Rat u Ukrajini: Ko god da pobedi, ostaće ukus poraza

Rat u Ukrajini zapao je u zapećak medijske pažnje otkako je početkom oktobra buknuo konflikt između Izraela i Hamasa. I, dok potonji sve više liči na sukob između nadmoćnih Izraelskih odbrambenih snaga i palestinskog stanovništva, prvi je krajem prošle godine i početkom nove godine iznedrio najjače vazdušne napade od početka ratnih dejstava. U petak 29. decembra, čak 158 ruskih raketa i dronova stuštilo se na Kijev, Odesu, Harkov, Dnjepar i Lavov, ubivši najmanje 41 osobu, prema navodima ukrajinskih zvaničnika, iako su mnogi napadi bili osujećeni. Usledila je odmazda na pogranični grad Belgorod, inače jednu od baza ruskih operacija, gde je u ukrajinskim vazdušnim napadima stradala najmanje 21 osoba, mahom civili. Očekivano, i sasvim u skladu s najavama ruskom predsednika Vladimira Putina, ruski napadi su se potom intenzivirali i obrušili su se mahom na kijevsku i harkovsku oblast.

S obzirom na činjenicu da Rusija i dalje kontroliše nekih 18 odsto površine Ukrajine i da godina za nama nije donela praktično nikakve teritorijalne razmene između dve strane, osnovano je zapitati se da li će godina pred nama proteći kao dani na njihovom prelasku – naime, u sporadičnim razmenama vatre – i da li se ipak može očekivati neki vid razrešenja oružanog sukoba koji je najozbiljnije od raspada Jugoslavije, a možda i od kraja Drugog svetskog rata, uzdrmao evropsku bezbednosnu arhitekturu.

Ukrajina sve više zavisi od Zapada, a Zapad joj sve manje pomaže

Sam je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski priznao da su prolećna, a potom i zimska ukrajinska kontraofanziva doživele neuspeh, za razliku od one od pre godinu i kusur dana, kada je ukrajinska vojska, osokoljena zapadnom pomoći, pod kontrolu zvaničnog Kijeva vratila područja oko Sumija, Harkova i Hersona. Sredinom decembra, visoki vojni zvaničnik i general Oleksandar Tarnavski upozorio je da se duž cele linije fronta od oko hiljadu kilometara naveliko broji svaki ispaljeni metak i da se naročiti zaostatak beleži u pogledu artiljerijske municije. Bez spoljnih dotacija, ukrajinske vlasti neće imati druge do da odustanu od oslobođenja svoje teritorije.

U poslednjoj nedelji 2023. godine, Bela kuća odobrila je slanje vojne pomoći Ukrajini u iznosu od 250 miliona dolara, što je ujedno poslednji paket pomoći koji će moći da se uputi bez odobrenja Kongresa. Namera američkog predsednika Džozefa Bajdena bila je da uz 14 milijardi evra pomoći Izraelu „prošvercuje“ i dodatnih pedeset milijardi evra pomoći zvaničnom Kijevu, ali je ama baš svaki republikanski predstavnik u Senatu glasao protiv te odluke. Slično tome, početkom decembra je Mađarska blokirala slanje pedeset milijardi evra „tešku“ pomoć Ukrajini koju su bile pripremile zemlje Evropske unije. Nesaglasnost zapadnih zemalja oko toga da li i kako treba pomoći Ukrajini, s kojom je Brisel otvorio pristupne pregovore o članstvu u EU, dugo već nije samo utisak.

TANJUG / AP / Andrii Marienko

S druge strane, u Kijevu beleže 43 milijarde dolara budžetskog deficita i jasno je da će svaki novi oslobođeni pedalj skupo koštati. Znaju to i Rusiji, čija je vojska 26. decembra nakon više od godinu dana lokalnih sukoba ponovo zauzela donjecki gradić Marinku koja je nekad imala oko 10.000 duša. Vojni uspeh ne naročito veliki, donekle uporediv sa zauzimanjem Bahmuta u maju, ali značajan u dugom natezanju konopca globalnih Istoka i Zapada. Ipak, ima svoju cenu – zvaničnici u Moskvi su vojni budžet utrostručili u odnosu na 2021. godinu, pa će tokom 2024. godine svaka treća rublja na ovaj ili onaj način biti uložena u tekući rat.

Sukob u Ukrajini tako se sve više ukazuje kao sukob resursa i strpljenja – vojna potrošnja na obe strane sve je veća i sve se očiglednije prenosi na rast društvenih tenzija. Kako u Rusiji, tako i u Ukrajini, ali i u zapadnim zemljama koje se na različite načine pripremaju za izborne godine. Evropski parlament dobiće novi saziv početkom maja, dok se Amerikanci naveliko pripremaju za jedini događaj koji može da zaseni spektakl Super Boula – izbore za predsednika.

Putin se vojno nije konsolidovao, ali politički - jeste

I, dok ima glasova na Zapadu koji tvrde da su očekivanja od ukrajinske kontraofanzive bila nerealna, budući da su zasnivana na želji istog tog Zapada da što je pre moguće pokaže rezultate svoje geopolitičke rešenosti – poput Marine Majron s Odeljenja za odbrambene studije londonskog Kings koledža –, činjenica jeste da će Vladimir Putin 2023. godinu takođe pamtiti kao period prevelikih očekivanja.

Pre šest meseci, lider paravojne grupe Vagner Jevgenij Prigožin proglasio je rat protiv Kremlja koji je, iako je ugušen veoma brzo, pokazao da u ruskoj vojno-bezbednosnoj vertikali i te kako postoje pukotine. Doduše, nedovoljno velike da ih zanemoćali Zapad iskoristi i, osim često jalovim sankcijama, produbi. Tada tri meseca friški nalog za hapšenje Vladimira Putina koji je izdao Međunarodni krivični sud dodatno je izolovao ruskog vođu, kome se, uprkos vetrometini – a možda delom i baš zbog nje – ipak predviđa lagana pobeda na izborima zakazanim za 15. mart 2024. godine.

Bivši direktor Kraljevskog instituta ujedinjenih službi Majkl Klark smatra da će narednih godinu dana proteći u pokušajima obe zaraćene strane da izvrše zbijanje redova i osnaže svoje geopolitičke pozicije.

TANJUG / AP / Evgeniy Maloletka

„Rusija nema ni opremu ni obučeno ljudstvo da pokrene stratešku ofanzivu pre proleća 2025. godine, u najboljem slučaju. S druge strane, Ukrajina zavisi od zapadnog finansiranja i vojne podrške kako bi u ratu uopšte opstala. Istovremeno će raditi na jačanju svojih pozicija kako bi u budućnosti mogla da razmišlja o novoj seriji oslobodilačkih ofanziva“, kaže Klark i napominje da će tok rata u 2024. godini biti odlučen u Moskvi, Kijevu, Vašingtonu, Briselu, ali i Pekingu, Teheranu i Pjongjangu pre negoli na samom ratištu.

Barbara Zančeta s Odeljenja za ratne studije londonskog Kings koledža saglasna je s ovom procenom, uz napomenu da rat ipak ne može da traje u nedogled.

„Zapadno oklevanje podstiče Rusiju, a ukoliko Putinovu propast ne uzrokuje neki bezbednosni ili zdravstveni problem, jedini dogledni ishod sukoba će biti neki vid posredovanog sporazuma na koji niti jedna strana ne pristaje, makar za sad“, zaključuje ona.

Početak 2023. godine izgledao je bitno drugačije. U međuvremenu je jedina jasna, važna pobeda ukrajinske strane izvojevana na talasima Crnog mora, gde je nakon nekoliko napada na Krim ruska ratna mornarica odlučila da iz luke u Sevastoplju povuče određeni broj svojih brodova. Ipak, premalo da bi rat u Ukrajini dobio nedvosmislenog pobednika. Deluje da će se na kraju kao pobeda računati – manje razočaranje ostvarenim.