Prstohvat knjige o odnosu nacista prema kulturi: Eksperiment manipulativne demokratije

U kulturi je nametanje proizvoljne, lične volje nad pisanim zakonom bila hronična pojava tokom Trećeg rajha, koja je uticala na slobodu umetnika koliko i na valjanost njihovog rada - piše Majkl Kejter u knjizi „Kultura u nacističkoj Nemačkoj“

Reč je o svojevrsnoj studiji koja uskoro izlazi iz štampe („Akademska knjiga“, prevod sa engleskog  Ivica Pavlović i Lana Budimlić), zanimljivom delu koje, između ostalog, analizirajući odnos nacista prema kulturi zapravo govori i o tome da položaj, pozicija kulture suštinski govori o državi, društvu čiji je deo i pre svega o (kojoj god) vlasti. Lakmus papir.

Prvo treba uništiti…

„Nakon preuzimanja političke vlasti 30. januara 1933, nacionalsocijalisti su krenuli u sistemsko iskorenjivanje modernizma u umetnosti širom Nemačke, kako bi utabali stazu za svojevrsnu sopstvenu kulturu“, piše Kejter dodajući da su hteli „da se nemačka kultura poveže s temeljnim vrednostima njihove ideologije“, da „odiše snagom i samopouzdanjem germanske nacije “…

Napominje da su od nasleđenog i postojećeg integrisali ono što im je moglo koristiti.

Kao i: ”Modernizam koji je prvi trebalo uništiti karakterisao je kulturu Vajmarske republike, od 1918. do 1933, iako su i tada tvorci moderne umetnosti bili brojčano u manjini u poređenju s konvencionalnim umetnicima. Njihovi često odvažni radovi nastali su, kao svojevrsna reakcija na strahote Prvog svetskog rata, jer je taj rat pripisivan upravo starom režimu cara Vilhelma II i njegovih filistarskih elita, a u političkom domenu praćeni su paralelnim formiranjem demokratske republike. U tom smislu su i nova politika i nova kultura predstavljali eksperiment. (...) Nisu svi modernisti bili republikanci ili levičari“.

Kejter piše da početkom dvadesetih godina XX veka nacistička kulturna agenda praktično nije ni postojala jer su bili previše zauzeti pokušajima da se nametnu na političkoj sceni i da se to menja 1927, nakon nacionalnog kongresa Partije u Nirnbergu i Hitlerovog govora.

PROMO / Ustupljena fotografija

Apostrofira, potom, da razvoj događaja pre a naročito posle 1933 pokazuje da po nacističkom konceptu kultura treba pre svega da služi propagandi. Ukratko, ono što ne služi propagandi, nema razloga ni da postoji, te su “implicitno napadnute moderna muzika, arhitektura, i druge poddiscipline ekspresionizma”.

Autor navodi čitav niz primera, situacija, zbivanja…

“Kada su u januaru 1930. nacisti preuzeli vlast u Tiringiji, sa sedištem u Vajmaru, nakon izbora u ovoj pokrajini, Hitler je uspeo da svog čoveka od poverenja, pravnika Vilhelma Frika, postavi za vodećeg ministra nove vlade. Ideološki potkovan, Frik je započeo čistku tirinškog kulturnog establišmenta. Te čistke, kao i druge promene koje su nacisti sproveli u Vajmaru, političke i ekonomske, predstavljale su njihov prvi eksperiment u manipulativnoj demokratiji, budući da su sebe s pravom smatrali pobednicima u legalnom izbornom procesu. Ali takva nominalna ispravnost nije ih činila manje opasnim, nego upravo obrnuto, jer su pod krinkom legalnosti mogli učiniti mnogo zla”, piše Kejter.

Baveći se „podobnim ostvarenjima“, ističe da im je dominantno obeležje sporan kvalitet i haotična produkcija.

Po rečima Majkla Kejtera  mnoge mere koje su nacisti preduzimali protiv umetnosti i umetnika, koji nisu bili njihovi,  bile su spontane. Napominje da je  kombinacija spontanog, paravojnog nametanja volje i zakonskih propisa dovela do poražavajućih rezultata. 

“U oblasti kulture, svaka grupa nacista s antisemitskim stavom bila je sklona da se poziva na zakon i pravila u pokušajima da se oslobodi nepoželjnih kolega”, piše između ostalog Kejter.

Gebels na delu

Autor se, podrobno, bavi i štampom i radijom:

„Mediji ukoliko nisu zabranjivani, bili su spajani s drugima ili preuzimani. (…) U mnogim slučajevima, pored otpuštanja zaposlenih, partijske firme su konfiskovale ili za simboličnu sumu kupovale njihovu imovinu i zgrade.“ 

Sagledavajući celokupnu sliku napominje i:

”Jedna stvar bila je brisanje ostataka vajmarske kulturne ere, a sasvim druga održavanje čistote ove oblasti od budućih devijacija. Kako su nacisti koristili postojeće zakone odmah po dolasku na vlast u januaru 1933. i držali se njih radi učvršćivanja svoje sve oštrije diktature, ovo je bilo savršeno primenljivo u kulturnom domenu. Nacisti su nastavili da donose zakone zasnovane na starim, ali su i usvajali neke nove zakone, posebno prilagođene njihovim potrebama, koji se nisu temeljili na vajmarskom zakonodavstvu.(…)Jedan od prvih takvih zakona bio je Reichsfilmgesetz od 14. jula 193, stvoren u cilju uspostavljanja organizacione i tematske kontrole nad nemačkom filmskom industrijom, koja je bila u rasulu. Po tom zakonu, uvedena je privremena Filmkammer (Filmska komora), koja je praktično obuhvatala sve zaposlene u filmskoj produkciji.”

Kejter primećuje i da je Gebels uspeo da na saradnju privoli konzervativne (ili apolitične) ljude koji nisu bili nacisti; 

“Ti umetnici su verovali da će komorski sistem doprineti da se obezbede profesionalni uslovi koji su izostajali tokom ekonomski problematičnih vajmarskih godina”.

PROFIMEDIA / Universal Archive/Universal Images Group / Universal images group

Piše, zatim, o presudnoj ulozi Kulturne komore Rajha, o tome da je nacistički režim koristio i profesionalna udruženja da umetnike drži u poslušnosti, da se na razne načine služio minimalizacijom značaja kulture (sem kao propagande), da su sumnjivi novinari mogli mesecima da budu suspendovani zbog hira svojih pretpostavljenih. 

“Postojao je stalni nadzor u određenim oblastima, implicitno u filmskoj umetnosti, i s druge strane, eksplicitno u štampi i na radiju”, kaže autor.

Kao i:”Upravljanje Trećim rajhom, uključujući i vođenje njegove kulture, odvijalo se primenom utvrđenih zakona, od kojih su pojedini bili sveže usvojeni, kao i proizvoljnim odlukama koje su donosili visoki i najviši rukovodioci. To je proizvelo kombinaciju izvršnih naređenja i privatnih odluka državnih i stranačkih velmoža. U kulturi je nametanje proizvoljne, lične volje nad pisanim zakonom bila hronična pojava tokom Trećeg rajha, koja je uticala na slobodu umetnika koliko i na valjanost njihovog rada. Nekad je i sámo postojanje nekog rada zavisilo od hira samozvanog cenzora, ali i od mikromenadžera Hitlera”. 

Samozvani moćnici

Povremeno su se ti cenzori, sami preuzimajući ovlašćenja, pretvarali u  moćnike. “Alfred Rozenberg, sasvim bezlična individua, bio je samo Rajhslajter u partiji. (…) Koristeći sve partijske instrumente kojima je raspolagao, Rozenberg je s vremena na vreme uspevao da nadmaši čak i Gebelsa u pogledu kontrole, na primer kad je uklonio operu Di Burger von Calais Rudolfa Vagner-Regenija, pod dirigentskom palicom Herberta fon Karajana, s repertoara Državne opere u Berlinu, čak i pod Geringovim pokroviteljstvom”. 

Majkl Kejter piše da se Hitler najviše interesovao za film i filmske novosti koje su za njega bile “idealan instrument političke kontrole”. 

Analizira odnos prema ekspresionizmu, izložbu “Degenerisana umetnost”, “Gebelsov muzički festival”, piše o čitavom nizu ljudi iz kulture i umetnika među kojima su Herbert fon Karajan, Marlen Ditrih, Erih Klajber, Arnold Šenberg …

“Eliminacija estetskih sistema vrednosti kao obeležja Vajmarske republike bila je usmerena protiv oblika i formi, boja i zvukova, eksperimentalne inicijative, slobode i tolerancije – što su sve bili činioci otvorenog, inkluzivnog društva u Republici, za razliku od ograničenja nametnutih da služe zatvorenoj, isključivoj zajednici fašista, uskog ograničenog ukusa. Nameću se paralele između političkog napredovanja nacista i širenja njihovih antimodernističkih tendencija: kako su se učvršćivali na vlasti posle opštih izbora u septembru 1930. godine, pooštravali su kampanju protiv modernista. Ničega se nisu ustručavali nakon Hitlerovog dolaska na vlast u januaru 1933, kada je ulično nasilje jurišnika SA u kombinaciji s donošenjem sumnjivih zakona ubrzalo katastrofalnu dinamiku”, navodi Majkl Kejter.