Ratnik Sunca

I prošlog vikenda su „hemijski tragovi“ aviona parali jadno srpsko nebo koje je još od NATO bombardovanja teško ranjeno i izbrazdano, ali, nekako, stoji iznad naših glava. Na sve to zvaničnici kao zaliveni ćute; nit zbore, nit mrmore. I dok mi je, zbog toga, Sunce sve bleđe i bleđe, Aleksandra mi je prosledila knjigu Ratnik Sunca Živojina Petrovića, inače sestrića Branka Lalovića (1928-1988). Pogađate, valjda, da je Ratnik Sunca posvećen mom velikom prijatelju Branku, koji je još sedamdesetih godina prošlog veka postao jedan od najpoznatijih stručnjaka na polju Sunčeve energije kod nas, a i u svetu. Ali, zagovornici nuklearne elektrane, koji su danas glasniji nego ikada, a među njima je i moj Alek, nisu mu to oprostili, pa je morao u prevremenu penziju. Iako sam bio devetnaest godina mlađi, Branko me prihvatio. I nikad nisam doznao da li mu je o meni pričao njegov stariji brat Momčilo, koji mi je u Devetoj beogradskoj gimnaziji predavao matematiku i bio ljut na mene što sam, umesto na matematiku, otišao u Kapetan Mišino zdanje na filozofiju. Tek, Branko me je prihvatio kao novinara NIN-a i sa njim sam učestvovao na mnogim tribinama, na kojima smo govorili o prednosti solarne energije i korišćenju Sunca za proizvodnju jeftine i ekološki čiste struje. Petrović, pak, u Ratniku Sunca napominje da je „naprasno napustio ovaj svet pre vremena, ne želeći do poslednjeg trenutka da poveruje da je, možda – ubijen“! Ova Petrovićeva rečenica me je posebno kosnula. Sećam se, nepunu godinu dana pre Brankove smrti, bili smo na tribini u Mladenovu, jer je već bilo odlučeno da se u tom selu na obali Dunava gradi prva atomska centrala u Srbiji. Tribina je održana u prepunoj sali Doma kulture, pa su zvučnici izneti i napolje, jer se sjatilo „celo selo“. A kada je direktor buduće nuklearke uzeo reč, ka bini je krenula grupa besnih momaka, spremnih da linčuju ne samo njega, već i političare, tada visoke funkcionere SPS-a iz Bačke Palanke, Mihalja Kertesa i Radovana Pankova. Jedva smo zaustavili razjarene momke koji su vikali: „Za vas ćemo krv dati, a njima ćemo se krvi napiti!“ Ubrzo posle gostovanja u Mladenovu, Branko je otišao u Ameriku, kod svog prijatelja iz mladosti dr Zoltana Kiša, osnivača i prvog predsednika firme Kronar, ubeđen da će mu pokloniti opremu za prvu solarnu elektranu u Srbiji. Molio sam ga da na koktelima i javnim prijemima ne pije i ne jede ništa, a on se samo smeškao, misleći da preterujem. Po povratku iz SAD, Branko se, naprasno, razboleo od – galopirajuće leukemije! Kada sam otišao da ga obiđem u bolnici, rekao mi je: „Sećaš li se da su nam oni momci iz Mladenova rekli da su spremni da za nas i krv daju?“ Pozvao sam Mladenovo, i stigao je pun autobus. Ali, nije vredelo, Branko je, samo, još malo, poživeo... A pre odlaska u SAD, bila je velika žurka u porodičnoj vikendici Vila Sunca, koju je Branko gradio po uzoru na vinčansku arhitekturu. Na žurki je priređen maratonski ples po ugledu na film Konje ubijaju, zar ne? Sidnija Polaka. Poslednji na podijumu smo ostali nas dvojica, a onda sam se sklonio da bi Branko, uoči kobnog puta, poneo i titulu „šampiona plesa“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, tvrdi mi: „Shvataš li da tvoja veza sa Brankom potiče još iz drevnih vinčanskih vremena. Najzad, niste li se sreli u Vinči, u Institutu gde je radio. I baš me zanima koliko još vremena treba da prođe, pa da Branko Lalović dobije spomenik u Beogradu.“ Tu se moja Crna na Junga nadovezuje: „Ako ćemo pošteno, Branko je zaslužio spomenik pre mnogih, kojima ih je ova vlast već podigla ili planira da podigne! Jer, jedan je bio Branko Lalović, Ratnik Sunca!“