Opozicija sve glasnije o neizlasku na beogradske izbore: Da li je aktivan bojkot samo pasivna politika

Opozicija u Srbiji se našla na velikoj raskrsnici koja može da odredi njihovu (barem) kratkoročnu sudbinu. Sa jedne strane stoji bojkot beogradskih izbora, koji bi za sobom mogao da povuče niz posledica i za samu opoziciju i koji se već jednom pokazao kao ne baš tako delotvoran vid borbe u političkim prilikama kakve vladaju u Srbiji. S druge je izalazak na izbore u atomosferi u kojoj vlast praktično samo režira primenu preporuka koje bi trebalo da spreče novu izbornu krađu i koji zbog toga, kako se tumači, može da naruši legitimitet opozicije. I dok se od lidera opozicije sve glasnije čuju poruke o bojkotu, konačan rasplet sačekaće se bar do 18. aprila, kada je poslednji rok da se izmeni Zakon o izborima u lokalnim samoupravama i eventulano omogući ispunjenje zahteva opozicije. 

Predsednik Stranke slobode i pravde (SSP) Dragan Đilas i predsednik Nove Demokratske stranke Srbije (Novi DSS) Miloš Jovanović složili su se da "prava opozicija" neće izaći na nove beogradske izbore 2. juna, zbog neispunjavanja minimalnih zahteva od strane vlasti. Opozicija zahteva da se pre održavanja bilo kojih izbora formira komisija od predstavnika vlasti, opozicije i relevantnih organizacija civilnog društva koja će imati izvršna ovlašćenja za kontinuirani nadzor nad biračkim spiskom i reviziju biračkog spiska. Zahtevi su i da pre održavanja izbora javni servisi počnu sa profesionalnim i odgovornim izveštavanjem i da lokalni izbori u svim opštinama i gradovima u kojima treba da se održe, budu održani u isto vreme sa beogradskim izborima. Na prva dva uslova vlast je, deklarativno, navodno pristala, dok treći, za opoziciju ključan, odbija.

Podjednako dekarativno je i predsednica Narodne Skupštine Ana Brnabić rekla da su vrata vlasti i dalje otovorena za pregovore. Ali, kakve? Samo one koje ih neće oštetiti, složni su sagovornici NIN-a koji ističu da vlast navodnom spremnošću na nekakav kompromis i kooperaciju samo poboljšavaju svoj ugled u društvu međunarodnih aktera, a suštinski ništa ne menja. 

U okolnostima u kojima vlast nije pristala na minimum zahteva, u redovima opozicije sve glasnije se pominje bojkot kao najizvesniji rasplet (ili zapravo novi zaplet) haosa u kome se Srbija nalazi od izbora 17. decembra. Ali, svaki bojkot sa sobom nosi i određeni rizik, pogotovo imajući u vidu neuspeli pokušaj 2020. godine. Na tim izborima glasalo je 48 odsto birača, što nije bila dovoljno mala izlaznost da se vlast proglasi nelegitimnom. Osim toga, izostala je i efektnija reakcija međunarodne zajednice, pa se osim deklarativnih osuda tada ništa značajno nije promenilo u odnosu Zapada sa vlastima u Srbiji.

"Aktivan bojkot"

Predstavnici opozicije, ovaj put, najavljuju drugačiji scenario, baratajući terminom „aktivan bojkot“. Šta to zapravo znači i u čemu bi se ovaj pokušaj razlikovao od prethodnom?

„Aktivni bojkot podrazumeva da vi izvršite krajnju mobilizaciju biračkog tela, praktično da delegitimišete vlast praktičnim akcijama. To znači neku vrstu aktivne politike, koja uključuje okupiranje biračkih mesta“, kaže za NIN profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.

Dejan Bursać iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, međutim, ističe da je aktivan bojkot najavljivan i pre četiri godine, pa da opet nije dobro prošao. Njegovo viđenje je da se ovime dodatno demotivišu već umorni birači, a, kako ističe, upitno je i koliku će ulogu igrati faktor međunarodne zajednice.

„Nisam siguran u stvari koliko je narativ o bojkotu strateški promišljen, uzevši u obzir da smo već imali iskustvo bojkota pre četiri godine, koji nije dobro prošao. Tad je najavljivan aktivan bojkot, najavljivano je da će to imati ne znam kakve političke i druge posledice. Na kraju se ništa nije desilo, glasači su vrlo demotivisano ušli u to, političke stranke su vrlo dezorganizovane i bez izlazne strategije ušli u taj bojkot 2020. i što je takođe važno, međunarodna zajednica uopšte nije reagovala. Čini mi se da možemo očekivati slične ishode i sada, uz možda malo jaču reakciju međunarodne zajednice, ali to nije ona reakcija koja će značajno uticati na političke ishode u Srbiji“, kaže Bursać.

NIN / Zoran Ilić Već je NIN pisao o nepostojećim adresama za glasanje

Sagovornici NIN-a ističu i da, prilikom donošenja odluke o eventulanom bojkotu, moraju da se sagledaju ukupne političke okolnosti. Naime, na izborima 17. decembra prošle godine, opozicija je ostvarila značajan rezultat. Strogo posmatrano, uz doduše samo formalno opozicioni Pokret "MI-glas iz naroda", stranke koje su svoju kampanju vodile na protivljenju politici aktulenog režima imale su jasnu većinu u Beogradu. Situacija je u korist opozicije naginjala i u nekim drugim gradovima u Srbiji, što se tumači kao pokazatelj šansi koje opozicija možda, ipak, ne bi trebalo da propusti. 

„Ići ili ne ići na izbore, pitanje je sad“

Na kraju, i među strankama opozicije nema jednoznačnog stava prema bojkotu.

"Mi nećemo imati izbore 2. juna, to što vlast želi da organizuje to nisu izbori, to je simulacija… Greška je to nazivati izborima. Igrajte se sami, a mi imamo plan", smatra Miloš Jovanović iz Novog DSS i podvlači da "tu nema minimum uslova za fer i poštene izbore".

S druge strane, Đilas i potpredsednica SSP-a Marinika Tepić se slažu kada kažu da razgovor sa Brnabić "nije moguć" i da je Srpska napredna stranka (SNS) "skrajnula preporuke ODIHR" posle decembarskih izbora u Srbiji, ali, ipak, ističu da ne odustaju od borbe da se iste primene. Potpredsednik Narodne partije Srbije Miloš Pavlović, s druge strane, kaže da postoje mogućnosti za izbore, ako se ispune zahtevi koje je opozicija postavila. 

Kakav će biti pravi odgovor opozicije ostaje tek da se vidi, kaže Stojiljković. On napominje da je praksa već isprobana u ovakvom sistemu i da daje vrlo ograničene rezultate. 

„Šta će biti i kakav će biti odgovor opozicije ostaje tek da vidimo, ne bih isključio da još 7-8 dana imamo vremena za nekakvu promenu. Moramo razmišljati šta će to opozicija u bojkot praksi koja je već probana i daje vrlo ograničene rezultate. Bojkot je učinkovit, kada ne izađe ni pedeset odsto birača i to ispituje legitimitet pobednika, to je neka vrsta neodržive i na kraći rok vlasti, a onda opet izbori. Ko će tu koga nadigrati videćemo“, kaže Stojiljković

Bursać, međutim, napominje da prete ozbiljne posledice, ukoliko se odluče da izađu na izbore.

„Ukoliko koristite bojkot kao pretnju, ovakvim izborima, a na kraju se ipak odlučite da izađete na njih, vi u stvari zbunjujete i demotivišite sopstvene glasače, jer im pričate da su izbori nepošteni, da nećete izaći na njih, a onda ako ipak izađete 2. juna, onda ste izgubili deo glasača“, kaže Bursać.

Mašinerija

Situacija postaje još kompleksnija kada se u jednačinu ubaci i vlast koja navodno želi saradnju oko organizovanja izbora sa opozicijom. Kako Stojiljković kaže, vlast ima vrlo proračunat pristup kada su u pitanju zahtevi opozicije, tačnije primena preporuka ODIHR-a - oni će prihvatiti isključivo one preporuke koje suštinski ništa ne menjaju.

„To bi bilo nešto što bi, sa jedne strane, pokazao neku vrstu kooperativnosti vlasti, a da pri tome ne bi naročito puno reagovala imajući sve one druge prednosti koje ona ima, strukturalne, od novca, poslova, pristupa publicitetu, na komercijalnim mrežama i u javnom servisu, u nekom kratkom roku to se ne bi posebno izmenilo. Ali, bi bez velikog rizika za vlast doprineli, koliko-toliko snošljivijoj političkoj klimi“, kaže Stojiljković.

TANJUG / STR (STR) Struktura, novac, manje političke partije, sve imaju...

Prema njegovim rečima, vlast je uvek spremna da igra na više razvoja.

"Očito od poslednjih izbora, ona ima podeljenu podršku, takozvanog političkog Zapada. Izborni proces je u velikoj meri procenjen kao nelegitiman. Vlast je na neki način bila naterana da tu vrstu formalnih ustupaka prihvati i da kaže da će se menjati i primenjivati preporuke. Priča se o tome da će primeniti nešto, ali izbegavaju se svi mehanizmi koji su zapravo delotvorni“, napominje Stojiljković za NIN.

Igranje fasadama demokratije za ovu vlast nije neobično. Kako Bursać objašnjava, reč je o hibridnom režimu, odnosno režim koji samo nominalno poseduje demokratske vrednosti, ali ih suštinski ne primenjuje.

„Hibridni režimi, upravo jesu režimi koji imaju fasadnu demokratiju. Na papiru sve izgleda kao demokratija, vladavina prava, a u praksi se vladajuće stranke ponašaju drugačije. Tako i kod nas mogu da se donesu neki propisi. Podsetiću, da postoje neki propisi koji se ne poštuju na dan izbora. Recimo, postoji zabrana funkcionerske kampanje, koja se ne poštuje, postoji zabrana vođenja paralelnih biračkih spiskova, to jest evidencija. Tako da je pitanje šta piše na papiru, a šta se zaista primenjuje u praksi“, kaže Bursać.