Evropske vrednosti između mita i realnosti (4): Povratna karta za Evropu

Ni Srbija sama, a ni njeni spoljnopolitički partneri nisu sigurni u kom pravcu zemlja ide i u koji voz će ući. U Godišnjem izveštaju Evropske komisije već drugi put zaredom izražava se sumnja u pogledu strateškog pravca. Glavni razlog za takvu sumnju je odnos Srbije prema Rusiji, a za sada nema naznaka da će se tu nešto menjati

Ima jedan stari vic u kome Lala na šalteru železničke stanice broji pare i ište: „Mol`ću fino jednu povratnu kartu“.
„Dokle“, pita čovek iza šaltera.
„Dokle?! Pa dovde, mol`ću lepo“.

Otprilike ovako izgleda spoljnopolitička strategija Srbije. Ni Srbija sama, a ni njeni spoljnopolitički partneri nisu sigurni u kom pravcu Srbija ide i u koji voz će ući. Među državama članicama i organima Evropske unije sve su veće sumnje da je članstvo u EU i dalje strateško opredeljenje Srbije. U Godišnjem izveštaju Evropske komisije, već drugi put zaredom, izražava se sumnja u pogledu strateškog pravca Srbije.

Glavni razlog za takvu sumnju je odnos Srbije prema Rusiji. Ne samo što se Srbija nije pridružila sankcijama EU protiv Rusije, već je zadržala bliske političke i bezbednosne veze sa njom. Posledični nedostatak napretka u oblasti spoljne, bezbednosne i odbrambene politike verovatno će koštati Srbiju neotvaranja klastera 3 – Konkurencija i inkluzivni rast, mada je Evropska komisija konstatovala da je Srbija ispunila merila za njegovo otvaranje. Naime, u organima EU - Evropskom savetu, Savetu EU i Evropskom parlamentu - postoji konsenzus da daljeg napretka Srbije u procesu pristupanja Uniji neće biti sve dok se Srbija ne usaglasi sa spoljnom politikom EU i ne uvede sankcije Rusiji.

Ispit kredibiliteta

Problem (ne)poverenja u namere Srbije postaje još očigledniji kada se stvari posmatraju u kontekstu Nove metodologije proširenja. Evropska unija je početkom 2020. usvojila novu metodologiju proširenja kako bi unapredila i učinila efikasnijim, predvidljivijim i kredibilnijim proces pristupanja zemalja Zapadnog Balkana. Jedna od ključnih pretpostavki za uspeh pristupnog procesa je postojanje međusobnog poverenja u pogledu ispunjavanja preuzetih obaveza. Od lidera država Zapadnog Balkana se očekuje da pokažu veći kredibilitet, političko vođstvo i posvećenost u procesu pristupanja EU. Pre svega u sprovođenju fundamentalnih reformi i usklađivanju sa spoljnom politikom Unije. Pojačani interes Unije za spoljnu politiku država kandidata obrazložen je povećanim globalnim izazovima i sve većom geopolitičkom konkurencijom. Glavni spoljnopolitički i bezbednosni izazov u tom momentu je predstavljala ruska aneksija Krima 2014.

Zanimljivo je da je odluku o prihvatanju primene Nove metodologije proširenja na Srbiju doneo lično predsednik Aleksandar Vučić 9. jula 2020, pozivajući se na svoja međunarodna ovlašćenja koja ima kao šef države. Nepunih dve godine nakon prihvatanja Nove metodologije proširenja Srbija je pala na ispitu kredibiliteta. Vojnu agresiju Rusije protiv Ukrajine 24. februara 2022. EU je ocenila kao direktnu pretnju bezbednosti EU i njenih država članica. U takvim okolnostima od država kandidata se očekivala elementarna solidarnost sa EU i potpuno usklađivanje spoljne politike sa spoljnom politikom Unije, uključujući uvođenje sankcija Rusiji. Dakle, u ovom slučaju se ne radi o običnom spoljnopolitičkom pitanju gde napredak Srbije može da se meri u procentima usaglašenosti sa stavovima i aktivnostima Unije. Mada je osudila napad Rusije na Ukrajinu, Srbija je, uz Tursku, jedina država kandidat koja se nije priključila sankcijama protiv Rusije. To je svakako najveći, ali ne i jedini problem u odnosima sa Rusijom.

Nastavljeni su kontakti na visokom političkom nivou, u posetu Srbiji su dolazili visoki ruski državni zvaničnici od kojih su neki pod sankcijama EU, smenjen je ministar privrede u Vladi Srbije koji se zalagao za uvođenje sankcija Rusiji, na mesto direktora BIA (u međuvremenu je podneo ostavku) postavljen je čovek poznat po bliskim odnosima sa bezbednosnim strukturama u Rusiji, ruski mirovni aktivisti su proterivani ili im nije dozvoljavan ulazak u Srbiju, zadržan je bezvizni režim sa Rusijom… Jedna od stvari koja posebno iritira EU je to što je Srbija postala jedan od punktova ruske propagande i dezinformacija u regionu, uprkos obavezama koje je preuzela deklaracijom sa Samita EU - Zapadni Balkan u Tirani od 6. decembra 2022. Sve to je ozbiljno potkopalo kredibilitet Srbije kao države kandidata u meri da je proces pristupanja Srbije Uniji praktično zaustavljen.ž

Prilika i rizik

Deset godina nakon otvaranja pristupnih pregovora mnogima se čini nevažnim da li će Srbija otvoriti još jedan pregovarački klaster. Ali otvaranje klastera donosi Srbiji mogućnost dalje integracije u programe EU i dodatna sredstva iz fondova Unije. Osim toga, iz pojedinih država ovih dana stižu inicijative za ubrzanu integraciju zemalja Zapadnog Balkana u strukture EU. Na sastanku Saveta za spoljne poslove EU i ministara spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana u Briselu 13. novembra predstavljen je „non pejper“ nekoliko država članica EU koji, između ostalog, predviđa redovne sastanke u istom formatu, kao i održavanje neformalnih sastanaka Saveta EU u državama Zapadnog Balkana. Među prioritetnim temama takvih sastanaka bili bi bezbednosni izazovi nakon ruske agresije na Ukrajinu i usklađivanje spoljne politike država kandidata sa stavovima i aktivnostima Unije. To je istovremeno i prilika i rizik za Srbiju. Prilika u smislu ubrzavanja evropskih integracija, dok se rizik odnosi na opasnost od političke izolacije ukoliko Srbija ne uskladi svoju spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU.

Za sada nema naznaka da će Srbija promeniti svoju spoljnu politiku prema Rusiji. Predsednik Vučić je u više navrata izjavljivao da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji dok bude mogla, i dok bude izdržala, odnosno dok štete ne budu prevelike. Ono što nam predsednik nije rekao jeste zbog čega to Srbija mora da trpi štete zbog neuvođenja sankcija Rusiji. Da li se to Rusija konsultovala sa Srbijom ili dobila njenu saglasnost pre nego što je napala Ukrajinu? Naravno da nije. Zašto bi u tom slučaju Srbija snosila bilo kakve štetne posledice zbog ničim izazvane ruske agresije na Ukrajinu kojom se krši Povelja UN, ista ona na koju se Srbija poziva u slučaju Kosova? I kakvo moralno pravo ima Rusija da tako nešto zahteva ili očekuje od Srbije? I što je najvažnije, kakvo pravo ima predsednik Srbije da zahteva od svojih građana da trpe štetne posledice protivpravnih akata druge države?
Neuvođenje sankcija se obično obrazlaže zaštitničkom ulogom Rusije u Savetu bezbednosti UN. Kao stalna članica Saveta bezbednosti sa pravom veta Rusija se vidi kao glavna prepreka za članstvo Kosova u UN. Razmotrimo na trenutak ovaj argument i videćemo da on ne stoji.

Vrednosna pitanja

Prvo, Rusija je otcepljenje Krima, Donjecke, Luganske i Hersonske oblasti i njihovo prisajedinjenje Ruskoj Federaciji pravdala presedanom Kosova, prihvatajući da je on u skladu sa međunarodnim pravom. Drugo, prema spisku Kancelarije za Kosovo i Metohiju, 96 država članica UN nije priznalo nezavisnost Kosova, dok je to učinilo 97 država članica, od kojih je pet zamrzlo priznanje. Da bi neka zemlja postala članica UN potrebno je da za to dobije preporuku Saveta bezbednosti i da za njen prijem glasa dve trećine država članica u Generalnoj skupštini UN. To znači da, čak i u slučaju da ni Rusija ni Kina ne iskoriste pravo veta u Savetu bezbednosti, Kosovo u ovom trenutku ne bi moglo da obezbedi dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini UN.

Sledeći argument, koji budi asocijacije na devedesete godine, jeste da sankcije pogađaju obične ruske građane, oko čega se slažu vlast i najveći deo opozicije. Pri tome se zaboravlja da sankcije pre svega imaju za cilj da umanje sposobnost Rusije za vođenje rata. Da li pogađaju i obične građane? Pogađaju. Ali krajnje je licemerno porediti patnje ruskih građana pod sankcijama i stradanja ukrajinskih civila pod bombama i u uslovima uništene komunalne i energetske infrastrukture. I upravo se tu negde krije ključ svih naših nesporazuma sa EU. Rat u Ukrajini ponovo je izbacio na površinu sva ona pitanja koja su nekako gurana pod tepih proteklih dvadeset godina: odnos prema ratovima i ratnim zločinima iz devedesetih, propali pokušaj pravljenja velike Srbije (sada je to „srpski svet“). Dodajmo tome nerazumevanje, prezir i podozrenje prema ideji demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava i dobijamo prave razloge zbog kojih ova vlast okleva da uvede sankcije Rusiji. Zato ovo pitanje nije samo spoljnopolitičko, već pre svega vrednosno, preko koga se prelamaju svi problemi u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. I Srbija i Rusija počivaju na autoritarnom sistemu vlasti, koji se, doduše, razlikuje u intenzitetu i posledicama. U takvim okolnostima, uvođenje sankcija Rusiji moglo bi imati kao nusposledicu razgradnju postojećeg sistema vlasti u Srbiji. Zato se takva odluka odlaže koliko god je to moguće.