"Hajde da se izborimo za promene": Stojiljković za NIN o razlozima pada borbenog sindikalizma

Prvi maj, Međunarodni dan rada, svima nama je državni praznik sa neradnim danima koji se, spajanjem sa vikendima, pretvaraju u mini odmor kome se radujemo. Posebno oni koji imaju gde da odu. Ili da se vrate.

I kad ne drži do radnika i sindikata, bar pred 1. maj većina će priznati da su oni svojim borbama, pored radnih i socijalnih prava, zaslužni i za opšte pravo glasa i široki spektar demokratskih sloboda i prava. Većina drži da su ta prava i danas ugrožena, da uključuju i pravo na zdravo radno i životno okruženje, kao i pravo na dostojanstveni rad koji, uz pristojne zarade, podrazumeva da nas niko ne unižava.

Za mnoge, da „nema sindikata, trebalo bi ih (bolje, borbenije) izmisliti” jer, recimo, u Srbiji su siromaštvo i nejednakost među najvećim u Evropi, a platu za život od hiljadu i kusur evra ne primi bar četiri petine uposlenih.

No tek petina ima jasan sindikalni identitet i svest o potrebi podrške i učešća u širokom luku aktivnosti - od pregovaranja i socijalnog dijaloga, preko lobiranja i političkog uticaja, do štrajkova i socijalnih protesta. Kako smo to od prosindikalne većine došli do na aktivizam bar potencijalno spremne tek petine?

Razlozi pada

Pre svega, iza nas su decenije pogrešnih izbora - od rata, sankcija i bombardovanja, preko imitativnog neoliberalnog modela razvoja, unutar koga nije bilo ni obećane socijalno pravične ni ekonomski efikasne privatizacije, do servilnog odnosa prema korporacijama i marginalizacije sindikata praćene širenjem klijentelizma, korupcije i zamene javnih tendera direktnim pogodbama pokrivenih leks specijalisima. Dugo propadanje izaziva pre apatično odmahivanje rukom nego mobilizaciju i optimizam.

Posledično, biti borbeni sindikalista danas je opet stvar ne baš malog rizika, a mi nemamo tradiciju borbene solidarnosti. Posle pola veka socijalizma, kada je „radnička klasa bila na vlasti“ pa se praznovalo i paradiralo, borbeni sindikalizam boravio je u gotovo mitskim sećanjima na Tucovića i druge socijaliste i sindikaliste.

NIN / Milan Ilić

Treći razlog je nezadovoljstvo i nepoverenje u marginalizovane i neuticajne sindikate - onakve kakvi oni danas u Srbiji jesu. No, i da su sindikati akciono povezaniji i organizovaniji i borbeniji, krug potencijalno aktivnih ne bi prešao trećinu.

Sasvim na drugom polu je gotovo petina onih koji (prikriveno) misle da su sindikati parazitska patološka izraslina na tkivu slobodnog tržišta, odnosno organizacija nedovoljno vrednih i sposobnih.

Ako isključimo ovu polovinu jasno pro ili anti sindikalno opredeljenih, u preostaloj polovini preovlađuje naredna bar trećina kibicera, pa i direktnih uhljeba - onih koji bi, da zadrže posao ili ga dobiju za svoje bližnje, uzeli knjižicu neke od vladajućih stranaka, pa i nešto doplatili.

Najzad, jedan značajan broj, posebno onih sa visoko specijalizovanim znanjima i radnom autonomijom, poput univerzitetskih nastavnika, ne gleda na sebe kao na određeno vreme, sve do sticanja zvanja redovnog profesora, privremeno angažovane radnike. Odnosi se to i na novinare, glumce i većinu samozaposlenih. Sindikat je krov ili bar kišobran i za sve njih.

Politički kapital i vrednosti zaposlenih

Na osnovu istraživanja, moglo bi se zaključiti da na deljene vrednosti i sindikalni identitet utiče set političko-kulturnih faktora dugog trajanja.

Prvi čini slaba aktivistička orijentacija, sa pretežno negativnom procenom efekata prethodnih aktivnosti, odnosno s niskim poverenjem u kolektivne aktere promena.

NIN / Milan Ilić

Drugi čini, tek načelna, jedva natpolovična prodemokratska pozicija, praćena niskim poverenjem u demokratske institucije.

Treći faktor čini istovremena raširena autoritarnost. Nju dobro ilustruje široko prihvatanje tvrdnji poput: Bez vođe je svaki narod kao čovek bez glave.

Posledično, u Srbiji svet rada je izgubio, iako poseduje svest o klasnoj prirodi radnih odnosa, nadu da može biti drugačije i spremnost da se za to izbori.

Izbori i sindikati

Dramatičnost i nestabilnost prilika u kojima danas deluju sindikati ilustrovaću činjenicom da u poslednje tri godine u Srbiji izbore imamo svake godine. To odmah znači da socijalni dijalog krajnje otežano funkcioniše jer imamo tehničke vlade ili vlade sa unapred ograničenim rokom trajanja. Posledično, godinama čekamo na donošenje ključnih zakona, a ključne strateške razvojne odluke donose se bez učešća i sindikata i (domaćih) poslodavaca. Istini za volju, i izvan parlamenta.

Na pitanje čemu onda davati legalitet nečemu što daje (pre)skromne efekte, reći ću, imajući u vidu da Vlada predlaže i dominantno utiče na sadržaj usvojenih zakona, kao i da je ona, zajedno sa lokalnim samoupravama, direktni poslodavac trećini zaposlenih, da socijalni dijalog praktično nema alternativu. Sa vladama se mora pregovarati jer su one i adresa za kolektivno pregovaranje sa stranim kompanijama, posebno onima gde država poseduje paket akcija.

Za sindikate nema dileme ni oko nužnosti da se uđe u polje politike i političkih institucija. U državi u kojoj godinama indeks sindikalnih sloboda i prava pokazuje nivo njihovog sistematskog kršenja, a indeksi percipirane korupcije, medijskih sloboda i demokratije su u konstantnom padu, predizborna arena je jedna od retkih prilika da se čuje i glas radnika i sindikata.

Pri tome, ne čekajući da dođe neko bolje vreme za sindikate, UGS „Nezavisnost“ je, primera radi, izradio sopstveni predlog Zakona o radu i predložio set preporuka za demokratski i razvojni restart Srbije. Neophodno je da oni nađu put i do medija i javnosti pretrpanim raspravama o izbornim terminima i učesnicima i koalicionim blokovima.

NIN / Milan Ilić

Očito da ozbiljni sindikati imaju sve razloge da podrže demokratske izborne uslove i procedure, čak i da iniciraju novo izborno zakonodavstvo, koje će, recimo, redukovati uticaj velikog novca na one koji treba da nas predstavljaju. Treba nam kao rezultat izbora legalna i legitimna vlast i institucije koje funkcionišu – ne trebaju nam tek promene ekipa na vlasti, već promena režima.

Sopstvena platforma i nastup koji definišemo mora polaziti od stare sindikalne krilatice „ništa o nama bez nas“. A sindikat se i te kako tiču radno i socijalno zakonodavstvo, kvalitetno obrazovanje i zaposlenost, progresivno oporezivanje i redukovanje nejednakosti, strateški razvoj i blagostanje. Jednako ih pogađaju i marginalizuju i pitanja nezavisnosti pravosuđa, autonomije i profesionalnosti medija, borbe protiv diskriminacije, korupcije i nasilja i kriminalizacije društva.

Danas smo u digitalnom kapitalizmu i vremenima veštačke inteligencije suočeni i sa izazovima restrukturiranja radnih mesta, platformskog rada i algoritamskog upravljanja i radikalne energetske tranzicije. Sindikalna klijentela je sa proleterijata proširena na prekarijat – sve one koji su u nesigurnoj i nestabilnoj poziciji i bez jasne slike o sebi u budućnosti. Ričard Sejmor konstatuje da prekarijatu pripada „svako ko nije finansijski kapitalista, nije državni ministar ili stariji javni službenik, nije visokorangirani policajac ni medijski magnat - drugim rečima, nije član bloka moći - kapitalističke klase u njezinim frakcijama, te vela buržujskih akademika i profesionalaca koji je opslužuju. Svi smo mi prekarijat. I ako smo opasni, to je zato što se spremamo zatresti iluzornu sigurnost naših vladara“. Vreme je da se unutar pokreta za demokratske promene konačno i izborimo za njih.

Autor je profesor na FPN i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“