Najgori kraj najboljeg programa

Strasti, pasije i ekstaze nisu u pravilu kompatibilne sa istinom, a još manje su međaš ili putokaz koji bi ikoga sa izvesnošću uputio ka istini. Među mnogim ekstatičkim masovnim opredeljenjima jugoslovenstvo je bilo jedno od najplemenitijih i najuzvišenijih. Kad su me pitali da li sam predvideo raspad Jugoslavije, odgovor je bio ne samo da ga nisam predvideo nego nisam mogao da poverujem ni kad se dogodio. Ubeđeni i emotivno privrženi Jugosloven, učesnik manifestacija posvećenih jugoslovenskom rodoljublju, alternativu raspada zemlje nije ni hteo ni mogao da smesti u svoj misaoni okvir. Tek kad se zemlja raspala, misao je krenula drugim tokovima, neke riznice razumevanja konačno su se otvorile i mnogo toga što je izgledalo nemoguće preobrazilo se u predvidivo i gotovo neminovno. Malo je događaja koji su se na pravi način mogli razumeti i protumačiti tek post factum kao što se to odigralo povodom propasti Jugoslavije. Tek nakon što je SFRJ nepovratno skliznula u povest, postale su vidljive rovite osnove na kojima je počivala, autoritarne stege koje su je držale u jednom komadu i konstrukcione greške u njenom socijalnom biću. Ključna sastavnica koja je održavala SFRJ tokom njenog ograničenog trajanja bila je generalizovana prinuda, koja je svoj izvor imala u ličnosti, a ne u zakonskom poretku i pratećim institucijama. Opšta je zakonitost da društvene tvorevine koje svoj oslonac imaju u ličnostima, koje su prolazne, a ne u zakonima, koji su u načelu trajni, i same traju ne mnogo duže od ličnosti na kojima su zasnivale svoj opstanak. Malo je pojava koje jednu zemlju i društvo mogu toliko pogoditi i oštetiti kao što su to velike, masovno prijemčive i uzvišene ideje. Veličanstvene ideje, često artikulisane kao zavetne, izvor su teških hazarda i potonjih sunovrata. Uzročnik ovih epohalnih urušavanja redovno biva ogroman jaz između same ideje, koja blista i opseda u svojoj velelepnosti, i nepremostivih a unapred vrlo teško uočljivih teškoća u njihovoj realizaciji. Posezanje za blistavim idejama recept je za bolne neuspehe. Što je veća ideja, to je manja verovatnoća njene realizacije i to su u krajnjoj liniji veći gubici i štete koje će nastati u zaludnim naporima da se ona oživotvori. Ideja Jugoslavije bila je velika i plemenita, ali u društvima u kojima je nastala nije bilo dovoljno snage, a to znači znanja, organizacionih veština, sposobnih kadrova i administrativnog kapaciteta potrebnog za njeno uspešno ostvarenje. Važnije od toga, nije bilo dovoljno političko-filozofskog uvida, državničke mudrosti i spoznaje da jedno toliko heterogeno društveno biće može na dugi rok opstati samo uz fleksibilnu, dovoljno centralizovanu i lokalnim uslovima izdiferencirano prilagođenu državnu i društvenu organizaciju. Taj manjak opštih i principijelnih, ali presudno važnih preduslova za institucionalno postavljeno razvijanje jedne životnosposobne zajednice u naglašeno heterogenom, oštrim suprotnostima opterećenom društvenom biću karakterisao je Jugoslaviju od samog njenog osnivanja do trenutka u kome se iz sve bezizglednije svakodnevice nepovratno preselila u istoriju. Tokom potonjih pola veka postojanja, Jugoslavija je opstajala kao autoritarno „uređena“ sa očiglednim manjkom demokratskog deficita koji je sam za sebe bio krupna pretnja njenom trajnom opstanku. Ante Marković se našao na nezahvalnom poslu nastojanja da se postignu ciljevi za koje se kasnije ispostavilo da su nedostupni, iako se to iz tadašnje perspektive nije moglo sagledati. Ko se upusti u borbu za neostvarive ciljeve unapred sam sebe osuđuje na neuspeh. Pogotovo su mali izgledi za takav uspeh bili u politički radikalno izmenjenom društvu gde za funkcionisanje novouvedenih mehanizama demokratskog poretka nije bilo dovoljno niti osposobljenih i demokratiji istinski privrženih kadrova niti, kad su biračke mase u pitanju, demokratske kulture. Za demokratsku kulturu trebalo je daleko više vremena – merenog ne decenijama nego vekovima – a na našim prostorima ne samo da je „demokratska istorija“ kratko trajala, nego je tokom poluvekovne autoritarne vladavine zaboravljeno i ono što se u periodima predratnog političkog života bilo naučilo. Istorijske koincidencije znaju da se upletu u apsurdno ironičan sticaj okolnosti. Slučaj je hteo da se u trenutku raspada države na njenom vrhu našao jedan od retkih političara od nesumnjivog ugleda, velikog formata i potencijalno golemog značaja koji je – na svoj rezolutan način – možda bio jedini iskreno i bezrezervno opredeljen za Jugoslaviju i njenu trajnu konsolidaciju. Ako je hrvatska nacija dala Antu Pavelića, protagonistu u razaranju predratne Jugoslavije, ona se na neki način iskupila tako što je u teškom vremenu njenog potapanja dala jednog drugog Antu koji se, makar i neuspešno, lavovski borio za njeno prestrukturiranje i trajni opstanak. Poklapanje Markovićevog mandata sa vremenom tragičnog rastakanja zemlje ostavilo je na njegovom liku i delu senku sumnje i neverice koja bez ikakvog osnova unekoliko obeležava njegovo državničko delovanje. SFRJ sigurno nije propala zato što je tome doprinosio Ante Marković, pa ni zato što je taj čovek, silno uvažavan zbog velike mudrosti i vanrednih sposobnosti, mogao da bude nedorastao epohalnom izazovu sa kojim se suočio. O njegovoj nedovoljnoj sposobnosti moglo bi da se govori samo ako bi se dala identifikovati alternativa u liku nekog kompetentnijeg i delotvornijeg, duhu vremena bolje prilagođenog političara. Takva alternativa sigurno nije postojala: u odnosu na političare iz svog vremena Marković se upadljivo izdvajao kao ličnost koja nadaleko i visoko natkriljuje moguće takmace. Jugoslavija kao konstrukciona greška Kao modernizacijski opredeljen, evropski orijentisan i svetski emancipovan političar, Ante Marković je želeo i nameravao da Jugoslaviju rekonstruiše tako da postane demokratski uređena i ekonomski dinamična. Demokratski uređena da bi svi njeni delovi mogli da uživaju plodove progresa kakav se planirao i očekivao, a razvojno efikasna da bi svi kao celina ostvarivali brz i održiv rast dohotka i blagostanja. U Jugoslaviji niko nije mogao da uspe u ostvarivanju tih uzvišenih ciljeva, ni oni koji su se zatekli na samom početku kada je stvarana, ni oni koji su došli posle Markovića. Tako neravnomerno razvijena i heterogena – neka se samo dozove u sećanje razlika između Gorenjskog u Sloveniji i goranskog područja na Kosovu – nova državna celina, da bi bila demokratski ustrojena i razvojno ekspanzivna, zahtevala je daleko više znanja, ekspertize, ali i daleko više državničke mudrosti i političko-filozofske zrelosti nego što se na toj evropskoj periferiji zateklo. LJudi koji su gradili, tj. konstrukciono osmišljavali Jugoslaviju, jednostavno nisu bili dorasli ogromnom zadatku koji se sticajem jedinstvenih i začuđujućih istorijskih okolnosti pred njih postavio. Po logici nekakve intelektualne inercije i univerzalno zastupljenog manira neodmerenog respekta prema precima – Rimljani su ih čak tretirali kao bogove kako sugeriše karakteristična reč lares – o tim našim prethodnicima redovno se piše u nekim neopravdanim elativima, a trebalo bi da dođe vreme zamene apologetskog rodoljupstva objektivnim kritičkim patriotizmom. Što se grbo rodi niko ne ispravi. Antu Markovića je, kao i one pre i posle njega, pratilo prokletstvo jedne loše, neznalački konstruisane državne tvorevine, koja je uz to bila dobrano deformisana i partikularnim interesima, praćenim upadljivo asimetričnim rasporedom političke moći. Tokom svog sveukupnog postojanja Jugoslavija nije mogla da se oslobodi nepodnošljivog pečata uslovljenog okolnošću da su narodi koji su ušli u njen sastav brojčano bili veoma različiti, a da su povrh toga oni najbrojniji u novu zajednicu ušli kao slavom ovenčani pobednici iz Velikog rata, dok su drugi u nju ušli sa stigmom pobeđenih. Nekakav ujednačen raspored nadležnosti i odgovornosti, uz stvaranje poretka koji bi preovlađujuća većina doživela kao koliko-toliko pravičan, u takvoj društvenoj konstelaciji više je nego nezamisliv. Uz sve, tu je bila i ideja jednog troimenog naroda. Dva od ta tri naroda imala su svoj nacionalni identitet oformljen u znatno većoj meri nego što se ikad pretpostavljalo, a u troimenom narodu po jednostavnoj mehaničkoj logici najveći ponder je morao imati najbrojniji, pa još pobedničkom slavom ovenčan narod. U takvoj državnoj konfiguraciji najprirodnija stvar bio je osećaj teskobe i hegemonije od strane onih najbrojnijih, osećaj koji je neizbežno izvirao iz same logike asimetričnog strukturnog sklopa koji je tako upadljivo karakterisao Jugoslaviju. Zrelost upravljačke elite i valjanost državne konstrukcije koju ona izgradi najbolje se da oceniti po odnosu prema manjinama. Taj odnos je merodavan i za procenu stepena demokratizovanosti jednog društva, pa čak i za procenu stupnja njegove civilizacijske emancipovanosti. Na tom odsudnom testu srpska, a potom jugoslovenska politička elita doživela je tragičan i nepopravljiv neuspeh. Manjinski narodi su u takvoj Jugoslaviji sve vreme živeli sa osećajem teško podnošljive teskobe, što je jasno dolazilo do izražaja kroz njihove političke organizacije i pokrete. U sećanje treba dozvati samo Mačekovu stranku HSS, a o ustaštvu kao patološkoj izraslini na političkom telu da se i ne govori. Često se govori o zaista stravičnoj epizodi tokom nemačke najezde na Jugoslaviju, kada su građani Zagreba okupatore dočekali sa cvećem. Tačno je da taj grad nikada neće moći tom epizodom da se ponosi, ali se zaboravlja mnogo važnija činjenica, a to je da je ona živi dokaz neracionalnosti, pa i izopačenosti jedne državne konstrukcije i nedozvoljeno mučnog političkog položaja u koji je taj narod bio potisnut. Državna tvorevina kroz koju je trebalo da se ostvari Jugoslavija trebalo je da bude daleko više decentralizovana, ali su moćnici koji su tu državu gradili i njome upravljali bili daleko od toga da tu ključnu činjenicu shvate i prihvate. Državnik i reformista U prethodnom odeljku otišlo se u nastanak Jugoslavije (istorijat i način njenog konstruisanja) daleko više nego što se planiralo, ali je to bilo neophodno da se pokaže u kakvom nezahvalnom ambijentu je Marković pokušao da ostvari svoje reforme koje su bile i ekonomske i političke. Teško breme njenog neprikladnog nasleđa, njene grborođenosti, Jugoslaviju je pritiskalo za sve vreme njenog postojanja. Takva Jugoslavija dočekala je Markovića kao državna tvorevina koju iz samog osnova treba preurediti. Iz sadašnje retrospektive vrlo lako se može videti, ili se bar tako čini, da je to bio neostvariv cilj i nemoguć zadatak. Jugoslavija je bila i ostala heterogena, a u Markovićevo vreme već je uveliko počela da puca po šavovima. Bila je to posledica jednog fundamentalno neracionalnog privrednog sistema koji je u ograničenom vremenu pružao brz rast dohotka i blagostanja. Taj polet je nažalost bio efemeran jer je velikim delom bio omogućen obilnim jednostranim transferom (pokloni!) resursa iz inostranstva – cela zajednica je imala veliku sreću da na čelu ima genijalnog državnika koji je sa zadivljujućom spretnošću znao da iskoristi blokovski antagonizam i hladni rat – a potom i poznatom strategijom ekstenzivnog rasta, praćenog epohalnim strukturnim promenama, koja u ograničenom vremenu može da isporuči veoma visok tempo rasta, ali on nažalost nije održiv. Teorija privrednog rasta dobro poznaje ovaj mehanizam i u vezi sa njegovim efemernim učincima davno su otklonjene sve sumnje. Opšte usporavanje rasta, uz pretnju državnog bankrota ranih 1980-ih godina, dovelo je do žestokih napetosti među republikama, pri čemu je svaka optuživala manje-više sve ostale za eksploataciju i razvojnu blokadu. Republički ekonomski instituti zdušno su produkovali studije u kojima su dokazivali kako su i koliko su odgovarajuće republike eksploatisane, a tad se pojavio i poznati beogradski Memorandum u kome je razvijena ista argumentacija. To nije Memorandum SANU, jer ona nije stala iza njega, ali se zna ko su mu autori i nikada im neće služiti na čast. Sve te analize o međusobnoj eksploataciji, uključujući i onu koja se pripisuje SANU, bile su pristrasne, analitički defektne i naučno neutemeljene. Prava istina je bila ne da je bilo koja republika bila izrabljivana od strane drugih – premda je u tom političkom voluntarizmu i administrativno-birokratskom zamešateljstvu dohodak bio pretakan i uzduž i popreko – nego da su sve one teško stradale zbog jednog naopako postavljenog, u temelju defektnog privrednog sistema koji je bio politički nametnut. Uz takve podele, koje imaju svoje duboke, ovde tek dotaknute istorijske korene, a koje su silno zaoštrene ekonomskom krizom kao predvidivom posledicom jednog proizvoljno konstruisanog kolektivističkog privrednog sistema, Ante Marković nije, sa svojom ekonomskom reformom i pratećim političkim preobražajem, mogao da ima nikakve šanse za uspeh. Danas bi trebalo da je poznato da u veoma podeljenim društvima – a u Jugoslaviji te su podele bile istorijski uslovljene i ekonomski nadgrađene – demokratija mnogo teže funkcioniše i daje slabije rezultate nego u homogenim, etnički neizdiferenciranim društvima. Demokratija je, doduše, moguća i u takvim složenim, vidno podeljenim društvima ali iziskuje jedan naglašeno rafiniran, izazovima heterogenosti prilagođen institucionalni poredak. Za gradnju takvog poretka u Srbiji nije bilo ni znanja ni mudrosti, a još veće prepreke bile su partikularni interesi praćeni odgovarajućim strukturama moći. Sa svojom istinski demokratskom platformom Marković u takvoj konstelaciji nije imao nikakve šanse. U toj eri razbukatalih nacionalizama šanse su imali samo programi koji su narod okupljali u nacionalistička krda, a platforma autentične, nepatvorene demokratije unapred je bila osuđena na neuspeh. To što je bilo dosuđeno doista se i dogodilo. Sa svojim Savezom reformskih snaga Marković je u tadašnjim beskrupuloznim političkim okršajima doživeo neuspeh. To se dogodilo uprkos činjenici da je u političkoj gunguli koja je iz temelja tresla Jugoslaviju jedini on nudio pravi ekonomski program. To je bio plan dalekosežne institucionalne rekonstrukcije koji je obećavao dugo čekani i nasušno potrebni napredak za sve. Kad se u sećanje prizovu imena Tuđmana, Miloševića, Izetbegovića... postaje jasno da su na dnevnom redu političkih akcija i organizacija bile stavke dijametralno suprotstavljene ciljevima i planovima novopečenih nacionalnih korifeja. Ta nacionalistički ostrašćena opredeljenja vodila su u pogibiju i krvoproliće, ali su se baš ona nametnula kao predmet najveće prođe na političkom tržištu. Bio je to još jedan živi dokaz fundamentalnih strukturnih defekata društvenih sistema, posebno onih u političkoj sferi: u tim sistemima izglede na uspeh nemaju projekti obećavajućeg dizanja proizvodnje i blagostanja, ali zato su se kao platforme sa velikim izgledima pokazali programi koji su njihova sušta suprotnost. U paklu nastalom tokom i usled rastakanja SFRJ Marković je sa sudbinskom neminovnošću doživeo težak, ali častan poraz. Taj poraz će, međutim, poput usamljene buktinje u nedostupnoj i zamračenoj daljini ostati trajno vidljiv i u nekim boljim vremenima možda poslužiti kao dragocen putokaz.