Sve što želim u ovom trenutku

Miloš Dekić, student istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, nedavno je imao privilegiju da se dva dana bavi samo porodičnom istorijom. Proveo je dva dana u Kazneno-popravnom zavodu Padinska skela – zbog navodnog „nepristojnog ponašanja“, „vređanja“ i sličnoga pred zgradom RTS-a, dva dana u zatvoru jesu 48 praznih sati. „Vreme je najveći neprijatelj osuđenika“, rekao bi Pekić, pa je Dekić vreme popunio sećajući se pradede, Momčila Ćorovića, koji je pre nekih osamdeset godina robijao zato što je bio opozicija režimu Milana Stojadinovića. „A Stojadinović je danas jedan od glavnih uzora vladajućoj kamarili“, primećuje Dekić. Vladajuća kamarila nekada je bila opozicija, i kao takva mnogima privlačna, što Miloš ne krije. „Krajem osnovne škole podržavao sam radikale, i išao na mitinge za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Omladina je uvek opozicija svakom režimu. Imao sam tada desne ideje, čitao sam Crnjanskog i Dučića. Nisam odrastao u devedesetim, i nisam znao ni ko je Vučić, ni ko je Šešelj, ni ko je Toma Nikolić. Išao sam više za liderom nego za dobrom idejom; poznato je da Sloveni više vole lidera nego ideju. Verujem da su i starije generacije devedesetih imale snove koji su postali košmari.“ Dekić se u Srpsku naprednu stranku učlanio 2013. Sledeće godine je počeo da se sukobljava sa političkim okruženjem. „Omladina u SNS više postoji na papiru, jer je fokus na penzionerima. Raspravljao sam se i zbog kampanje ’od vrata do vrata’, jer je privatna stvar za koga će čovek da glasa. Ali dobro... Ne znate kako je u paklu dok tamo ne odete.“ Ispisnicu je popunio početkom 2017, taman na vreme za proteste. Bili su to studentski protesti, podvlači, kao što je i danas, kaže, na ulici većinom omladina. Ta je omladina 16. marta uveče stigla pred zgradu RTS. „Bilo je muzike, ljudi su igrali, lepili nalepnice... Upoznao sam nekoliko studentkinja Filozofskog i Filološkog fakulteta. Šalio sam se: ’Vi ste moja ženska garda.’“ U zgradu su ušli neometeno, bez nasilja. „To nije privatni medij, već javni servis koji plaćamo. Obradović i Đilas molili su da se organizatori protesta na javnom servisu obrate građanima. To je, nažalost, preraslo u opšti haos kada su došle policija i žandarmerija.“ Nešto guranja i vuče za rukav kasnije, Miloš je bio napolju. Demonstranti su se ubrzo razišli, a sutradan ujutro, tek što se spremio za nov miting, po Dekića je došla policija. „Uručuju mi poziv za saslušanje u svojstvu građanina. Odlazim u ’29. novembar’, to jest Policijsku upravu za grad Beograd, srećem političke saborce i čekam inspektora. Pre mene ima ljudi, posle mene takođe, desetak nas je. Inspektor je sasvim korektan.“ Potom čeka da se otkuca prijava. Biva mu objašnjeno da je nedelja, i da samo jedna službenica radi, da je njegovih saboraca mnogo, da pada sistem. Sistemi uvek padaju, osim onog koji treba da padne. U međuvremenu je pred policijsku upravu stigao i protest. Miloš je pre toga naslutio kako će izaći iz zgrade. „Negde oko sedam uveče stavljaju lisice nama šestorici-sedmorici, i odlazimo u prekršajni sud u Ustaničkoj ulici.“ Pred sudom Dekićev advokat za svedoka poziva inspektora koji je bio u zgradi RTS. Inspektor potvrđuje da je Miloš tamo bio pristojan, da nije napravio nikakav problem. „Rekli su mi da ću presudu čekati petnaest ili dvadeset minuta; čekao sam je sat ili sat i po. Sudija mi ne izriče presudu, nego me šalje na pisarnicu. Policijska ’marica’ sve vreme čeka napolju, u presudi piše – trideset dana Padinske skele zbog nepristojnog ponašanja, vređanja... Dobro, hvala lepo, odlazim u ’maricu’. Vidim četvoricu, ja sam peti. Voze nas u Padinsku skelu.“ U „marici“ je smeh. Bolje to nego suze. Zamišljaju sebe kao zvezde budućih protesta. Zvezde u prugastim odelima. U zatvoru ih posle uobičajene procedure – pretres, oduzimanje telefona, dokumenata, novca – zaključavaju u prijemne sobe sa ostalim pridošlicama. „Šezdeset odsto njih tu je zbog nasilja u porodici, ostatak zbog vožnje u alkoholisanom stanju. Atmosfera je sasvim u redu. Pevamo sa ostalima pesmu iz Sivog doma (’Sve što želim u ovom trenutku...’). Ja recitujem Nušićevu ’Pogreb dva raba.’“ Sutra pre podne su ih pustili među opštu zatvorsku populaciju, a Dekić je pitao postoji li zavodska biblioteka. Policajac mu je rekao da postoji i da treba da popuni neki formular. To je Miloš i učinio, ali su ga iskusniji robijaši poučili da od toga neće biti vajde. „Jedan me je uputio da pročitam zatvorski kućni red, ogroman uramljen papir u hodniku. Kaže – ja sam stigao do dvadesetog pravila, više nisam mogao.“ Ona Pekićeva pouka o zatvorskom vremenu brzo se nauči. Dnevni šablon – zvonce budi u pola sedam. U sedam je prebrojavanje, posle toga doručak (i terapija metadonom i trodonom, kome je potrebna). Zatim se čekaju zvonca za ručak i večeru. Večernja prebrojavanja su u sedam i deset. Nakon potonjeg svi odlaze u svoje sobe, i svetla se gase najkasnije u jedanaest. „Imate i šetnju oko jedanaest pre podne. Nisam išao, jer sam spavao, a i ostali robijaši su nam rekli da je dvorište isto što i ćelija, samo što vidite nebo.“ U televizijskoj sali na meniju je isti onaj RTS zbog kog su u Padinskoj skeli i završili. U ponudi su doduše još dva kanala, ali jasno je da je vreme mahom pusto, a pod takvim okolnostima cigarete brzo ispare. „Sva sreća, imali smo nekoliko pakli kada smo stigli, ali to tamo jako brzo odlazi. Posle su nam drugi robijaši – hvala im – dali poneku cigaretu, što je u zatvoru kao da su vam dali grumen zlata.“ To je bio ponedeljak, a u utorak su stigle cigarete – naručene iz kantine, bonovima, plaćene novcem koji su prilikom prijema predali – i tek što je prošao dan bez događaja, ali sa cigaretama, što je otprilike najbolje što se u zatvoru može, i tek što su počeli da se spremaju za isti takav... „Malo pre poslednje prozivke, u deset uveče, ulazi komandir i kaže: ’Vi, momci, pakujte se, za dva minuta izlazite’. Stigli smo brzo, izbačeni još brže. A običaj je ili pravilo da se izlazi u deset ili jedanaest pre podne. Baš je prvog jutra, u ponedeljak, jedan izlazio. Bili smo zaključani, ali se sve čulo – pozdravljao se sa svima, dobio veliki aplauz. Eto, nismo mogli ni da se pozdravimo...“ Potpisuju papire, vraćaju im telefone, dokumenta, novac. Jesu slobodni, ali Padinska skela nije samo apsana, već i prilično periferno beogradsko naselje. „Kažu nam da treba da se popnemo kilometar ili kilometar i po, pa da skrenemo levo, i da je tu negde stanica linije 101, koja vozi do Bogoslovije. Ispred zatvora je nepregledna poljana, mrak... Nemam telefon. Drugi ih srećom imaju, pa porodice dolaze po nas.“ Miloš Dekić i dalje odlazi na proteste. „Borim se za normalnu državu, u kojoj se na javnom servisu sučeljavaju politička mišljenja, u kojoj i levica i desnica i centar imaju predstavnike. Ako nema sukoba mišljenja, nema ni mišljenja. Borim se za to da vlast ne menja ljude, nego da ljudi menjaju vlast.“