Monti Pajton i sveti Bregzit

Taman kad je novinarima širom sveta počelo da manjka ideja s čime je još, a da to već neko negde nije upotrebio, moguće uporediti mrcvarenje britanske premijerke Tereze Mej - u vidu neuspelih pokušaja da se nekako obezbedi većinska podrška u parlamentu za usvajanje sporazuma o istupanju Ujedinjenog Kraljevstva iz članstva u Evropskoj uniji, a istovremeno ta ista EU ubedi da taj isti sporazum promeni, iako joj je već bezbroj puta stavljeno do znanja da to ne dolazi u obzir - u pomoć je, briljantnom analogijom, priskočio holandski premijer Mark Rute. Mejova, izjavio je Rute, podseća na Crnog viteza, lik iz filma Monti Pajton i Sveti gral, koji i nakon što mu kralj Artur odseče obe ruke i noge odbija da prizna poraz, te zblanutom protivniku predlaže da se usaglase oko toga da je dvoboj završen nerešeno. Rute je, doduše, ovo izrekao kao kompliment, ističući da Mejovu veoma poštuje i da je impresioniran njenom neverovatnom upornošću, dodajući kako za aktuelni haos ne krivi nju, već stanje britanske politike uopšte, pre svega kratkovido strančarenje dve vodeće stranke: vladajućih konzervativaca i opozicionih laburista. Premijerku je, međutim, nemoguće osloboditi odgovornosti za nastalu situaciju, jer je i ona - kao i njen prethodnik na toj funkciji, Dejvid Kameron, kada je obećanjem o raspisivanju referenduma o Bregzitu unutarstranačku krizu nerazumno pokušao da reši uzdižući je na nivo državnog pitanja - upravo konstantnim stavljanjem partijskih interesa iznad nacionalnih u velikoj meri doprinela da do nje dođe. A kakvo je to trenutno stanje? Posle serije izjašnjavanja u parlamentu - u kojima je, redom, po drugi put ubedljivom većinom odbijen sporazum s EU koji je Mejova ponudila na usvajanje; odbačena opcija istupanja iz Unije bez ikakvog sporazuma (čime, međutim, još nije otklonjena mogućnost da do toga po zakonskom automatizmu svejedno dođe); te podržan predlog da se od Brisela zatraži saglasnost za odlaganje datuma napuštanja tog bloka - najkraći odgovor bi bio: krajnje neizvesno. Jedino što se, na osnovu tih izjašnjavanja, s priličnom sigurnošću može reći jeste da 29. mart više nije dan britanskog izlaska iz EU, i da će za to morati da bude određen novi datum. Nekoliko dana je izgledalo da je sada ključna nedoumica to da li će vlada u planiranom trećem pokušaju, najavljivanom za ovu sedmicu, nekim čudom ipak uspeti da sporazum s EU progura u parlamentu (u šta je malo ko verovao, osim možda Crnog viteza) i onda od Unije zatražiti samo kratkotrajno produženje roka za izlazak iz članstva; ili će pak, u mnogo verovatnijem slučaju da sporazum ponovo bude odbačen, Mejova biti primorana da u Briselu traži dugoročnije odlaganje datuma Bregzita. A onda je, u ponedeljak, usledila neočekivana intervencija predsedavajućeg Donjeg doma, DŽona Berkaua, i situacija se zakomplikovala na sasvim novi način. Berkau je, naime, pozivajući se na parlamentarna pravila koja sežu daleko u prošlost, sve do 1604. godine - i u skladu s ovlašćenjima koja mu daju pravo odlučivanja o tome o čemu će parlament raspravljati, a o čemu ne - konstatovao da vlada ne može da traži od poslanika da na tekućem zasedanju ponovo glasaju o već dva puta odbijenom sporazumu o Bregzitu ako tekst dokumenta ponuđenog na usvajanje nije suštinski izmenjen. Po ovom tumačenju, kada su se poslanici u prvoj polovini marta po drugi put izjašnjavali o ponuđenom sporazumu taj kriterijum nije bio narušen jer je, u odnosu na prvo, januarsko glasanje, tada pred njih iznet delimično izmenjen i dodatnim aktima propraćen dokument. Sada, međutim, to ne bi bio slučaj, i zato, zaključio je, nema osnova da se ovaj saziv parlamenta opet izjašnjava o onome o čemu se već izjasnio. Vlada je ovom objavom bila potpuno zatečena - ne samo da nije znala šta će Berkau reći, nego ni da će se uopšte oglasiti - a radikalni zagovornici Bregzita konsternirani: jer, njom se praktično eliminiše mogućnost da Mejova pre isteka prvobitno određenog roka na osnovu usvojenog sporazuma od EU zatraži samo kratko odlaganje datuma istupanja iz članstva. Ali nije malo onih koji su ovo iznenadno Berkauovo direktno uključivanje u politički proces pozdravili kao način da se isposluje dugotrajno prolongiranje Bregzita, kako bi se dobilo dovoljno vremena da se oposli sve ono što su Mejova i njena vlada svojom neodgovornošću propustili da učine u ove dve godine od aktiviranja člana 50 Ugovora o EU, čime je pokrenuta procedura istupanja iz Unije; pre svega kako bi, za promenu, bila usaglašena „mekša“ verzija Bregzita. S tim što se protivnici napuštanja EU nadaju da bi sve ovo čak moglo da znači i da se, u slučaju vanrednih izbora ili novog referenduma (što je zasad ipak više lepa želja nego realnost), otvara mogućnost da Bregzita na kraju uopšte ne bude. Teoretski, moguće je da se odluka predsedavajućeg Donjeg doma zaobiđe. Ali te opcije su ili komplikovane (okončanje tekućeg i otvaranje novog zasedanja parlamenta, što bi omogućilo da se o neizmenjenom sporazumu ponovo glasa, nije moguće bez učešća kraljice kao šefa države, pošto tako nalaže drevni protokol; ali je teško zamisliti da bi Elizabeta Druga dopustila da na tako providan način bude upletena u dnevnu politiku), ili malo verovatne (da vlada pred poslanike izađe s nekom suštinski promenjenom ponudom - mada neki misle da bi u tu svrhu mogla da posluži i jednostavna promena datuma izlaska iz EU, sad kad 29. mart po svemu sudeći otpada). U vreme odlaska ovog teksta u štampu još se nije znalo kako će vlada odgovoriti na potez Berkaua, ali joj svakako u prilog nije išlo to što se već u četvrtak i petak održava redovni samit EU: Mejova je, iako je i pre oglašavanja predsedavajućeg parlamenta bilo jasno da i dalje nema većinu za usvajanje sporazuma, svejedno verovala da na tom skupu neće morati da traži predugačko odlaganje datuma izlaska iz Unije, čime bi dodatno razbesnela ionako već veoma nervozno tvrdo bregzitovsko krilo svoje stranke. U ponedeljak, pre nego što se oglasio Berkau, televizija Aj-Ti-Vi je, pozivajući se na izvore iz vlade, objavila da će Mejova u Briselu tražiti da rok za izlazak iz EU bude produžen za devet meseci. No, koliko god vremena da zatraži - neki misle da bi moglo da bude dogovoreno skoro dvogodišnje produženje, čak do kraja 2021. godine - to znači da Britanija neće moći da izbegne zakonsku obavezu učešća na majskim izborima za Evropski parlament. Da je stvar s Bregzitom obavljena kako treba i na vreme, kao što nije, to pitanje se sada ne bi postavljalo; ovako kako je, sada i Britanija i EU moraju i time da se bave. Kako će to biti rešeno niko još nije u stanju da kaže. Prvo je, ipak, neophodno da se lideri svake od 27 zemalja članica Unije saglase s tim da se onoj koja se i dalje broji kao 28. odobri pomeranje datuma Bregzita; odluka mora da bude jednoglasna. Očekuje se da će oni tu saglasnost na formalni britanski zahtev dati, jer bi, u suprotnom, ispalo da Unija Britaniju primorava da iz članstva istupi pošto-poto, pa makar i bez sporazuma - a niko u EU ne želi da bude upamćen kao krivac za takav epilog. I tu, istina, postoji jedna začkoljica. Britanci moraju da ponude „verodostojno opravdanje“ zbog čega traže odlaganje datuma izlaska iz Unije, a šta to tačno podrazumeva podložno je interpretacijama. Pogotovo što se i dalje zna samo šta Vestminster neće, ne i šta hoće: koordinator EU za Bregzit, bivši belgijski premijer Gi Verhovštat, izjasnio se tako protiv „svakog produženja člana 50, makar i za 24 sata, ako ono nije utemeljeno na jasnoj većini u Donjem domu u korist nečega“. Verhovštatu je lako da tako nešto kaže, jer odluka nije na njemu, već na šefovima država ili vlada zemalja članica EU. Ali njegovu frustraciju dele mnogi u Uniji. S obzirom na sve političke, ekonomske i socijalne probleme s kojima se EU suočava, poslednje što joj je potrebno jeste produžetak nadgornjavanja s već prežaljenim Britancima, koji evidentno i dalje nisu u stanju da se dogovore sami sa sobom. A kako stvari stoje, upravo je produžetak agonije ono što sledi.