Faust iz Norveške

Novi književni bauk kruži Evropom! Još kad dodamo da se, usred krize slične onoj iz dvadesetih godina prošlog veka, zove Moja borba (Min Kamp), svako bi se razuman uplašio da će se istorija ponoviti, premda s Hitlerovim štivom ima više zajedničkog u marketinškim namerama negoli u ideologiji. A te namere čini se da su ostvarene o malo kome se danas priča više nego o Karlu Uveu Knausgardu, jurodivom norveškom piscu i nekadašnjem muzičaru.

Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem. Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.

Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni, pisao je DŽesi Baron u Pariskoj reviji.

Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.

Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka. O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog deca ga vuku dole, a piscu, svesnom da u tome ima nešto duboko sramotno, ostaje samo konstatacija da je verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.

Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.

Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.

Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar NJujorkera DŽejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
NJegov narativ nije Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.

To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali puškom.

Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.