Kukulele, Uelbeče

Izneverena književna publika Srbije, krokodilske suze lila je protekle sedmice zbog toga što se „najveća književna zvezda današnjice“ nije pojavila na festivalu koji je mesecima gromoglasno najavljivao da će upravo ona zasijati jednog petka naveče pred „našom“ publikom. Mišel, međutim, ipak nije stigao, a „naši“ su, tim povodom, iskoristili šansu da se opet popičkaju, ko s kim stigne. Organizator je krivio Er Srbiju, tipično kukajući kako „nismo zaslužili da nam u goste dođe ta veličina“, razočarana publika je iščeprkala tačno vreme Mišinog mejla u kojem on naznačava da neće poleteti – i da nema želju za skorašnjim letenjem, zbog proživljene traume – i požalila se da nije bila obaveštena o ovom otkazivanju pravovremeno. Organizatori su pokušali da vrdaju jednim očigledno brzopletim argumentom koji je glasio: „Za nas su podjednako važni i naš Bojan Babić i Uelbek“, poturajući tako baš „svog“ pisca kao lažni dokaz za to da je njihova publika više željna Uelbeka a ne književnosti kao takve, što, nažalost, i nije posve netačno, ali to je upravo ta publika koju se mesecima unazad proizvodilo jednim forsiranim pominjanjem planetarnog književnog fenomena kojem ćemo imati priliku da se poklonimo uz „simboličku nadoknadu“ (da ne pominjemo banalnosti poput te da je na reklamnim flajerima Uelbekovo ime štampano najvećim mogućim slovima a da su, na istim tim flajerima, uporedo, imena domaćih pisaca na koje se sada pozivalo, štampana upadljivo manjim slovima; to je, pretpostavljam, trebalo da bude znak spisateljske veličine i razmera te veličine koja nam stiže). Sve u svemu, dovoljno „nam“ je bilo da se ne pojavi jedna francuska književna izrazita njuška pa da „mi“ – ko god da bio u tom skupu – počnemo međusobnu makljažu, svim sredstvima, svako protiv svakog. Naravno, reč je o ovdašnjoj „kulturnoj eliti“, čije naličje jeste upravo njuška Mišela Uelbeka. Organizator Krokodila, zatim, najavljuje kako će da tuži Er Srbiju, jer je let pomeren („budibogsnama“ logike; šta bi bilo da im se Miša sručio negde tom letelicom (?), pitam se samo), publika odgovara pretnjom da će Krokodilov simbolički kapital raspičkati preko noći – jer ona (publika) ga je stvorila, ona će ga i uništiti. Organizator uzvraća da će zahvaljujući njegovoj velikodušnosti, publika moći da ostvari refundaciju sredstava, iako za tu refundaciju nema pravnog osnova. Ovakvo kvazipoštenje, istini za volju, veoma je indikativno. Vest o refundaciji je sročena tako da ni sinji kukavac ne bi otišao da mu se na taj način i sa tim pozivom povrate „simbolična sredstva“: em bi ispao kao protivpravno lice, em idolatra Uelbeka, em prezritelj „našeg“ Babića, i to sve bi mu bilo saopšteno, pretpostavljam, u jednom pogledu koji bi pratio sam čin refundacije. Pametnije bi mu, prema tome, bilo da se ne bavi tim kerefekama, kako mu „simbolička svota“ ne bi bila odveć simbolička. Naravno, bilo je i onih društvenomrežnih apologeta koji su pokazivali solidarnost i razumevanje za ovaj kulturnjački debakl, koji su se pozivali na tradiciju Krokodila, iako tradicije, načelno, najviše preziru. Ako bi nekome palo na pamet da u tom njihovom gestu solidarnosti, prepozna specifičan interes ovdašnje klike „ljubitelja pisane reči“ – one, doduše, reči koja se da uspešno projektno zakotrljati, što, onda, zdušno ljubimo – tog bi odmah proglasili luđakom, paranoikom, mračnjakom i slično. I sam sam imao priliku da učestvujem na tom festivalu baš te kobne večeri – poslednji put, na sreću – gde me se čašćavalo, nasred bine, neinteligentnim pošalicama kako izgledam kao neko ko „bije žene“, gde smo se bavili time da je nemoguće da nisam ružan ko Uelbek a da ipak pišem, gde me se pipalo, sve u nadi da će se jednim domaćim skandalom skrenuti pažnja s nedoletelog Uelbeka. Napominjem, reč je o ljudima koji su neprestani borci protiv predrasuda i ljubitelji „pisane reči“. Neki Uelbek nikad ne poleti (za Srbiju), ali zato mi imamo svoje odvratno (kulturnjačko) lice, koje pokažemo svaki put kad se uplašimo da smo nasankani. Tad lijemo najveće suze – one krokodilske. Miši, naravno, hvala što nas nije udostojio nijednog skajp poziva, snašli smo se mi već nekako oko bizarnosti kojoj smo se od njega nadali.