Procurili neobjavljeni podaci: Može li Ukrajina da saplete Srbiju na putu ka Uniji

Čim je propao istočni blok, zapadne članice Evropske unije pohlepno su uzele pod svoje privrede istočne i jugoistočne Evrope. Jeftina radna snaga i nova tržišta tada su im dobro došli. Isto će se dogoditi i sa Ukrajinom kada oružje utihne. Članstvo u EU – ili makar pristup većoj bespovratnoj razvojnoj pomoći – teško, međutim, da će se ostvariti za kandidate u jugoistočnoj Evropi u doglednoj budućnosti. Za Ukrajinu članstvo ostaje maltene nezamislivo uprkos mnogim geopolitičkim razglabanjima u Uniji.

Prve sedmice oktobra u Briselu su „procurili“ podaci iz neobjavljene analize za potrebe Evropskog saveta. Ukoliko bi se pravila koja važe za postojeći budžet od 2021. do 2027. primenila na Uniju uvećanu Ukrajinom, Moldavijom, Gruzijom i „jugoistočnoevropskom šestorkom“ (Srbija, Kosovo, Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina - JIE6), izdaci EU bi u narednom sedmogodišnjem budžetu trebalo da porastu za 256,8 milijardi evra. Od toga bi Ukrajina dobila 186 milijardi ili oko 72,4 odsto. (Turska je izuzeta iz računice, očito je posle četvrt veka pregovora otpisana kao kandidat.)

Sa devet novih država članica, budžet bi se povećao 21 odsto na 1.470 milijardi evra, stoji u analizi. To je oko 1,4 odsto bruto nacionalnog dohotka svih 36 zemalja. Sve sadašnje države članice bi plaćale više i dobijale manje iz budžeta EU. Sadašnje članice (EU-27) dobijale bi za oko petinu manje poljoprivrednih podsticaja. Trenutno najveći primalac takvih subvencija, Francuska, pala bi na drugo mesto, iza Ukrajine.

Bogatije države kao što su Nemačka, Francuska i Holandija morale bi znatno više da se „ispruže“ nego dosad. Posle prijema novih devet država članica, Češka, Estonija, Litvanija, Slovenija, Kipar i Malta ne bi mogle više da dobijaju novac iz takozvanih kohezionih fondova (bespovratnu razvojnu pomoć) Unije.

Prve računice nisu konačne, ali su dovoljne da izazovu ozbiljno premišljanje o tome da li bi EU mogla da izdrži prijem tako velike države kao što je Ukrajina, i u tako lošem stanju (koje se pogoršava svakim danom ruskog napada). U drugi plan pada činjenica da su, u poređenju sa ukrajinskim „računom“ (oko 43 milion stanovnika, pre rata), mogući izdaci za 15-17 miliona žitelja Zapadnog Balkana za EU maltene beznačajni. Na stranu što njene članice imaju već sada bitno veću korist od zemalja-kandidata u jugoistočnoj Evropi nego što troše na njih.

Na ekonomske rizike u vezi sa mogućim proširenjem članstva nadovezuje se nekoliko teških političkih nedoumica. Najsloženije pitanje je kakav način odlučivanja može da postoji u EU sa povećanim brojem malih i politički često međusobno suprotstavljenih država članica? U vezi sa tim je kako bi Evropski parlament, Evropski savet i Evropska komisija mogli da funkcionišu sa tolikim brojem članova Unije? I: šta bi moglo da zameni sadašnju politiku pristupanja novih članica (koja je, očigledno, zakazala), što bi obezbedilo da ulazak možda i svih devet novih članica ne „prevrne“ EU?

Bezbednosni interesi pokreću proširenje EU: Evropska unija (to je naziv od 1993, ranije Evropska zajednica, stvorena 1957. godine) uvek je želela da što brže „upije“ države u kojima su okončane diktature. Nije se preterano zagledalo u stanju vladavine prava, niti su postavljani mnogi drugi uslovi kada su Španija, Portugalija i Grčka prihvaćene kao članice osamdesetih godina prošlog veka. Verovalo se da se širenjem EU sprečava povratak novopečenih demokratija u nasilnu prošlost.

NIN / Oliver Bunić

Tokom 1990-ih, u međuvremenu preimenovana EU uzela je pod svoje krilo osiromašene i politički uzburkane istočnoevropske susede tek oslobođene poluvekovnog sovjetskog jarma. U jugoistočnoj Evropi, Francuska je obezbedila da 2007. još dve bivše prinudne sovjetske saveznice – Rumunija i Bugarska – mogu da dođu pod okrilje EU. Parizu nije bilo po volji što su se ostale nove članice, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, našle pod uticajem Nemačke. Sve u svemu, korist od „otvaranja“ istoka je bila neprocenjiva. Vojni dodir sa Rusijom potisnut je hiljadu i više kilometara prema istoku. Otvorena su nova tržišta i pristup nužno potrebnom rezervoaru radne snage. Bezbednosni i ekonomski interesi zapadnoevropskih država uvek su određivali brzinu i pravac širenja EU.

Slično tome, ruski napad na Ukrajinu naveo je Uniju da 2022. dodeli Ukrajini i Moldaviji status kandidata za pridruživanje. Plima novog entuzijazma za širenje članstva vratila je iz zaborava i kandidate na jugoistoku Evrope. Ili je barem podsetila na njihov dug boravak u neizvesnom stanju – posle 2013, kada je priključena Hrvatska, proširenje EU je stalo. Pritom su Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija odavno i bez oklevanja prihvaćene u NATO. Time je atlantski vojnopolitički savez „opkolio“ preostala krizna žarišta u regionu, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju sa Kosovom. Istovremeno je presekao mogućnost da Rusija „dobaci“ svoj vojnopolitički uticaj do Jadrana.

„Šestorka preostalih“ u jugoistočnoj Evropi ne samo da je u okruženju NATO i EU, već je i privredno najvećim delom zavisna od Unije. Dve trećine robne razmene u regionu je sa EU, pre svega sa Nemačkom i Italijom, dok je učešće regiona u ukupnoj trgovini EU samo 1,4 odsto.

Grupa JIE6 je samo u poslednje tri godine imala manjak u razmeni sa EU od oko 28 milijardi evra. Tokom protekle decenije minus je bio veći od sto milijardi evra. Značajan deo razmene čine poluproizvodi koje poručuju matične firme u EU. Mnoge kompanije u EU osnovale su proizvodne pogone u JIE6 zbog geografske blizine, jeftine radne snage, poreskih olakšica, visokih državnih davanja i drugih podsticaja za ulaganje. Stanje ljudskih prava i demokratije u regionu nije imalo poseban uticaj na dolazak stranih ulagača. Niti su strane investicije, kako pokazuju istraživanja, bitno ubrzale društveno-ekonomski razvoj.

Ulaganja uglavnom dolaze iz EU i u velikoj meri oblikuju industrijski i tehnološki razvoj postkomunističke Evrope, pa i Balkana. Takođe, najviše turista dolazi iz EU, čija je potrošnja važan izvor prihoda za region, pa tako određuje velikim delom i uslužni sektor. Informatičke usluge poručuju se uglavnom takođe sa zapada. EU je i glavno odredište za masovnu migraciju radne snage i odliv mozgova iz regiona. Kroz trgovinske deficite, otplate kredita, jeftine usluge i, što je najvažnije, kroz gubitak ljudskog kapitala, zemlje istočne i jugoistočne Evrope, uključujući i buduće članice EU, prenose značajno bogatstvo u zapadnu Evropu. Ovo doprinosi sposobnosti zemalja članica EU, posebno u zapadnoj Evropi, da ostanu konkurentne na međunarodnim tržištima i da održe visok životni standard.

Odliv ljudskog kapitala u EU: Spoznaja da bolji životni standard njima i njihovoj deci neće doći ni u daljoj budućnosti, podstiče mnoge građane istočne i jugoistočne Evrope da migriraju na zapad. U nedavnom izveštaju Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) navela je da je stopa emigracije iz JIE6 porasla za 10 odsto tokom protekle decenije i da je u međuvremenu oko petine stanovništva regiona prešlo da živi u inostranstvu. U 2021, prvoj godini nakon pandemije, broj odlazaka jeste bio niži nego 2019, kada je premašio 250.000, ali je taj odliv i dalje veoma izražen. Prema podacima Evrostata 2021. se iz regiona regularno iselilo više od 169.157 ljudi, koji su dobili prvu boravišnu dozvolu u EU - iz Albanije 55.085, Srbije 44.091, sa Kosova 20.398, BiH 33.144, Severne Makedonije 14.176 i iz Crne Gore 2.265 ljudi.

Jedan od razloga je to što su lični prihodi u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, uprkos tome što proces sveobuhvatne ekonomske integracije sa EU traje već tri decenije, ostali znatno ispod proseka EU-15. Jedna analiza Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije iz 2021. pokazala je da je dve prethodne godine prosečna mesečna bruto zarada u EU-15 bila četiri-pet puta veća nego u zemljama Zapadnog Balkana (grafikon broj 1).

Povezivanje sa EU do sada je dovelo do većeg prosperiteta i boljih ekonomskih izgleda samo u zemljama jugoistočne Evrope koje su postale članice EU. Ipak, i većina njih nije uhvatila korak sa zapadom kontinenta, čak ni nekadašnja Istočna Nemačka. Presudna je bespovratna razvojna pomoć EU. Samo u slučaju novih članica EU ona je dostigla makroekonomski relevantan nivo. Ostatak regiona stagnira ili zaostaje. Kosovo i Albanija su i dalje najsiromašnije oblasti u Evropi, isto važi i za Moldaviju. Pod postojećim uslovima ne može da dođe do približavanja JIE6 proseku životnog standarda u EU. Zapravo, pošto će EU tokom tekućeg sedmogodišnjeg budžeta ubrizgati do jedanaest puta više bespovratne pomoći i povoljnih zajmova svojim državama članicama u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, zaostajanje Zapadnog Balkana će se još ubrzati u narednim godinama.

U Nemačkoj i drugim najuticajnijim državama EU ne zapaža se namera da se poveća finansijska solidarnost sa zemljama-kandidatima. Čak suprotno: prvi podaci o mogućim dodatnim troškovima za Ukrajinu, povrh svih granata i tenkova, podstaći će refleks da se još čvršće stisnu buđelari. Uz to, ojačaće zahtevi da se politički osigura da proširenje EU ne sruši Uniju. Već sada Nemačka i Francuska uslovljavaju prihvatanje novih članica ukidanjem jednoglasnih odluka u EU u spoljnoj politici i u drugim važnim oblastima. Cilj bi bio da se očuva „sposobnost odlučivanja“ ako se proširi članstvo. Ovaj zahtev će blokirati dalje proširenje EU jer je malo verovatno da će slabije države-članice odustati od prava na veto kao najefikasnijeg načina da ostvare svoje interese u Uniji.

Uporedo se recikliraju stare ideje - na podsticaj ministarstava inostranih poslova u Berlinu i Parizu, proteklih meseci je radna grupa odabranih politikologa predložila pravac „institucionalnih reformi“ u EU. Ishod je ono što već postoji u stvarnosti: više koncentričnih krugova povezivanja (grafikon broj 2).

Posmatrajući ovakve šeme stiče se utisak da bi njihovi pobornici najradije hteli da budućnost naliči prošlosti kako se ništa ne bi promenilo za one koji su u sredini tog kruga evropskih integracija. Možda će budućnost zaista izgledati ovako na papiru političkih rezolucija i sporazuma. U stvarnosti, ljudi će nastaviti da se iseljavaju tamo gde je bolji život koji nikako da dođe do njih, uprkos svim lepim rečima o svetloj budućnost evropskog kontinenta, koja samo što nije počela kada se svi potrude oko „neophodnih reformi“. Na šta će, politički i ekonomski, ličiti istočna i jugoistočna Evropa kada se bude iselio znatan deo stanovništva, nedokučivo je. Svakako ne na „cvetne pejzaže“ koje je predviđao Helmut Kol, kancelar u trenutku nemačkog ujedinjenja.

Autor je savetnik za evropske poslove u Briselu i Berlinu