Otelotvorenje slobode moći i ranjivosti

Specijalno za NIN iz Venecije Nije ni malo slučajno što je baš projekat Sonje Bojs Feeling Her Way nagrađen Zlatnim lavom na ovogodišnjem Bijenalu umetnosti u Veneciji. Projekat se fokusira na pevanje, koncentrišući ženske glasove koji istražuju načine kojima mogu da izraze svoju slobodu. Izložba pokazuje različite primere na kojima igra i imaginacija dovode do novih ideja i mogućnosti. Pri ulasku u paviljon čuje se kakofonija glasova i pevanja, i mnogima na prvi pogled deluje snažno i preplavljujuće. Međutim, interesantno je zaustaviti se u pojedinačnim sobama i osetiti harmonično pevanje i talenat svake od pozvanih muzičarki. U prvoj prostoriji vidimo četiri videa, u kojima kompozitorka Erolin Valen daje instrukcije i sprovodi kroz improvizaciju poznate muzičarke: DŽeki Dankvort, Tanita Tikaram i Popi Ažuda, koje su se tog dana prvi put srele u Ebi Roud Studiju, istorijski poznatom po tome što je grupa Bitls postala slavna nakon snimanja svojih ploča. U svakoj od susednih prostorija paviljona, umetnica Sonja Bojs odlučila je da se fokusira na harmonične melodije svake od vokalnih performerki koje na jedinstven način pokazuju svoj talenat i slobodu glasova kroz muziku koju pevaju. Osim navedenih muzičarki, u jednoj od prostorija nalazi se video i Sofije Žanberg, koja nažalost nije bila u mogućnosti da dođe na grupno snimanje u Studio, ali je poslala svoj snimak improvizacije iz studija u Švedskoj, gde živi i radi. U ovaj umetnički projekat uključene su umetnice koje imaju iskustvo sa pitanjima identiteta migracije, ili potiču iz drugostepene generacije porodica koje sada žive u Evropi. Međutim, veoma je bitno istaći da se Sonja Bojs ne fokusira u svom radu da prikaže boju njihove kože, ili određeni kriterijum kojim se vodila u selekciji i pozvala ih da učestvuju u projektu, već kroz njihove neverovatne glasove želi da iskaže otelotvorenje osećanja slobode, moći ali i ranjivosti. Ideja kojom se vodila tokom njihovog zajedničkog susreta bila je povezana sa pitanjem: „Na koji način i koji su uslovi potrebni da se svaka od njih oseća potpuno slobodno?“ Organizovana improvizacija se vodila i pitanjem: „Šta se dešava kada se lišimo osećaja šta drugi misle da sloboda treba da bude, ili kako treba da izgleda, i kako možemo da je iskažemo na kreativan način?“ Možemo li prepoznati definicije moći u predstavljanju i naracija samih sebe? U izložbi Bojsove radi se o instalaciji koja prikazuje identitete kao vokalne pluralitete koji podvlače značaj njenog shvatanja čovečanstva. NJeno predstavljanje identiteta je prošireno širokim rasponom saradnika sa kojima se susretala, dok je u umetničkoj karijeri istraživala različite medijume i izražajne forme. Bojsova stvara specifične situacije koje su uokvirene kulturnim izvorima koji je intrigiraju, i u kojima poziva saradnike da progovore, pevaju ili se slobodno kreću polazeći uvek od njihovih jedinstvenih iskustava. U prostornoj kompoziciji britanskog paviljona, ona stvara scenografske elemente koji suočavaju posetioce s neočekivanim susretima i delovima svakodnevnog života. Zlatne kocke na koje ljudi mogu da sednu, imaju refleksivni efekat čime su ljudi zaintrigirani. Te zlatne kocke se simbolično povezuju sa mineralom piritom. Ovaj mineral uobičajeno ima snažan, sitnozrnast izgled, a i poznat je pod nazivom „zlato budala“. Na prvi pogled beznačajan materijal, danas se u svetu koristi veoma mnogo i u izradi oružja. Umetnica voli da koristi zlatnu boju u ovom obliku zbog suptilne kritike Zapada za istorijskom potragom blaga u državama Afrike, Amerike i Azije, ali i današnjom svetskom političkom i ekonomskom podelom. Upravo zbog toga, umetnica premešta pojmove dela aktivnosti i stereotipa iz jedne socijalne zajednice u drugo okruženje, intuitivno suprotstavljajući ljude koji na prvi pogled izgledaju suštinski različito, a zapravo su oblikovani jedni prema drugima. Na zidovima paviljona, ono što čini bitan deo Sonjinog rada jesu kolaži. Kolaž kao umetnička forma pomaže decentriranju opažajnih prioriteta koje dajemo u gledanju samog umetničkog rada. U jednom potezu, Sonja predlaže višeizvorne perspektive i stvara horizontalnu hijerarhiju elemenata (suprotna piramidalnoj hijerarhiji gde uvek znamo šta je na vrhu prioriteta u opažanju). Na taj način kolaži u vidu postera, daju posetiocima neku vrstu instrukcija kako i gde da se kreću u samom praviljonu. Kolaži u tom smislu doprinose generalnom osećaju senzorijalnog iskustva, vizuelne i zvučne prirode. Sonja Bojs je godinama radila s kolažima, a u ovom projektu se koncentriše na jedan određeni geometrijski uzorak koji se ponavlja u svim prostorijama i gde su određene boje povezane sa pojedinačnim pevačicama prikazanim u video-snimcima. Uticaj i korišćenje boja su veoma prisutni u stvaralačkom procesu umetnice. Osim toga, Sonja Bojs predlaže posetiocima jedno drugačije iščitavanje istorije kroz zvučni narativ. Pri saradnji sa ostalim muzičarkama ona stvara prostor za mnoštvo neizrečenih priča. Posetiocima je predložen jedan veoma savremen jezik, povezan s izdeljenim formama, pozivajući ih da sami slažu poruke i ideje prenesene ovim projektom. Sve u svemu, Feeling Her Way je jedan od retkih projekata koji je dobio nagradu Zlatni lav i priznanje zbog prikazivanja muzičke probe, u ovom primeru suprotstavljene savršeno izvedenom aktu, dajući na značaju procesu improvizacije, raznoraznim perspektivama, i ženskim glasovima uključenim u projekat kao horskim elementima. Zgrada paviljona Velike Britanije je najpre bila korišćena u okviru Bijenala kao kafić i restoran, s terasom koja gleda na lagunu i početak Lida. Godine 1909. je postala izložbeni prostor koji je sredio engleski arhitekta E. A. Ričards osnivajući šest različitih prostorija od kojih je svaka zamišljena kao jedinstvena galerija. Već 1937. Britanski savet postaje glavni nadređeni institut koji organizuje selekciju i realizaciju najboljih umetnika savremenog društva Velike Britanije da ih predstavlja na najvažnijoj umetničkoj smotri u Veneciji. Ovo je prvi put da Veliku Britaniju predstavlja crna britanska umetnica. U mnogim novinarskim izvorima je dat preteran akcenat na ovu (istorijsku) činjenicu, tako da je umetnica više zainteresovana da se publika zapita o samom izložbenom radu. Sonja Bojs rođena je u Londonu 1962. godine gde i dan-danas radi i živi. Ovo nije prvi put da učestvuje na Bijenalu. Već 2015. godine Okvuji Envezor ju je uključio u kustošku selekciju pod nazivom All the World`s Futures, gde je nastupala sa video-radom pod nazivom Exquisite Cacophony. Studirala je slikarstvo na Stourbridž koledžu i u svojim radovima koristi kolaž, slike, video i skulpture u vidu multimedijalne instalacije. Već sredinom osamdesetih afirmisala se kreirajući novo mesto u istoriji umetnosti pod pokretom crne britanske feminističke subjektivnosti. U tom periodu, koristeći vibrantne pastelne boje, sebe je pozicionirala kao subjekat slikarskih radova. Početkom devedesetih godina prestala je da prikazuje sebe u slikama i okrenula se konceptualnom smeru u umetnosti. U svoje radove počela je da uključuje fotografiju i ready-made predmete, kombinujući detaljne instrukcije kako bi se posetioci aktivno uključili u proces gledanja. Osim toga, njeni radovi se često prikazuju posetiocima sa dozom humora i nepredvidljivim i složenim socijalnim dinamikama.