Uzbunjivači su Ahilova peta siledžija

Nevladina organizacija Government Accountability Project (GAP) nastala je 1977. u Vašingtonu sa ciljem da pruži pravnu zaštitu uzbunjivačima. Tamošnji direktor pravnih poslova je Tomas Divajn, pravnik čija blaga spoljašnjost krije mladalački entuzijazam koji ne jenjava ni nakon tačno četiri decenije rada s više od 7.000 uzbunjivača širom sveta. Uostalom, od 2006. nije izgubio nijedan slučaj. „Ovim poslom se bavim verovatno zato što bih, da nisam advokat koji uzbunjivače zastupa, i sam bio uzbunjivač. Oni predstavljaju nepredvidiv, ljudski faktor u borbi protiv zloupotrebe moći, oni su ’Ahilova peta’ siledžijstva zahvaljujući kojima rezultat u borbi između građana i samovolje vlasti ostaje makar nerešen“, kaže za NIN. Nedavno je boravio u Srbiji u okviru USAID Projekta za odgovornu vlast u okviru kojeg je u saradnji s protalom Pištaljka održao dvodnevnu obuku nadležnim predstavnicima lokalnih samouprava o primeni Zakona o zaštiti uzbunjivača, u čijem je pisanju učestvovao. Iza sebe ima mnoge visokoprofilne slučajeve – neformalno ili formalno je sarađivao s Frenkom Serpikom, njujorškim policajcem kojeg u čuvenom filmu Sidnija Lameta igra Al Paćino, Edvardom Snoudenom, kao i Robertom Meklejnom, prvim američkim uzbunjivačem koji je dobio spor protiv države na Vrhovnom sudu. „Kada sam došao u GAP dve godine po njegovom osnivanju, uzbunjivače su gotovo uvek smatrali ili izdajnicima ili ludacima. Sada su na društvenom pijedestalu, kako u SAD, tako i drugde u svetu. Oni su oči i uši javnosti koji za odbranu javnog interesa rizikuju sve i prihvatanje potrebe za njima predstavlja gotovo kulturnu revoluciju. U digitalnom dobu, ulozi su veći na obe strane. Uzbunjivači lakše istražuju i dolaze do podataka, ali je lakše i nadgledati i primetiti njihov rad. Grupa s kojom radim upravo završava knjigu o tome kako uzbunjivači mogli da delaju anonimno“, predočava Divajn. Upravo u takvom dobu su slučajevi DŽulijana Asanža, Čelsi Mening i Edvarda Snoudena i postali mogući – svi pokazuju da je moguće promeniti svet, ali i da je cena toga izuzetno visoka. Pokazuju i da je sloboda govora opasnija no što je bila. Postoji direktna veza između veličine opasnosti koju uzbunjivači predstavljaju pred strukturama moći i gnusne odmazde kojoj su potom izloženi. To znači i da nam više no ikada treba efikasni pravni okvir o slobodi govora. Koliko su ova tri slučaja promenila sliku o uzbunjivačima? O njihovom delanju ponekad govorimo kao o „činjenju istine“, jer se ono prikazuje kao da je reč o činjenju zločina. Ne mislim o tome kao o borbi između dobra i zla, već u kontekstu životinjskog instinkta na nivou organizacije. Svi mi pokušavamo da eliminišemo ono što mislimo da nas ugrožava. Ako me neko tresne, neću razmišljati o svojoj odgovornosti, već ću poželeti da uzvratim. Jedan razlog je bes, drugi je želja da mi se to ne desi ponovo. Samim tim, otkad imamo organizovano društvo, imamo i uzbunjivače i odmazde. Isus je bio uzbunjivač protiv korumpiranih fariseja i crkve, Martin Luter protiv korupcije u Katoličkoj crkvi. Oni izazivaju i uvrežena, a netačna uverenja. Galilej i Kopernik su rekli da Zemlja nije ravna, recimo. Bogu hvala na njima, jer su utemeljili modernu nauku. Živimo u vremenu u kojem pojedinci opet tvrde da je Zemlja ploča. Istovremeno, brojni manji, važni slučajevi korupcije se svakodnevno odvijaju. Kakva je situacija u SAD i EU glede zaštite uzbunjivača? Postoje mnogi nivoi zaštite i mogu se svrstati u ono što zovem metalnim i kartonskim štitovima. Odlazak u borbu s metalnim štitom je opasan, ali nosi mogućnost preživljavanja; ako imate kartonski štit, koliko god bio iscrtan i nakinđuren, šansa za pogibiju je veća. SAD su 1979, kada sam počinjao, bile jedina država sa zakonom o zaštiti uzbunjivača. Sledeći je usvojen tek 1998. u Velikoj Britaniji. Do danas, čak 45 država ima ovaj zakon, njih 60 ima nacrt zakona, a još toliko pruža delimičnu zaštitu uzbunjivačima kroz preostali pravni okvir. SAD su od pionira u ovoj oblasti postale dinosaurusi. Recimo, EU je nedavno donela direktivu kojom su stvorena obavezujuća prava na slobodu govora uzbunjivača, a ta prava su daleko snažnija no ona u američkim zakonima. Ko je, na osnovu vašeg iskustva, suroviji u odmazdi, javni ili privatni sektor? Zakonomernosti odmazde su univerzalne. Bio sam u 35 država gde sam radio na nacrtima zakona o uzbunjivačima i taktike su prilično slične. Nije imalo veze je li država socijalistička, komunistička ili zapadna, je li na severnoj ili južnoj polulopti, je li industrijalizovana, u razvoju ili nerazvijena. Izgleda kao da su zakoni birokratije svuda isti, skoro prirodni. Nema razlike ni među odmazdama koje čine u javnom i u privatnom sektoru. Doduše, u nekim zemljama uzbunjivače ubijaju, a u nekima ih otpuste i unište profesionalno. Jedan kolega sa Sicilije mi je rekao: „Mi ovde ne otpuštamo uzbunjivače, mi ih lepo zapalimo.“ Zakon o zaštiti uzbunjivača u Srbiji ste nazvali „zlatnim standardom“ u svetskim okvirima. Zašto? NJime su obuhvaćeni svi – zaposleni u vojsci, poslanici u parlamentu, radnici u korporacijama, dosadašnje žrtve odmazde, građani – dok evropski i američki zakoni štite samo zaposlene. Vaš zakon eksplicitno štiti ono što zovem „govorom po dužnosti“. Većina uzbunjivača nisu disidenti, već ljudi koji samo pokušavaju da rade svoj posao. U EU još nisu sigurni hoće li štititi te ljude. Za razliku od propisa EU, vaš zakon štiti one koji bi zbog osetljivosti informacija mogli da budu žrtve odmazde pre no što sudski postupak uopšte počne. Štiti čak i one koji su greškom shvaćeni kao uzbunjivači. Dok u SAD i EU zaposleni u službama bezbednosti nemaju jednaku zaštitu kao drugi uzbunjivači, oni u Srbiji dobijaju isti tretman. U poslednje dve godine, sudovi su sedam od deset puta odobrili privremenu meru kojom se predupređuje mogućnost da uzbunjivač ostane bez posla i ugleda dok se sudski postupak ne okonča, što ume da potraje i po deset godina. Najvažnija njegova odlika je to što osnažuje i uključuje uzbunjivače u dalji tok postupka. Studije su pokazale da je strah od odmazde tek drugi razlog zašto uzbunjivači ne delaju. Prvi je cinizam, uverenost da uzbunjivanje neće imati efekta. U Srbiji, uzbunjivači imaju prava na usmeni intervju s ovlašćenim licem nakon podnošenja dokaza, imaju pristup dosijeu o istrazi, potom ovlašćeno lice mora da razgovara sa svedocima, a uzbunjivači na kraju mogu da vide i komentarišu završni izveštaj. Imaju poslednju reč. Zakon u Srbiji ujedno je i među retkima koji su uključivali i same uzbunjivače u njegovo pisanje. Da. Većina zakona u svetu spada u kategoriju kartonskih štitova, jer su ih donosile elite, predstavnici vlasti i eventualno profesori. Često su pisani kao zamke za uzbunjivače koji omogućavaju imenovanje onih koji mogu da ugroze strukture moći. Sloboda govora im se garantuje samo pred onima koje njihovo delovanje direktno ugrožava. U Srbiji su pored uzbunjivača u pisanju zakona učestvovali i mediji, sindikati, Privredna komora, sudije i tužioci, međunarodni eksperti... uz to je analiziran i proučavan na terenu, širom Srbije. Redak primer zakona pisanog za konkretne potrebe i uslove. Koliko uzbunjivanje može da bude delotvorno uz dobar zakon, ali spor i neefikasan pravosudni sistem koji zavisi od političke volje, kakav je u Srbiji? Ne mogu da komentarišem ceo pravosudni sistem u Srbiji, ali je po pitanju zaštite uzbunjivača bio vrlo podsticajan. Srbija je jedina zemlja u svetu u kojoj konkretnim slučajem uzbunjivanja smeju da se bave samo one sudije koje su imale zvaničnu obuku, recimo, i to je zasluga sudija u Srbiji. Konkretno Snežane Andrejević, sutkinje Vrhovnog kasacionog suda.