I šta sad?

U Jugoslaviji je slovenačko pozorište, i institucionalno i eksperimentalno, važilo za umetnički superiorno. Ta je legenda imala i materijalne pokazatelje: na primer, Slovenci su često trijumfovali na nacionalnom festivalu bivše zemlje, Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu (poznatijim kao Sterijino pozorje). Tako i danas, posle trideset godina „davanja fore“, jer je toliko prošlo otkad je Pozorje srpski festival, te na njemu, bar u takmičarskoj selekciji, slovenačko pozorište može da učestvuje samo ako igra naše dramatičare. Pozorišne veze u regionu bivše zemlje odavno su obnovljene, a u poslednje vreme i intenzivirane u vidu redovnih gostovanja i koprodukcija, na osnovu čega se moglo uvideti da se neke stvari nisu promenile: slovenačko pozorište je i dalje superiorno. To se može zaključiti, recimo, i po recepciji (pa ponovo i nagradama) koji rad slovenačkih umetnika, prevashodno reditelja Sebastijana Horvata i Jerneja Lorencija, ostvaruje na Bitefu, i to u najširem međunarodnom kontekstu koji je na ovom festivalu nedavno obnovljen. S različitih pozicija i u različitim funkcijama – kao kritičar, selektor Bitefa, gostujući profesor na ljubljanskoj pozorišnoj akademiji – pokušavam da sebi razjasnim ovaj fenomen koga, da stvar bude zanimljivija, slovenačke kolege kao da nisu svesne. Iako su razlozi tog fenomena složeni, čini mi se da sam neke od njih izolovao. Pre svega, na ljubljanskoj akademiji klase za glumu i pozorišnu režiju su povezane, profesor glume i njegov kolega s režije rade u paru, njihovi studenti se sve četiri godine školuju zajedno, institucionalno su upućeni na kontinuiranu saradnju. Time se od samog starta mladi glumci i reditelji uče i načinu mišljenja i rada i onih drugih, što će im biti od ključnog značaja tokom cele karijere, a uzgred mogu da se prave i saradnički timovi sa sličnim umetničkim senzibilitetom i interesovanjima. S tim su u najdirektnijoj vezi i još dva uzroka koja sam izolovao: zbog izuzetno male televizijske produkcije, studenti glume su izuzetno posvećeni svom školovanju, prate recentnu pozorišnu produkciju, vrlo su odgovorni, te im je, dakle, profesionalna etika na zavidnom nivou. Sve ono čega, recimo, malo ima u srpskom pozorištu... Ne treba zaboraviti da se izuzetnost slovenačkog teatra ne zasniva samo na višedecenijskom nizu značajnih rediteljskih poetika (Mile Korun, Dušan Jovanović, Dragan Živadinov, Mateja Koležnik, Tomi Janežič, Jernej Lorenci, Sebastijan Horvat...), sa čime u Srbiji izjednačavamo ovo pozorište, već podjednako i na vrhunskim glumačkim opusima. Ako stvari zaista tako stoje, odakle potiče pomenuta rezerva, nepoverenje, sumnja kad slovenačkim pozorišnim umetnicima i teoretičarima iznesete tvrdnju o izuzetnosti njihovog teatra? Pored subjektivnih faktora – nedovoljna distanca, lokalne, unutrašnje podeljenosti i tenzije, itd. – čini se da postoje i neki objektivni. U nedostatku adekvatne kulturne politike, o ovoj izuzetnosti slovenačkog teatra zna se u bivšoj Jugoslaviji, među njihovim dojučerašnjim kompatriotama, ali ne izvan regionalnog okvira. Drugim rečima, Slovenija nije uspela (ne znam ni da li je pokušavala) da na organizovan, institucionalni način učini svoje pozorište međunarodno vidljivim, da ga plasira na svetsko tržište, kao što je, recimo, Rumunija pre nekoliko decenija uradila sa svojim filmom, a Litvanija još mnogo ranije sa svojim pozorištem. To je jedan od razloga zašto čak i mladi, daroviti slovenački teatarski umetnici počinju da udaraju o plafon, osećaju se klaustrofobično: osuđenost na tako mali kulturni krug, jezički uslovljen, odista je frustrirajuća... Kao da se pitaju zajedno s našom Konstraktom (u sasvim drugom kontekstu, naravno) – i šta sad? Ovo pitanje kao da stoji i u osnovi eruptivne, zarazne, ludičke i ludačke predstave Solo, nastale u koprodukciji Slovenskog mladinskog gledališča i Maske iz LJubljane, a koja je najzanimljiviji teatarski događaj u Sloveniji u poslednjih godinu dana. Reč je o projektu Nine Rajić Kranjac, tridesetogodišnje, a već uveliko afirmisane rediteljke i grupe njenih saradnika i prijatelja, pre svega glumaca Marka Mandića, Nataše Keser i Benjamina Krnetića. Odista, iz same predstave, a ne samo iz „kredita“ u njenom programu, jasno je da je ovo odličan primer „divised theatre-a“, onog u kome su srušene sve klasične pozorišne hijerarhije, gde nema jednog autora, već svi ravnopravno učestvuju u postavci i razvoju koncepta. Dehijerarhizacija se može dovesti u vezu s feminističkim diskursom, sa ženskim rediteljskim pristupom, čiji je svetski najpoznatiji primer nemački ženski rediteljski kolektiv She she pop. Prva konceptualna lukavost, zamka, paradoks, aporija ove pametne predstave jeste ta da ona suštinski spada pod „divised theatre“, iako njen naslov i tema sugerišu, naprotiv, naglašeno lični, autorski, čak autobiografski pristup. Naime, Solo je zamišljen (on to u dobroj meri i jeste) kao lično ispitivanje profesionalnog položaja Nine Rajić Kranjac u lokalnim pozorišnim okolnostima i sistemu. Prvi deo predstave igra se u Novoj pošti, alternativnom, eksperimentalnom prostoru SMG-a, i u njemu dominiraju pitanja vezana za rediteljkinu karijeru. Takvom tematskom fokusu bitno doprinosi činjenica da je glavni izvođač sama Nina, dok joj kolege glumci (vrhunski) sparinguju. Jedna od fascinantnosti predstave leži i u tome da je jedna darovita rediteljka istovremeno i sjajna performerka, da s lakoćom prelazi između različitih izvođačkih modusa, od intelektualnih, ironijskih, komentatorskih, do proživljenih, emocionalno i telesno upečatljivih, ekspresivnih i snažnih. U ovom delu tematski se izdvajaju, u pogledu preispitivanja rediteljkine pozicije, dve scene. Kao u nekom treš televizijskom revijalnom programu, u prvoj sceni sve četvoro izvikuju, jureći sumanuto po sceni, bitne podatke, brojna priznanja, koji su obeležili Nininu dosadašnju karijeru (ona je 1991. godište!). Tim naglašeno (auto)parodijskim tonom ova scena direktno problematizuje pitanje profesionalnog uspeha u maloj sredini, ukazuje na pomenuti efekat udaranja o plafon, upozorava na pritisak konstantnog zahteva na savremenom, neoliberalnom umetničkom tržištu da se bude uspešan, pokreće dilemu vezanu za profesionalne (ne)mogućnosti i perspektive. Druga scena je pametno naličje prve, jer ona dodatno problematizuje pitanje uspeha umetnika u maloj sredini, a pogotovu žene u profesiji koja se tradicionalno smatrala muškom – u režiji. U sasvim drugačijem modusu, u obliku ispovesti, Nina pripoveda kako se kao studentkinja, navodno, doslovno usrala na javnom predavanju slavnog nemačkog reditelja starije generacije, Petera Štajna, koga igra, u jednoj od svojih tipičnih bravuroznih, manijačnih numera, uvek sjajni Marko Mandić, i to kao grotesku nasilnog, autoritarnog egomanijaka. Direktniji i duhovitiji kritički komentar falocentrične tradicije rediteljskog pozorišta 20. veka, teško je i zamisliti! U drugom delu predstave izlazimo napolje, pod zvezdano noćno nebo i na hladan vetar (tako je bilo makar kad sam je ja gledao). Kao u nekom tipičnom balkanskom narativu, svi se okupljamo oko vatre (ognjišta) i za trpezom, za kojom će glumci pred nama da spremaju hranu, neprestano nas služe i njom i pićem, čime će „divised theater“ dobiti i odlike imerzivnog pozorišta, onog u kom su izvođači i gledaoci izmešani do apsolutne neprepoznatljivosti. Osim performativnog modusa, ovde se i tematski, društveni kontekst proširuje i menja, što se ne uvodi u igru samo setingom tipičnog balkanskog parastosa (pokojnom nasilnom Teči), već i upotrebom „naškog“, odnosno srpskohrvatskog jezika (on se, doduše, i u prvom delu javljao u Nininim ispovestima, ali u mnogo manjoj meri). Time se pored već problematizovanih identitetskih odrednica (ostvareni umetnik u maloj sredini, žena-reditelj...), uvodi još jedna – ona stranca. Naime, većina učesnika ovog projekta ima srpsko poreklo. Na kraju se fokus opet sužava, i sa sudbina svih njih, a koji su bili ravnopravni, zanosni protagonisti ovog parastos-kermesa, sužava se na samu Ninu, tj. sudbinu uspešne mlade žene stranog porekla u maloj, zatvorenoj sredini i „muškoj“ profesiji. Jedna od poslednjih scena ove izuzetno duhovite, dirljive, bezobrazne, hrabre, mudre, na momente i skroz proizvoljne predstave jeste, naime, priprema za Ninino – samoubistvo... I šta sad?