Nad Rusijom se ponovo nadvio Staljin

Balkanska čitanja rusko-ukrajinske krize često su ili površna ili kontradiktorna. Poistoveti li se Donbas s Kosovom, mnogim će u Srbiji biti teško da brane ideju njegove samostalnosti, koliko god u srpskim grudima kucalo prorusko srce. Ova paralela bi u Prištini podrazumevala stajanje na stranu Moskve, što bi bilo još čudnije. Poistoveti li se Krim s Republikom Srpskom Krajinom, Hrvatska bi morala da kritikuje aneksiju, a Srbija da je pozdravi. Pa opet, na nivoima beogradskog stava „teška srca osuđujemo agresiju i ne uvodimo sankcije“, te, recimo, Milanovićevog dugog oklevanja u osudi Rusije, ova logika se ne iščitava. Otvori li se i „bosanski lonac“, gde lider bosanskih Hrvata Dragan Čović u prvim reakcijama nije osudio Putina, neki kažu jer se nada stvaranju trećeg entiteta, i to dok lider bosanskih Srba Milorad Dodik preti odvajanjem Republike Srpske od Federacije BiH – dobija se neverovatan kaleidoskop tumačenja trenutnih dešavanja u istočnoj Evropi. S druge strane, bivši prorektor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu i profesor sociologije na Koledžu Oberlin u Ohaju Veljko Vujačić u svojoj knjizi Nacionalizam, mit i država u Rusiji i Srbiji (Clio, 2019) nudi dublje čitanje paralelnih istorijskih tokova na prostorima bivših SFRJ i SSSR-a. Studija se na izvestan način nastavlja na prethodnu knjigu, Sociologija nacionalizma (Službeni glasnik, 2013). U postskriptu knjige, inače prvobitno objavljene na engleskom, 2015. godine, za Cambridge University Press, dakle nedugo nakon ruske aneksije Krima i početka rata u Donbasu, Vujačić postavlja pitanja o budućnosti Ukrajine koja kao da su gledala u početak 2022. godine. Ipak, tvrdi da ga je rat iznenadio. „Ruska intervencija je bila neočekivana i za najupućenije posmatrače političke scene u Rusiji i Ukrajini. Gotovo svi su mislili da će Putin iskoristiti pretnju intervencije da dobije ustupke, pre svega garanciju vojne neutralnosti Ukrajine, zvanično priznavanju Krima kao sastavnog dela Ruske Federacije, kao i federalizaciju istočnih oblasti Ukrajine. Što se poslednjeg tiče, radilo se o priznanju nezavisnosti samoproklamovanih narodnih republika Luganska i Donjecka u administrativnim granicama ovih oblasti koje su znatno šire od linije razgraničenja uspostavljenih vojnim sukobima posle 2014. godine. Poslednjih osam godina u tim oblastima se vodi nekad intenzivniji, a nekad tiši rat. Bilo je oko deset hiljada žrtava, što nije mali broj. Život s obe strane granice nije se mogao nazvati normalnim: to je ličilo na nekakvu mešavinu Srpske Krajine u Hrvatskoj 90-ih i Kosovske Mitrovice danas. U tim autonomnim republikama građani su dobijali ruske pasoše, ali često nisu imali vode ili struje, a vlast su uzurpirali lideri paravojnih formacija i kriminalne grupe. Za ovakvo stanje bespravlja sigurno je više odgovorna Rusija koja je te elemente i dovela na vlast, ali su i ukrajinske vlasti, uskraćujući osnovne usluge preko linije razgraničenja, doprinele „lumpenizaciji stanovništva“. Takvo stanje nije moglo beskonačno trajati, što nikako ne znači da se moralo završiti vojnim sukobom. Ukrajinski lideri su morali preduzeti korake da reorganizuju državno ustrojstvo. Međutim, ono što se ispušta iz vida jeste to da je za promenu ukrajinskog ustava bila potrebna dvotrećinska parlamentarna većina. Kontrast sa Rusijom gde se ustav menja voljom jednog čoveka je upečatljiv. Pored toga, ukrajinska vlast se s pravom bojala da će priznavanje tih republika ozakoniti trojanskog konja, pogotovo ako bi te federalne jedinice imale pravo veta, recimo, na postupak pristupanja Evropskoj uniji“, kaže Vujačić za NIN. Da li je rusko-ukrajinska kriza uporediva sa srpsko-hrvatskim sukobom početkom devedesetih, gde su sličnosti, od paralele NOB - Veliki otadžbinski rat, a gde razlike? Moja knjiga je bila posvećena kontrastu u načinu raspada SSSR-a i Jugoslavije, pre svega oličenom u sporazumu u Beloveškoj šumi decembra 1991. kada su predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije priznali administrativne granice tih republika kao granice nezavisnih država. Taj mirni razlaz je imao različite uzroke, ali dva su bila glavna. Prvo, ruske elite su se svesno odrekle upotrebe masovnog državnog nasilja prema sopstvenom narodu, a u taj pojam su ulazili i Ukrajinci, jer su staljinističke metode bile diskreditovane. Drugo, na ukrajinskom referendumu, ubedljiva većina građana Ukrajine je glasala za nezavisnost, uključujući i većinu Rusa i rusko-jezičnih stanovnika (onih koji smatraju ruski svojim maternjim jezikom bez obzira na etničko poreklo) u svim oblastima zemlje. Taj rezultat nije davao legitiman povod Ruskoj Federaciji da krene u reviziju granica. Što je još važnije, elita Rusije je sama garantovala neprikosnovenost granica Ukrajine, koja se zauzvrat odrekla nuklearnog naoružanja. Svakako da postoje paralele između Crvene armije i jugoslovenskih partizana. Međutim, usled silne propagande o „ukrajinskim banderovcima“, zaboravlja se da se velika većina Ukrajinaca borila u redovima Crvene armije. Paralela RSK sa Donbasom postoji, ali je više stvar formalne sličnosti. Srbi su u Vojnoj krajini živeli vekovima, a Rusi su većim delom naseljeni u Donbas u periodu sovjetske industrijalizacije. Oni su sa istorijskom Ukrajinom imali malo veze, mnogo manje nego Srbi sa Hrvatskom. Većinski ruski ili mešani rusko-ukrajinski gradovi u Ukrajini kao što su Harkov ili Odesa su mnogo sličniji našim primerima, recimo Vukovaru ili Sarajevu. Po medijima se nameću nove paralele – Zelenski-Tuđman i Putin-Milošević. Da li su i koliko one održive? Da prokomentarišem samo paralelu Zelenski-Tuđman, jer je smatram potpuno neprimerenom. Za razliku od Tuđmana, koji se hvalio time da mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka, Zelenski je i sam jevrejskog porekla, a izabran je sa više od 70 posto glasova na talasu nezadovoljstva zbog korupcije i nerešenih socijalnih pitanja. Govori jednako dobro i bez kompleksa oba jezika, pa se i iz bunkera obraća bratskom ruskom narodu da učini sve da zaustavi bombardovanje. Zamislimo da je umesto Tuđmana za predsednika Hrvatske bio izabran publicista Slavko Goldštajn koji je osnovao Hrvatsku socijalno-liberalnu stranku 1989. godine. Zamislimo dalje da je Milošević rekao da mi ne priznajemo tog lažnog predsednika koji tlači Srbe u Krajini i maskira svoje ustaško opredeljenje stradanjem svoje porodice u Holokaustu i učešćem u partizanskom pokretu. Baš toliko uverljivo danas deluje zvanična ruska propaganda u slučaju Zelenskog. Koliko je nasleđe propale sovjetske imperije bitno za razumevanje rusko-ukrajinskog sukoba, i postoje li paralele s jugoslovenskim socijalističkim teretom u srpsko-hrvatskim odnosima, pre svega u pitanjima granica? SSSR je pre svega bio jednopartijska komunistička diktatura sa ideološkom misijom koja nije imala veze sa ruskom imperijom, iako je uspostavila manje-više iste granice revolucionarnim putem. Staljin je kasnije širio granice koristeći se i tradicionalnim metodama, a delimično je i simbolički vaskrsao imperijalno nasleđe. Međutim, SSSR je bio redefinisan kao „imperija“ tek u diskursu baltičkih i ruskih intelektualaca krajem 80-ih godina prošlog veka, jer su te republike zaista bile okupirane posle pakta Molotov-Ribentrop 1939. Tadašnja ideja vodilja demokratskog pokreta u Rusiji bila je da se sama Rusija mora rešiti balasta „sovjetske imperije“ da bi postala „normalna civilizovana država“. Jugoslavija je, za razliku od SSSR-a, bila naslednica nacionalne države, a ne „imperije“. Mnogo se govorilo o srpskom hegemonizmu, ali se ne može zaobići činjenica da je jugoslovenski identitet imao jednu autentičnu dimenziju, pa je imao i dosta pristalica među Slovencima, u Istri, Dalmaciji, Bosni, Makedoniji, Vojvodini, a o Srbiji i Crnoj Gori da i ne govorimo. Nasleđe komunizma je približilo ova dva slučaja, jer su naši komunisti sledili sovjetski primer u nacionalnoj politici. Uloga Kardelja je tu bila najveća, jer je upravo on vezao pojam jugoslovenstva za opstanak socijalizma. Crtanje granica između federalnih jedinica je bila i naša i sovjetska „specijalnost“, naravno sa vrlo nepoželjnim ali i nepredviđenim posledicama. Usled daleko naglašenije decentralizacije jugoslovenske države, proces stvaranja nacija je kod nas bio daleko duži. Za mnoge postsovjetske nacije, recimo one u Srednjoj Aziji, može se reći da su još uvek u nastajanju, a to delimično važi i za Ukrajinu. Međutim, Putinova „intervencija“ će za kratko vreme stvoriti ukrajinsku naciju, baš kao što je rat u Bosni cementirao bosansko-muslimansku naciju. Zanimljivo je da se veliki deo ruskog i rusko-jezičkog stanovništva na jugoistoku Ukrajine, dakle u regionima gde se očekivala podrška, okrenuo protiv „okupanata“ iz Rusije, barem koliko se to može videti kroz maglu ratnog izveštavanja. Kontrast sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni je očigledan. Postoje li sličnosti u ideološkim državotvornim potkama – ukrajinskom nacionalizmu s hrvatskim, odnosno ruskom sa srpskim? Rečju – koliko su tačni pojednostavljeni napisi, naročito u Srbiji, da Ukrajinom vladaju nacisti, a Rusijom ostaci sovjetskih, samim tim komunističkih struktura? Poređenja se mogu vršiti, ali uz poštovanje činjenica. Stranke krajnje desnice u ukrajinskom parlamentu imaju tek jedno mesto. Rehabilitacija Stepana Bandere je svakako simbolički problematična, ali ne zaboravimo da on nije bio poglavnik nekakve NDH već pre svega gerilac kome ni sami Nemci nisu verovali. „Organizacija ukrajinskih nacionalista“ je imala puno ekstremista i činila masovne zločine, ali se ne sme zaboraviti istorijat progona njenih osnivača u međuratnoj Poljskoj, kao ni teški zločini Staljinovog NKVD-a u zapadnoj Ukrajini posle okupacije 1939. godine. Još važnije je nasleđe Holodomora, to jest masovnog izgladnjavanja miliona ukrajinskih seljaka u vreme kolektivizacije 30-ih godina. Ako se nešto u sovjetskoj istoriji može porediti sa genocidom, daleko bolji kandidat za osudu je Staljin nego Bandera. Kod nas su mnogi zaboravili da je relativno pristojan život u Jugoslaviji bio moguć tek posle raskida sa monstruoznim Staljinovim sistemom. Na moje zaprepašćenje, rehabilitacija Staljina kao velikog vojskovođe i „državnika“ nije se na tome i zaustavila. U poslednje dve godine, staljinistički metodi obračuna sa opozicijom, pa i gimnazijalcima koji protestuju na ulici, poprimili su zastrašujuće dimenzije. Nad Rusijom se nadvila tama diktature, a potpuna izolacija zemlje samo može da je ojača. Putin ovaj rat pravda kao preventivnu akciju sprečavanja širenja NATO-a na područje ruskog uticaja. Širenje NATO-a na istok je bilo vrlo problematično sa stanovišta ruskih percepcija, koje su bile važnije i od interesa. NATO nije direktno pretio Rusiji, ali sama činjenica da se širio u tom pravcu je proizvela ozlojeđenost i osećanje poniženja u Rusiji, koju ni Amerikanci ni Evropljani nisu tretirali kao ravnopravnog partnera. Unilateralno bombardovanje SRJ 1999, vojne „intervencije“ u Iraku i Avganistanu, kao i zanemarivanje ruske tačke gledišta na razne međunarodne probleme, stvorilo je dosta zle volje. Posle aneksije Krima 2014. godine, NATO je učestvovao i u naoružavanju Ukrajine. Međutim, da postavimo stvar na svoje mesto: da li je Ukrajina otcepljivala teritoriju Rusije ili je pak Rusija prva prekršila međunarodni ugovor o nepovredivosti granica Ukrajine, koji je sama potpisala? I zašto se nije zadovoljila Krimom, već sada ide na Kijev? Čovek ne mora da bude stručnjak za međunarodno pravo da bi tzv. intervenciju nazvao nedvosmislenim aktom agresije. Meni nije jasno zbog čega bi se u Srbiji na to drugačije gledalo. Plitko „navijanje“ za Rusiju (ili u „bratskoj Hrvatskoj“ za Ukrajinu) ne samo da nije primereno već je i izuzetno neukusno u ovako teškom istorijskom trenutku. To je prosto ruganje nad stradanjem nedužnih ljudi. Ukrajinski narod nam je uvek činio samo dobro, pa i u vreme NATO bombardovanja. Nema nikakvog razloga da od Ukrajinaca pravimo neprijatelje zbog sopstvenih kompleksa i nekakve mračne fantazije o osveti Zapadu preko „Rusa“. Naprotiv, imamo puno razloga da u njihovoj današnjoj nesreći prepoznamo paralele sa tragičnim sukobima u Jugoslaviji od kojih se još nismo oporavili. Ja imam mnogo više prijatelja u Rusiji nego u Ukrajini, ali svi su oni užasnuti ovim što se dešava. Mislite li da je održiva paralela ruske intervencije s bombardovanjem SRJ 1999. godine? I, u istom tematskom sklopu, da li je tačna Putinova tvrdnja da Donbas i Krim treba da ostvare pravo na samoopredeljenje po uzoru na Kosovo? Ruska intervencija je trebalo da izgleda kao serija preciznih udara poput onih NATO-a 1999. godine. Međutim, ciljevi nisu isti: ruske snage ne pokušavaju samo da onesposobe ukrajinsku armiju i da indirektno promene režim u Kijevu, već i da osvoje velike delove Ukrajine. Nešto što je u prva dva dana izgledalo kao NATO bombardovanje, vrlo brzo ide putem Vukovara. Paralele između Kosova i Krima nisu dobre za Srbiju pošto se radi o narušavanju teritorijalnog integriteta jedne međunarodno priznate države u ime samoopredeljenja etničke manjine u jednom njenom delu. Ne možemo tražiti da se ne prizna Kosovo, a da istovremeno priznajemo Krim ili otcepljenje Donbasa. Čak i ovako pristrasna vlast u Srbiji to shvata. Stefan Slavković