Sigurna kuća za snevače

Na početku priče o postojanoj ovdašnjoj fascinaciji alt-kantrijem, nužno je sačiniti instant-inventar onoga čime smo ovde u prilici da baratamo. Dakle, ovde imamo čak dva direktna povoda, jednu očiglednu istinu i jedan srećan ishod. Kao direktni povodi mogu da posluže veoma uspeo i upečatljiv nastup Ane Ćurčin u punoj sali Amerikana beogradskog Doma omladine pre nekoliko dana i nedavna pojava spota za numeru Time, plod saradnje beogradskog benda Stray Dogg i značajnog autora i na polju alternativnog kantrija Devendre Barnharta. Očita istina bi se odnosila na neophodnost prihvatanja činjenica da je pomenuta fascinacija već poodavno zadobila konture istinske ljubavi. A sugerisani srećan ishod se ogleda u činjenici da je na dosadašnjem uzorku ovaj spoj izrodio dovoljno zanimljivih nota i radova. Sam pojam alt-kantrija je, terminološki gledano, prilično varljiva kategorija, jer u sebi spaja sve one derivate koji iznalaze upadljivu kosinu u odnosu na tradicionalistički shvaćen kantri-zvuk, a sve to uz upadljivu svest o vremenu u kom ta kosina nastaje i uz oslanjanje ne na nužno srodne, ali dovoljno bliske podžanrove gitarske muzike sadašnjice. Tako stoje stvari po pitanju brzopotezne, a ciljano što sveobuhvatnije definicije ove grane muzike, koja uporno izmiče preciznoj i strogoj leksici i terminologiji. Gotovo neizostavno u svaku priču o alt-kantriju upliće se još neodređeniji i znatno šire shvaćen pojam Amerikane, kao jednog od najvažnijih postulata alt-kantri pogleda na muzički svet.

AMERIKANA
Izvesna terminološka nelagoda stoji, a Dušan Strajić, član pominjanog benda Stray Dogg, ovako pojašnjava vlastiti doživljaj alt-kantrija: To je veoma širok pojam, koji bi za mene predstavljao muziku koja se zasniva na korenima američke muzike, američkom folku, kantriju, ili bluzu. Mešanjem uticaja ovih žanrova, njihovih ritmova i senzibiliteta, nastaje pojam Amerikane. Kantri i bluz, bazirani su na standardima po kojim ih je lako i svrstati i prepoznati, i to je glavna razlika u odnosu na Amerikanu kod koje ne postoji uobičajen muzički standard, što joj daje određenu širinu, ali možda i bezličnost, zbog koje Amerikana i ne može biti proglašena muzičkim žanrom.

Sa druge strane, Ivan Lončarević, sportski novinar i voditelj radio-emisije Pop depresija, te neumorni i verzirani popularizator alt-kantrija na ovim prostorima i organizator nekolicine značajnih koncerata američkih alt-kantri vedeta u Srbiji, ovako odgovara na isto pitanje: Amerikana je za mene ono što je američki san mogao da bude da su ga sanjali neki drugi ljudi. Mešavina dobrih ljudi, ideja, hrane, pića, muzike, filmova i knjiga. Utopija koja se bazira na američkoj tradiciji i istoriji i koja dozvoljava da je svako tumači kako hoće. Amerikana kao `muzički žanr` je izmišljotina dokonih novinara, u mom svetu `Amerikana` su podjednako i Kanye West i Wilco ili Jay-Z i The Black Keys.

Što se tiče onoga što alt-kantri baštini iz kantrija, najlakše uočljivi su upravo motivi na polju atmosfere i lirike, poput naglašene melanholije, pitanja sagrešenja i eventualnog iskupljenja, nepostojanosti i prvenstveno motiv (ne)mogućnosti povratka kući. Čini se da bi upravo ovo poslednjepomenuto moglo da posluži kao najzgodnija i najuverljivija tačka spoja između američkog alt-kantrija i poklonika koje on ima u Srbiji. Naime, na nivou opštosti i osećanja, zapitanost nad dalekosežnim uticajima doživljenog na ono što tek sledi i sa čim se valja izboriti, ostavlja utisak dovoljno uverljivog opravdanja za tu sporo tinjajuću, ali primetnu opčinjenost ovdašnjih pop-konzumenata onim što predstavlja samu bit alt-kantrija i onim što udarna imena ovog podžanra nude.

DOŽIVLJAJ
Pojašnjenje se mora tražiti izrazito na planu ličnog doživljaja. Ono što je Rajan Adams, jedan od najglasovitijih i najvoljenijih autora i izvođača alt-kantrija, usputno označio kao a westermans need to cry (zapadnjačka potreba za plakanjem, u prevodu), stoga lako može biti lišena ove polazne geografsko-civilizacijske odrednice. Pop-melanholici širom planete tu i tamo osete potrebu za plakanjem ili barem za muzičkim ekvivalentima tog duševnog stanja, a koren se, kao i najčešće, krije u individualnom poimanju sveta ionako duboko uronjenog u barem neki od pojavnih oblika tuge.

Upitan da prokomentariše moguće tačke spoja Srbije i alt-kantrija, Strajić odgovara ovim rečima: Mislim da je nakon cvetanja popularnosti elektronske muzike u prošloj deceniji, kao odgovor došla na red opet akustična muzika, koja je u poslednjih par godina nanovo popularna. To se osetilo i ovde, pa je počela da se razvija scena koja se oslanja na taj trend, sa nekoliko bendova koji pevaju na engleskom, što je bilo dovoljno da se ta muzika svrsta u Amerikanu iako su neki od tih bendova ipak žanrovski dosta različiti. I Ivan Lončarević pokazuje dosta skepse, te na istu temu primećuje sledeće: Jer alt-kantri je sigurna kuća za retke snevače, nedosanjane snove od kojih se, najčešće i nasuprot onome što nam kazuje zdrav razum, ne odustaje tek tako, poražene u fiktivnim bitkama, tragaoce za spokojem koji im možda i ne pripada ili možda naprosto (povremene ili stalne) melanholike slabe na setni i molski doživljaj sveta po mustri uzetoj iz severnoameričkog kutka sveta...

Po izboru

Ako bi se, sistematičnosti radi, morala sačiniti lista najvažnijih alt-kantri autora i izvođača sa naših prostora, tu su Stray Dogg, On Tour, Wooden Ambulance, Ana Ćurčin, Ika, Lula Mae, pa i The Mothership Orchestra i Rebel Star. Posebno je zanimljiv slučaj kompilacije Pesme ispod pokrivača, na kojoj je, po zamisli Ivana Lončarevića i pod pokroviteljstvom Pop Depresije, nekolicina ovdašnjih autora i izvođača obradila po jednu pesmu po izboru iz repertoara alt-kantri vedeta.