Nenaučene lekcije ruskog Vijetnama

Svašta stane u trideset godina i sreća je što neko to zapisuje, jer bi se u suprotnom, primera radi, beskrajno kompleksna prošlost Avganistana verovatno pamtila po Trampovoj interpretaciji s početka godine koja bi u većini osnovnih škola možda zaslužila mršavu dvojku. Prvo je izjavio da je sovjetski rat u Avganistanu oterao SSSR u bankrot, zbog čega je nastala Ruska Federacija. Rat nije jeftin – Amerikanci to znaju ponajbolje – i sovjetske se kase jesu poprilično ispraznile zbog ratnih dejstava, ali to nije ni jedini ni glavni razlog pada komunističke imperije. Potom je ustvrdio da je SSSR zbog prisustva islamskih terorista ima pravo da interveniše, što tek nije tačno – mudžahedinski islamizam stvoren je u Reganovoj laboratoriji, upravo kao jenkijevski antibiotik sovjetskoj nadmoći u nesrećnoj centralnoazijskoj državi. Ako bi njenu istoriju zapisivao zanesenjak opijen pesničkim načelima, možda bi ga zadovoljila činjenica da je Tramp ove poluistine izrekao oko mesec dana pre no što će kraj desetogodišnjeg sovjetskog rata u Avganistanu navršiti trideset godina; možda bi se oduševio time što jedan Reganov naslednik danas brani nekadašnje odluke zvanične Moskve; naposletku, zabavilo bi ga i to što je taj rat bio obrazac po kojem će se voditi brojni budući. Pitanje je, međutim, kako bi reagovao kad bi znao da se avganistanska zbilja od te 1989. gotovo nimalo nije popravila. Istini za volju, ni do tada se nije moglo govoriti o prosperitetu tuceta naroda koliko ih živi na teritoriji Avganistana, podeljenih na stotine plemena – neki broje i do 500. Sve do „Velike igre“ – cinično nazvane borbe britanske i ruske imperije za tamošnju prevlast koja je obeležila 19. vek – tribalni sukobi bili su bezmalo svakodnevni. Sama igra je 1919. porodila suverenu kraljevinu Avganistan čiji su svi vlastodršci do kobnih sedamdesetih pokušavali da zadovoljne lokalne interese i ujedno državu modernizuju po prosvetiteljskim načelima. London i Moskva su odustali od pušaka i latili su se diplomatije, a Avganistan je doživeo nezapamćeni razvitak – Sovjeti su gradili auto-puteve i železnicu, zvaničnom Kabulu su donirali više međunarodne pomoći no ijednoj drugoj zemlji, a Britanci su ulagali u ekonomiju, obrazovanje i smirivanje napetih odnosa s Pakistanom, gde živi nemalo Paštuna, inače najveće etničke grupe u Avganistanu. Najduže je kraljevao šah Mohamed Zair, od 1933. do 1973, kada ga je u odsustvu i bez kapi prolivene krvi svrgnuo rođak, zet i dotadašnji vladar iz senke Mohamed Daud Kan, inače blizak Sovjetima. Uvidevši da u narodu nema veliku podršku, delom i zbog kataklizmične gladi koja je u ruralnim delovima zemlje odnosila na hiljade života, šah je abdicirao i ostao u Rimu. Daud nije bio tako dalekovid. Kao vatrenom zagovorniku politike nesvrstanih, smetalo mu je sovjetsko mešanje u unutrašnju i naročito spoljnu politiku novonastale republike. Za njegovog vakta, Narodna demokratska partija Avganistana podelila se na nekoliko frakcija – delom zahvaljujući naporima Moskve – a ubistvo Mira Akbara Kajbara, lidera „meke“ struje, bilo je dovoljno da se društvene i partijske tenzije poviše. Kajbarova sahrana okupila je dvadesetak hiljada ljudi čiji su slogani bili upereni protiv Dauda, CIA i iranske tajne policije, nedokazano osumnjičene za atentat. Daud je zaoštrio represiju, komunisti su naoštrili noževe i već 1978. godine izveli relativno mirnu „saursku revoluciju“ kojom su došli na vlast. Komunističko poimanje preraspodele imovine i pokušaji ukidanja običajnog prava je razbesnelo plemenske glavešine van većih gradova i, godinu i po nakon revolucije, Avganistan je ušao u prvi od mnogo predstojećih ratova – između države potpomognute Sovjetima i gerilskih islamista potpomognutih SAD, Pakistanom i Saudijskom Arabijom. Istorija različito tumači ko je prvi povukao oroz, ali hladnoratovske odlike sukoba nisu upitne. Pri prvim znacima nezadovoljstva, CIA je poslala novčanu, a potom i oružanu i organizacionu pomoć islamistima. Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika DŽimija Kartera Zbignjev Bžežinski rekao je kasnije da „SAD nisu isprovocirale rusku intervenciju“, ali da su „stvorile uslove u kojima je intervencija moguća“. NJegov saradnik Valter Sloukomb rekao je da bi Moskvin gaz „u centralnoazijski katran“ iz američke perspektive bio isplativ samo ako bi se Sovjeti „u tom katranu zaglavili“. Profesor istorije Endru Basevič nedavno je predočio i da je sovjetsko batrganje u Avganistanu trebalo da osujeti njihovo eventualno učešće u budućim regionalnim velikim i malim igrama. Avganistan je trebalo da postane ruski Vijetnam. Različita su i mišljenja o svrhovitosti sovjetske intervencije. Mudžahedinsko delovanje je isprva bilo sporadično i nepovezano, a ulazak Crvene armije na avganistansko tlo u januaru 1980. mnogi su žitelji poistovetili s okupacijom. Brojni izveštaji iz tog perioda ukazuju da je izvorna namera Sovjeta bila tek da stabilizuju komunistički režim i osposobe zvaničnu avganistansku vojsku. Pomalo kao Amerikanci u Iraku po svrgnuću Sadama Huseina. Kad su shvatili da je sredinom osamdesetih čak 108.800 pripadnika sovjetske armije bilo na terenu, da je država rukovodila svega jednom petinom teritorije, a da su mudžahedini od neorganizovanih jedinica tuđom podrškom postali respektabilna snaga od oko 4.000 baza s oko 200.000 vojnika – tek tada su, inače, islamisti stidljivo počeli da ulaze na teritoriju SSSR-a, bilo je prekasno da se iz rata izvuku. Ponovo, kao Amerikanci u Iraku i drugde od tad. Mihail Gorbačov je sovjetske trupe počeo da povlači 1987, a do 1989. bilo je pobrojano između pola i dva miliona žrtava, pet miliona izbeglica i dva miliona interno raseljenih. Iz današnje perspektive, jednako užasna posledica je i američko pomaganje ekstremističkog islamizma kojeg je do 1973. bilo tek u naznakama. Od kraja rata do 2001. i američke invazije nakon rušenja „kula bliznakinja“, talibanske i mudžahedinske frakcije su se zverski borile za prevlast, a delovi Avganistana ponovo su postali poprište plemenskih obračuna. Za tih 12 godina, život je izgubilo oko 400.000 ljudi, a država je razrušena daleko više nego za vreme sovjetskog prisustva. Puškaranje i dalje traje, punih petnaest godina otkako je Avganistan ponovo dobio oblike republičkog uređenja. Odluka SAD da 2015. povuče 100.000 vojnika iz ove zemlje bila je očekivana. Delom zbog nje su talibani uopšte i pristali na mirovne razgovore. Trampova odluka da u decembru prošle godine prepolovi broj i dalje prisutnih američkih vojnika na 7.000 iznenadila je svet – pa i poverenika za Avganistan, DŽejmsa Matisa, koji je tad podneo ostavku – i strahuje se od nove eskalacije nasilja, ovaj put između delova Islamske države i talibanskih vođa. Retko gde se, doduše, pominje da je tamo prisutno i oko 26.000 američkih plaćenika, vazda spremnih da zapucaju. Ipak, nesumnjivo je da se zvanična Amerika smanjenjem tamošnjeg učešća odriče i mogućih budućih pretenzija. Isto važi za Siriju. Očekuje se da glavnu reč uskoro povedu Iran, Kina i Rusija. Upravo je zvanična Moskva prošlog novembra organizovala mirovni sastanak na kome su prisustvovali svi osim predsednika Avganistana Ašrafa Ganija. Možda će budući manji pritisak SAD olabaviti i odnose s Rusijom. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je tad sedeo i s predstavnicima talibana, koji se u ruskim službama i dalje vode kao teroristička jedinica. Kad međunarodna politika poprimi takve, ujedno žalosne i malko smešne obrise, podatak da rat u Avganistanu traje punih četrdeset godina lako može da promakne. A ne sme – jer, ako se tamošnja situacija stavi pod kontrolu, skoro sve je moguće. Samo ne da rata ponovo ne bude.