Nik Kejv i loše semenje razdora među Srbima: O koncertu koji nas je ogolio

Sedmi dolazak Nika Kejva među Srbe biće, po svemu sudeći, i ubedljivo najzapaženiji. Ne zato što je jedan od najvećih živih muzičara današnjice u naponu stvaralačke energije, već zbog toga što će pre velike jesenje evropske turneje, u kojoj nas je inače zaobišao, naći vremena da skokne do - ni manje ni više nego „Beograda na vodi“. Tamo će u okviru manifestacije „Belgrade River Fest“, u pratnji basiste „Radioheada“ Kolina Grinvuda, u odelu, za klavirom, kako valjda priliči mestu i događaju, održati koncert za, po svemu sudeći, probranu klijentelu. To se da zaključiti već iz cene ulaznica (najjeftinije su 4.900 dinara), ali još više iz činjenice da dobar deo onih koji sebe smatraju pravovernim fanovima Nika Kejva, blago rečeno, nisu oduševljeni mestom na kojem se koncert održava. 

Za takve, stvari su jasne: Ko voli Kejva, taj ne voli Vučića. Prema njihovom mišljenju, za onog ko Kejva sluša još od njegovih početaka u grupi „Birthday Party“, a ne od onog pesmičuljka sa Kajli Minog, za tog bi „Beograd na vodi“ trebalo da bude simbol naprednjačke kaste i korupcije kojom je nastala. Za takve su Kejv i „Beograd na vodi“ oksimoron, nešto što ne stoji u istoj rečenici. I ne mogu da zamisle ni Kejva, a kamoli sebe na takvom mestu. Ali zato mogu da zamisle mnogo onih koji će tu biti a ne znaju ništa o njemu i njegovoj muzici.

Kako se onda desilo da „takav čovek“ završi na „takvom mestu“? U normalnim zemljama to obično biva ovako - organizator proceni da bi dovođenje takve zvezde bio dobar poslovni potez, pogleda budžet i sastavi ponudu, njegov tim proceni da li postoji prazan termin u kalendaru i ponudu prihvati. Međutim, Srbija često nije sasvim normalna zemlja. Zato je čak i muzički koncert u njoj politika, predmet sporova i teorija zavera. Ako zagrebete po društvenim mrežama i komentarima na portalima, naći ćete tu čak i tvrdnju da Kejva dovodi predsednik Vučić lično kako bi napakostio „krugovima dvojke“ koji ga ne podnose i negirao antagonizam iz prethodnog pasusa ovog teksta - da „Beograd na vodi“ (čitaj: Vučić) i Kejv ne idu zajedno. Ova teorija zavere možda zvuči suludo, ali problem je što u ovoj zemlji više ništa ne zvuči dovoljno suludo da se ne bi moglo zamisliti.

Jedan od argumenata za bojkot koncerta je, dakle, tvrdnja da se Kejvova poetika i svetonazor kose sa onim što predstavlja „Beograd na vodi“. Da li je tako? Na stranu to što se on već godinama, da ne kažemo decenijama, ne predstavlja kao čupavi avangardni bundžija sirove energije i nezdravih životnih navika da bi baš toliko odudarao od glamura ambijenta scene jednog od najvećih projekata SNS doba. Čak i kada danas izvodi neke opskurnije pesme iz prve faze svoje karijere, on to čini manirom otmenog umetnika, gospodskog držanja, u elegantnom odelu, uredno začešljane kose. Sve to, naravno, njegove pesme ne čini manje veličanstvenim i genijalnim, ali je tako.

Uostalom, njegov koncert u praznom „Vest holu“ „Aleksandra palasa“ u Londonu u vreme pandemije, iz kojeg je nastao film „The Idiot Prayer“, sličnog je koncepta kao ono što će se desiti 18. juna na platou Geozavoda, ali i na još pet sličnih kamernih letnjih nastupa od Atine do Rejkjavika, dakle, samo glas i zvuk klavira u intimnoj atmosferi, ovog puta uz dodatak basa. Ovome treba dodati i nešto što nema direktne veze sa pričom, ali nije tako nevažno - da je Nik Kejv neko ko je sa osobitim ponosom prisustvovao krunisanju britanskog kralja Čarlsa III, pa je samim tim sasvim jasno da sebe uveliko identifikuje sa elitom i establišmentom, a ne sa autsajderima i društvenim marginalcima. A šta je drugo „Beograd na vodi“ nego simbol elite i establišmenta. Doduše, ovdašnjeg srpskog vladajućeg, a ne britanskog kraljevskog, ali elita je elita. Dakle, nije u tome stvar.

Katalizator fenomena

Kejv je ovde samo katalizator omiljenog srpskog fenomena – podeljenog društva. Njegov dolazak je u prvi plan istakao jedan od najvećih, skoro alanfordovskih paradoksa srpske prestonice – naime, za razliku od drugih velegrada, gde stanovništvo obično ne zalazi u najsiromašnije četvrti, u Beogradu jedan deo njegovih žitelja ne zalazi u - najbogatiji kvart. Njihovi argumenti za ovaj urbani bojkot leže u otvorenoj sumnji u zakonitost načina na koji je taj deo grada nastao i stavu da tamo borave i žive ljudi bliski režimu – od kojih su se neki zahvaljujući toj bliskosti masno obogatili (i tamo kupili stanove). Spočitava se i bespravno rušenje čitavih kuća, čak i jedna smrt. Percepcija u kojoj se jedni beskrajno bogate zbog bliskosti sa vlastima, dok drugi jedva sastavljaju kraj sa krajem, iznedrila je specifičan otpor prema čitavom gradskom kvartu. Konačno, ima tu još jedan bitan razlog: Oni koji ne idu u „Beograd na vodi“ čine to i iz razloga što u onome što on nudi nema ničega što bi im bilo zanimljivo, a ima mnogo toga što im je odbojno. Uključujući usiljene pokušaje „okulturavanja“ (da ne kažemo kultivisanja) istog, u sklopu čijeg projekta bi se moglo svrstati i dovođenje Kejva.

NIN / Đorđe Kojadinović

Sve to ukupno stvorilo je krunski argument – bojkotuje se jedan čitav omraženi sistem vrednosti. Međutim, u obrnutom smeru „Beograd na vodi“ se pretvorio i u simbol otuđenosti jednog dela grada od njegovih, tzv. običnih, žitelja i postao sinonim za podele i isključivosti. Podele su takve da praktično getoiziraju grad po ideološko-materijalnoj osnovi, isključivost je tolika da se zbog onoga što se mrzi žrtvuje ono što se voli. 

Junski koncert Nika Kejva je, dakle, u ovom slučaju neka vrsta obrnutog deus ex machina – on je neočekivana sila koja se pojavljuje i čini problem još izraženijim, ogoljenijim, umesto da ga raspetlja. Jer taj problem u budućnosti može samo da hipertrofira. Svaka hala u kojoj bi se mogao održati neki budući koncert nekog sledećeg Kejva, pod direktorskim vođstvom je izvesnog člana vladajuće stranke. Gotovo svaki organizator svakog narednog dolaska omiljene rok zvezde blizak je vlastima. 

A što se tiče „Beograda na vodi“, vest da se širi na još 327 hektara, na opštinama Novi Beograd i Čukarica, jasno govori o tome da, iako pritisnut bojkotom svojih sugrađana, svakako neće popustiti.

Generisanje otpora

Sociolog Dalibor Petrović kaže za NIN da samo mesto održavanja koncerta očigledno generiše otpor koji se za sada uglavnom preliva kroz društvene mreže.

„Jasno je da se ne suočavamo sa situacijom da su fanovi Nika Kejva pohrlili na biletarnice, ali to može biti i posledica toga što su karte za većinu fanova ovog umetnika veoma skupe. Dakle, u ovoj fazi je još uvek teško govoriti o nekakvom spontanom bojkotu koji bi bio posledica jasnog političkog stava, budući da je podjednako moguće da se radi i o jednoj vrsti racionalizacije odluke da se odustane od odlaska na koncert iz finansijskih razloga. Činjenica jeste da je atmosfera uoči ovog koncerta drugačija u odnosu na ranije dolaske Kejva u Beograd i da samo mesto održavanja koncerta generiše otpor koji se preliva kroz društvene mreže, ali mi i dalje ne možemo tvrditi da su predvodnici ovog otpora iskreni fanovi Kejva.“

Petrović kaže da „možemo reći da je mesto održavanja Kejvovog koncerta iskorišćeno da se još jednom izrazi snažan otpor dela javnosti prema vladajućim strukturama u Srbiji i njihovoj politici“. 

„Dakle, ovo nije podela po pitanju jednog koncerta, već jedan u nizu protesta u odnosu na ono što deo javnosti u Srbiji percipira kao manifestaciju bahatosti aktuelnog režima. Za mnoge je ’Beograd na vodi’ projekcija u prostoru svega negativnog što aktuelni režim za njih predstavlja - od kriminala i korupcije, preko demonstracije sile i moći, do bahatosti i neukusa, i u tom smislu otpori koje kod mnogih ovo mesto izaziva prevazilaze uobičajene otpore prema nekakvom urbanističkom projektu ili lokalnoj politici razvoja. Uostalom, na isti način su predstavnici aktuelne vlasti nekada sa porugom govorili o Đilasovom Mostu na Adi kao simbolu rasipanja novca građana Beograda i bahatosti tadašnjeg gradonačelnika“, kaže Petrović i dodaje da u ovom slučaju sudbina društvene podele zavisi od onih koji su bojkotovani, a ne od onih koji bojkotuju:

„Sudbina ovog, kao i svakog društva u istoriji će zavisiti od toga u kojoj meri će njegova politička i ekonomska elita biti u stanju da redistribuira deo svoga bogatstva, moći i privilegija ka nižim slojevima društva, ali i od toga u kojoj meri će biti vešti da kod onih koji su najsiromašniji stvore iluziju da se zaista trude da tako nešto urade. Čini se da aktuelnoj vlasti ovo drugo još uvek polazi za rukom.“ 

Ovo nije podela po pitanju jednog koncerta, već jedan u nizu protesta u odnosu na ono što deo javnosti u Srbiji percipira kao manifestaciju bahatosti aktuelnog režima - smatra sociolog Dalibor Petrović

Ima još najjeftinijih i najskupljih karata

U trenutku zaključivanja ovog broja, karata za koncert Nika Kejva je još bilo, i to onih najjeftinijih, od 4.900 dinara, za poslednje redove, i najskupljih, po ceni od 12.900 dinara, pored bine.

Karte od 6.900 dinara, u sredini tribina, planule su već na samom početku prodaje. 

NIN / Đorđe Kojadinović

Rosić: Da li čekati promenu vlasti da bismo išli na koncerte?

Novinar, pisac i roker Branko Rosić kaže za NIN da je vlast i ranije dovodila popularne muzičare u Beograd, ali da to nije bio razlog da se bojkotuje koncert. 

„Sada već niko od nas ne zna ko je bio u sazivu Skupštine grada kada je 1975. u Beograd stigao bend ’Dip parpl’, kao i nekoliko meseci kasnije ’Džetro tal’. Dolazili su tih godina i Majls Dejvis i Tina Tarner... A moguće je da je u gradskim skupštinskim telima bio bar jedan koji je ocinkario nekoga, ne daj bože poslao na Goli otok. Ali o tome danas niko ne priča u uspomenama na te dolaske muzičkih velikana. Možda u gradskim strukturama i nije bilo takvih opskurnih likova koji su potkazivali komšije, drugove, sugrađane... mada sumnjam. Uglavnom, pamti se samo odlazak Majlsa Dejvisa kod zubara jer ga je u našem gradu zaboleo zub, snažni razglas ’Dip parpla’ od koga mnogi nisu čuli danima posle koncerta.

’Prodidži ’ su 1995. dobili ključeve Grada Beograda, u doba Miloševićeve vlasti i svega najgoreg koje je ta ista vlast pravila tih devedesetih. Ali mi pamtimo noć koje će se sećati čitava generacija jer je ’Prodidži ’ u ’Pionir’ tu noć 1995. doneo svet.
Danas smo svedoci najveće podele u srpskom društvu. Ona nije mogla zaobići ni kulturu. Danas nije svejedno ko dovodi koga. Setimo se dolaska Marine Abramović pre neku godinu gde se njena pojava u Beogradu kod ciničnih podvodila s mišlju da je najveća živa srpska umetnica došla kao prekookeanski delegat na kongres SNS-a, a ne da bi se ’pomirila’ sa svojim rodnim gradom i podarila mu ono što je podarila svetu, jer je njen dolazak organizovao državni establišment. 

Zato u doba najveće podele u zemlji nije čudno što lokacija bine Nika Kejva na dokovima nove raskoši - ’Beograda na vodi’, izaziva podozrenje i poziv na bojkot. Da li treba čekati da se promeni vlast pa da idemo na koncert Nika Kejva, koji će tada imati ko zna koliko godina. Ili ćemo tamo otići krišom taksijem ili jednostavno doći po dozu depresije u vrhunskoj muzici u deo grada u kojem njenim stanovnicima depresija nije poželjna, već uživanje u kvadratnim metrima luksuza i raskoši? Kako će se i ko će objasniti Niku Kejvu, ukoliko ljudi budu bojkotovali koncert, da mu je naglo pala popularnost, naročito posle one frenetične noći i pune Arene od pre neku godinu kada je na vlasti bila ista partija kao što je i danas?“