Na ovom mestu opaža se drastična razlika između vlasti u Francuskoj koja sluša one kojima je određena oblast struka, kojom se bave svakoga dana, deset meseci godišnje, i tako godinama odn. decenijama, i one druge vlasti, bez znanja i bez svesti o tom svom nedostatku, ali sa zauzvrat, nesagledivom ambicijom i potrebom da se gradom igra kao onaj glumac luftbalonom u onom filmu. Već je u javnosti bilo u više navrata reči o tome da nema dovoljno srednjovekovnog materijala za izlaganje u planiranom muzeju, osim ukoliko se isti ne oduzme drugim muzejima širom Srbije, kako bismo napravili novi. Pritom je arhitektura železničke stanice, iz stilskih razloga krajnje nepodesna građevina za tu namenu, sve i kada bismo imali viška srednjovekovnog materijala za novi muzej. Planovi obnove Savskog trga dalje pokazuju da, gde je Nemanjina ulica, tu se ima naći ne samo muzej Nemanjića, već i statua velikog župana Stefana Nemanje visine kolosalnih 28 metara. Ustanovljeno je, sa užasom, da Nemanja nema spomenik u Beogradu, što možda i nije toliko čudno, budući da se naš beli grad nikada nije nalazio u granicama Nemanjine Raške države, već u Ugarskoj. Srbima će pripasti tek gotovo stoleće kasnije, dolaskom na vlast Nemanjinog praunuka, kralja Dragutina (1276-1282), koji će ga dobiti u miraz, oženivši se ugarskom princezom. Kako bilo, odlučeno je da se greška ispravi, a spomenik izgradi, ali bi možda primerenije bilo da Nemanjina statua bude izvedena u približno prirodnoj ljudskoj veličini. Nemanja, naime, nije bio faraon, pa da mu se grade obeležja veličine onih u hramu u Abu Simbelu u Egiptu izvedenih pre oko 3.300 godina. A čak su i tamošnje skulpture (20m) niže od planirane Nemanjine. Evo šta mastermajnd projekta Nemanjine statue nije znao, mada se uči u osnovnoj školi: veliki župan Stefan Nemanja, osnivač je i jedini vladar dinastije koja po njemu nosi ime – koji je u starosti mirno predao vlast svom srednjem sinu Stefanu i zamonašio se uzevši ime Simeon. Sa najmlađim sinom, Savom, otišao je put Svete Gore, gde su zajedno podigli manastir Hilandar, u kojem je ispustio dušu tri godine kasnije (1199), da bi ubrzo bio proglašen svetiteljem. A da je tvorac konkursnog zadatka konsultovao stručnjake, saznao bi da je tokom punih osam stotina godina u svesti generacija jedina Nemanjina prepoznatljiva predstava ona u monaškoj rizi, kako ga prikazuje najstarija sačuvana, mileševska freska (oko 1225.), kojoj će uslediti bezbroj sličnih, u različitim medijima, ali uvek monaških figura, čiji je smisao uvek skrušenost, poniznost i posvećenost Bogu. Skulpturom Svetog Simeona, monaha, naravno u približno ljudskim razmerama i u savremenoj umetničkoj obradi, mogla bi se uspostaviti organska duhovna i smisaona veza sa građanima Srbije danas, utemeljena na kontinuitetu memorije. Građanima Beograda nije potreban fantomski Trg sa svetskim čudom poput helenističkog Apolona, kolosa sa Rodosa (33m), koji je stajao samo pola veka, dok ga zemljotres nije srušio. Potrebne su nam glavna železnička i autobuska stanica – u gradu, a ne kojekuda po periferiji. Za izmišljeni muzej nemamo materijala, te nam ni on nije potreban. A ponajmanje nam treba štancovana skulptura ruskog akademizma 19. veka, koja nema nikakve veze sa ličnošću koju predstavlja, tj. Stefanom odn. Simeonom Nemanjom. Degradirajuća materijalizacija anahronih ideja, pa još visoka koliko i sedmospratnica, nema ni trunke dodira sa srpskom tradicijom, kao ni sa zdravim razumom. Kako je ovaj agresivni besmisao izražen u tonama bronze ipak moguć, za sada samo kao zamisao, može se objasniti jednim prostim pojmom iz psihologije: projekcijom. Onaj koji gradi takav spomenik, identifikuje se sa osnivačem najznačajnije srpske srednjovekovne dinastije. Zato neće biti Stefan Nemanja visok 28 metara, već onaj koji bi da se sa njime poistoveti, kome je kao uzor očigledno poslužila državna umetnost orijentalnih despotija. Pred zabrinjavajućom potrebom naših savremenika za samouznošenjem, i traženjem umetnički loših uzora, argumenti struke i logike padaju u vodu, a sve što se dešava u povodu novoizmišljenog Savskog trga postaje više nego logično u sebi primerenoj meta ravni. Otuda bi zafrkancija po kojoj Nemanja nikada nije posetio Beograd, čak ni vozom – bila prava mera „analize“ ovog urnebesno smešnog plana. Šala bi zaista bila na mestu, ali samo da slučaj Savski trg ne predstavlja još jedan primer planirane destrukcije našeg grada, ulupavanju našeg novca u potpuno nepotrebne „projekte“ i otuda daljeg dubokog ponižavanja gladnih, siromašnih i gnevnih građana Beograda i Srbije. Osim, ukoliko se od „projekta“ ne odustane, što i jeste utopijski cilj ovog napisa.