Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   25.04.2019. 08:52
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Дубравка Стојановић | Таворење
Сто година се готово ништа није променило

Читав век у Србији иста партијска држава, иста политичка култура, исти однос према институцијама, Европи и Косову и исти рефлекс власти да је заосталост за њих предност


Српском друштву су очигледно осим политичара приличну штету нанеле и интелектуалне елите које су, из различитих разлога, инструментализовале чињенице из прошлости и кривиле историјско огледало како би га саобразиле са улепшаном сликом о његовој величини и значају. Угодне псеудоисторијске истине, нажалост, остављале су увек трагичне последице. Историчарка Дубравка Стојановић, на почетку нашег разговора подсећа на речи Ернста Ренана који је у једном предавању још 1882. године рекао да је погрешно разумевање историје основа националног бича. Сви који национални идентитет хоће да граде на историји, каже она, гнушају се стварне прошлости и траже само фантазију која има врло мало везе с реалном прошлом стварношћу, која никада није онолико лепа колико би идеолози волели.
Професорка Стојановић већ годинама покушава да афирмише идеју да је историја, у ствари, наука о садашњости, и да она, кроз процесе дугог трајања, објашњава пут који смо прешли и показује начин на који смо стигли довде. А тај поглед, нажалост, у Србији најчешће изостаје.

Ко, дакле, искривљује то историјско огледало. Историчари, псеудоисторичари, политичари…?

Историја се код нас не схвата као наука или као образовна дисциплина. Она је све друго - простор за политичке злоупотребе, алатка за изградњу националног идентитета, предвојничка обука, лака тема за славска окупљања… Њоме се манипулише да би се слуђивали грађани; да би им се дизао морал причама о нашој прошлој величини; да би се људи плашили причама да смо увек били жртве, да је све било увек против нас; да би се јачали мржња или љубав према суседним народима или великим силама…..
Те приче делују као анестетици, друштво се њима уљуљкује у уверењу да је историја некаква судбина на коју се не може утицати, која управља нама. Ствара се утисак  да су улоге заувек дате и да се историја врти укруг. Кад тако говорите људима онда правите савршену основу за ауторитарне поретке, јер не образујете свесне, критичне грађане спремне да преузму одговорност, него уплашене поданике, уверене у то да су априорне жртве тог мистичног историјског тока.

Вашу најновију књигу која ускоро излази из штампе управо сте и назвали „Иза завесе“.  У предговору кажете да покушавате да одговорите на питање шта је то у разумевању политике, политичких странака и државних институција, упркос драматичним променама које је донео 20. век, остало исто или веома слично готово читав век и показало се истрајније од свих државних творевина које су се током последњих сто година смењивале.  Па, шта је то?

Нема тога што нам се није догодило у 20. веку – и светски и грађански и локални ратови, и промене државне територије и државног уређења, и револуције… Опет, кад се бавите друштвеном историјом, веома вам звучи познато оно што се дешавало почетком 20. века. То је најбољи доказ да постоје процеси дугог трајања у којима време споро тече, у којима су промене  једва приметне. Говоримо о појавама  као што су политичка култура, обичаји, начин владања, систем функционисања… Кад то проучавамо видимо да се ту готово ништа није променило више од 100 година. Ту је још увек партијска држава каква је била и почетком 20. века.
На делу је и  политичка култура која не подноси различитост, која не поштује другог, која  у њему види непријатеља према коме је „дозвољено употребити сва средства“, како су говорили опозиционари почетком прошлог века.
Поставља се питање зашто се то није променило? Наравно да то није лако променити, али мислим да је важније то што је свим властима то одговарало. Веровале  су власти, а  верују и сада, да ће, ако се утакмица игра без правила, ушићарити више. Али, у таквој игри сви губе.

Кад су, ипак, направљене те прве, основне грешке у темељу које чине да зграда српског друштва и државе изгледа овако?

Тај систем формирао се с јачањем  Народне радикалне странке Николе Пашића крајем 19. века. Она је на трон довела тај популизам, специфичну идеологију која је спој левог егалитаризма и десног национализма. Она може да се креће по политичком спектру, може бити час лева час десна, али је увек дубински супротстављена основним европским политичким вредностима, као што су правна држава, индивидуализам, права мањина… Било је, наравно, у међувремену,  дисконтинуитета, али се та идеологија увек некако наметне, на њу се, иначе површно гледано, различите власти увек врате.
Најгоре је што су и власти после 2000. године поново посегле баш за том идеологијом и тим моделом владања. То јесте последица деловања политичке културе као процеса дугог трајања, али политичка култура није судбина и није непроменљива. На њеној трансформацији треба дуго и напорно радити. То није  популарно, али је дужност и одговорност елите да предузме потезе за које неће одмах добити аплаузе! Таква власт се овде још није родила.

Да ли се та супротстављеност основним европским вредностима може видети и кроз историјски однос традиционализма и модернизацијских тенденција. И где смо ту данас?

Многа истраживања српске модерне историје у последња два века показују да су у неким преломним тренуцима донете одлуке које су нас вратиле уназад и да нису, иако се могло, предузети потези који би нас гурнули напред. Ево,  узмимо само неколико последњих примера:  1971-1972. скинуте су младе гарнитуре која су могле земљу да повуку у стварне реформе и надвладао је конзервативни талас у оквиру Савеза комуниста;  1991. кад смо одлучили да не кренемо у транзицију и Европу, већ у ратове за територије; или 2003. кад је убијен Зоран Ђинђић. Све су то били избори „уназад“ и о томе треба добро да размислимо.

А зашто је српска елита до данас преовлађујуће национално и традиционално оријентисана?

Тако се најбоље чува власт. То је та мантра којом се запушавају уста гладног друштва, којом се сва кључна питања одлажу док се не реши то „питање свих питања“. То „натпитање“ је увек било питање граница, па се, самим тим, то питање никада није могло решити на начин који би задовољио алаве елите. У цртању идеалних граница бркали су се принципи – по историјском принципу се сањало Душаново царство, а по етничком се стизало до Јадранског мора. Тако се стигло до неостваривих програма и до затвореног круга из којег излаза нема.
Пошто границама никада нећете бити задовољни, нећете ни кренути у развој јер приоритет нисте остварили. А што сте мање развијени то ћете више причати о имагинарним границама, јер ће вам само та тлапња остати. И тако ћете тонути све дубље губећи копчу са светом и временом, остајући блокирани у сопственим фантазијама,  које више нико не разуме.

Латинка Перовић,  говорећи о расутом друштву које Србија покушава циклично да превлада, управо износи тезу, парафразирам, да Душаново царство не да Србији да се смири и да се уместо експанзионистичког фантазма концентрише на себе.

Мислим да је у праву. Ради се о списку приоритета. Ако ви границе поставите на прво место, онда унутрашњи развој запостављате и свима одговарате да ћете то одмах, али чим се реше границе. Пошто се оне не могу решити – стоји се у месту. Права промена била би да се промени приоритет и да се прихвати место и величина Србије. Да се каже: `ајд сад мало да пробамо прво да станемо на ноге, па да се развијемо…  Био би то коперникански преокрет.

Цитат од пре сто година из ваше нове књиге: „Србија прима са Запада најновије тековине људског духа, али их прима у форми не у битности. Њој закони служе само као луксузни украс, а не као стварна потреба“. Делује као да је данас писан?

Па да – то је оно о чему смо причале. Како је могуће да нам је та изјава опозиционара с почетка 20. века данас тако савршено јасна? Управо зато што се суштина није изменила. Једна од тих суштина је тај однос према Западу. Он је врло површан – ми бисмо волели западни стандард, али не и пут којим се до стандарда стиже. Суштински се тај однос према Западу своди на комплекс ниже вредности који подстиче на ароганцију, инат и пркос.  Док год хоћете да напредујете а да се не промените, тај се однос неће поправити.

Да ли је једна од историјских константи и јака политичка страст?
 

Проблем је у томе што се тако ствара лажни утисак да око нас има много политике, да је политика свуда…У ствари – политике нема. Ако се добро разгрну те „пене речи“, како су говорили почетком 20 века, не остане ништа. Нема ни принципа, ни програма, ни стварних политичких идеја. Те страсти маскирају празнину.

Каква је кроз историју била улога цркве у политичком животу Србије. А каква је данас?

Занимљиво је да се црква мање мешала у политику у Краљевини Србији, него од осамдесетих година 20. века наовамо. У покушају да се вратимо „традицији“, ми смо нешто накарадно схватили.

Многи говоре о томе да је Србија кроз историју, па и данас, наравно, изгубила способност комуникације с временом и са светом. Зашто и данас каснимо?

Зато што остајемо на тој листи приоритета која припада разумевању света 19. века. Од тада се много променило и у свету добро стоје они који су развијени, који прате технологије, који умеју да учествују у утакмици. Ми и даље говоримо да на терен данашње утакмице не можемо ни да изађемо, јер још нисмо спремни. Али, свет на нас не чека и иде даље. Нисмо схватили да су и Велика Британија и Аустрија и Јапан и Немачка напредовали кад су почели да примењују нова, модерна мерила моћи, кад су одустали од територијалних претензија и бацили се на сопствени унутрашњи развој. То се код нас још није ни разумело, а камоли десило.

Кад кажете да је Србија недовршена држава, шта под тим подразумевате? У чему је све недовршена?

Недовршена је у кључним аспектима. Од 1835. усвојено је 11 устава, то значи да су просечно били на снази отприлике 17 година. То је већ јасан сигнал да та држава не зна шта ће са својим унутрашњим уређењем.  На то треба додати и да су сви устави тешко усвајани или да су многи од њих били силом наметнути од тренутних власти. Од тренутка ступања на снагу сви устави су били довођени у питање, па и овај последњи. Сетимо се само да је једва прошао на референдуму и да су они који су учествовали у његовом стварању и доношењу, представници Демократске странке, одмах рекли да он не ваља и да ће се ускоро мењати. То је недопустиво. То је основни правни акт, али и визија развоја земље. Ако немате стабилно уставно устројство - ви сте у старту недовршени. Ако томе додамо никад изграђене институције и никад прихваћене границе, види се да Србија није још направила ни те прве кораке ка стабилној и зрелој држави.

У ствари, како сте једном написали, од 1835. до 2006. сви  устави су доношени да би се решио неки проблем, најчешће Косово. Да ли садашњи устав парадоксално сада зауставља друштво?

Уставима смо решавали неке тренутне, горуће политичке проблеме. Зато ти устави нису постали оквири који ће подстаћи будући развој. И зато су увек били више препрека, него подстицај.

Ако имамо историјски континуитет кад је устав у питању, какав континуитет имамо кад је реч о институцијама?

Овде је проблем у томе што су саме власти увек рушиле институције. Оне нису разумеле да су институције ту да чувају право, грађане, али и саму власт. А пре свега државу. Наше власти институције схватају као непријатне препреке, па кад засметају, они их заобиђу! То је још један фактор који од Србије чини недовршену државу, јер је све стално – „мож` да бидне не мора да значи“. А то уништава и државу и животе обичних људи.

Корупција такође има свој историјски континуитет и на сличан начин је кроз историју успостављана веза између власти и новца.  Иако везе партија са финансијским токовима нису никада озбиљније истраживане у историографији,  ипак какве корене кроз историју корупција вуче?

Њен основни узрок је у сиромашном друштву. У тим условима свакога је лакше купити. Али, поред тог основног узрока, велику одговорност сноси и партијска држава којој се стално враћамо. Она дубински корумпира друштво, то је та најдубља и најтамније веза новца и политичке моћи.  Корупција је појела наше нормалне животе.

Да ли то значи да су одлуке и интереси клијентелистичких група у политичким странкама кроз историју увек били важнији од процедура и закона?

Имали смо ми увек проблема с поштовањем права, па је и један од кључних идеолога Радикалне странке Стојан Протић често говорио да власт има право да крши законе. То је, такође, наш континуитет. То омогућава клијентелистичким групама да улете у тај небрањени бесправни простор.  Онда те групе себе прогласе за закон. И зато ми стално имамо утисак да је власт негде другде, да се одлуке доносе „иза завесе“. Стално имате тај осећај илузије – да то што видите није то, у ствари. И то ствара ту сталну несигурност коју осећамо и коју већ деценијама зовемо кризом, иако криза може бити само акутно стање.

Бавили сте се и штампом из времена успостављања српског парламентаризма. Да ли склоност ка таблоидном има такође корене?

Проблем је у томе што су и „озбиљне“ новине биле таблоидне. Односно и оне су се бавиле  скандалима и аферама, замућујући тако права питања и фингирајући слободе штампе. Тако сви имају утисак да могу све рећи, али је проблем у томе што ниједна реч у томе више нема тежину.

Очигледно је да партијска држава разара друштво. Али је занимљива ваша теза коју износите у једном есеју да је елита у неразвијености друштва видела гаранцију успешног остварења његових националних циљева. Објасните ову тезу?

Одговорићу цитатом из скупштинске расправе у којој се одлучивало да ли да држава помогне развој Београда. Један веома активни посланик је тада рекао: „Ако ми будемо на штету тог народа, на штету његовог одржања улепшавали Београд, нећемо моћи да изведемо на бојно поље онакве војнике какве би требало да изведемо“.  Развој се, дакле, види као препрека за остварење националног циља који је приоритет. Или, како то формулише Добрица Ћосић: „Заосталост као предност“. То је суштина.



Колико и данас моћ политичких странака произлазила је из немоћи грађанског друштва? Зашто је грађанско друштво данас толико слабо?


Слабо је само друштво. Оно нема довољно слојева независних од државе. На крају се, на овај или на онај начин, сви вежу за државу и од  ње зависе. У таквим друштвеним и економским условима нема грађанског друштва. То је један од важних разлога због којих  се спутава развој: развој би створио јаче друштво и самосталне грађане  према којима власти не би смеле да се односе као према кромпирима.

У једном делу ваше нове књиге бавите се и Београдом. Говорите о недовршеној престоници недовршене државе, да ли би Београд могао бити слика и српске политичке историје. О којим пропустима и дометима српске историје он сведочи?

Београд  је парадигма! Његова недовршеност је огледало свих дубинских друштвених и политичких проблема.  На пример кривудаве, често слепе  улице на Чубури последица су поткупљивања министара грађевине од власника кућа да не би улица пресекла њихово имање. И ту имамо све – и лични интерес изнад јавног и корупцију и клијентелизам и изградњу која не поштује планове и правила. 

Шта данас омета Србију да успостави баланс између својих националних митова, државних интереса и прогреса?

То што између тих ствари нема баланса. Митови и прогрес се међусобно потиру - ако хоћете прогрес морате да се одрекнете митова, суочите се с реалношћу и подвучете црту. А државни интерес и прогрес су за мене исто. Прогрес је једини прави државни интерес.

Па има ли српско друштво потенцијал да се истински демократски промени. Шта каже историја?

Наравно да има. Али није довољан демократски потенцијал друштва. Власт је та која мора да направи правни и институционални оквир да би то функционисало. Оно што смо ми искусили је стално пропадање тих демократских експеримената, али не зато што друштво није способно, него зато што власти нису хтеле да темељно саграде демократску конструкцију, па се, и пре него што донесе озбиљније резултате, рушила.  То је страховито опасно, јер онда јавност долази до закључка  да демократија овде није ни могућа, да услова у друштву нема, да се за демократију и не вреди борити. То је најопасније, јер је то основа сталног обнављања ауторитарних поредака. Ако је успело у Индији зашто не би овде? Али у Индији  су правни и институционални оквир поставили Британци! То је најбољи теоријски и практични доказ да тај оквир може да утиче на сазревање демократског друштва. Е, ми до тог оквира још нисмо стигли.

Да ли је година која је пред нама година великих расплета (мислим на Косово и Европу) у којима ће парадоксално кључну улогу имати исти актери који су нас деведесетих заплели у серију сукоба и неспоразума?

Не знамо то. Историчарима је потребна временска дистанца не да би постали објективни, него да би знали како се нешто завршило. Без тог финала не може се оценити ни старт. Парадоксално јесте да нас из овог безизлаза изведу они који су нас у њега довели, али је још парадоксалније да су демократске и европске снаге довеле Србију у најдубљу кризу демократије и евроентузијазма. То је грешка која се не сме поновити. Ми за то више немамо времена.

Видите ли опасност од јачања ауторитарних тенденција и успостављања власти и моћи изван институција?

Ауторитарне тенденције су увек ту. Као и моћ изван институција. Овим властима би било паметно па и у њиховом најбољем интересу да власт ставе у институције. Свака власт која се држала далеко од институција на крају је била пометена, на изборима или, горе, на улици. Оно што је сад нова опасност јесте да у условима кризе и разочараности у Европу, укључујући и неповерење у Хашки суд, дође до јачања антидемократских и антиевропских снага.

Како, у ствари, видите годину која је пред нама, као годину одржавања конфузије или годину извесних разрешења која могу имати историјски значај?

Могу само да нам пожелим много памети, јер то нема везе ни са судбином, ни са срећом, ни са Деда Мразом.



Весна Малишић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg





Прочитајте све мисли
bg