Dan kad se rat vratio u Lavov

Za NIN iz Lavova Poljsko-ukrajinski granični prelaz Pšemisl postao je poznat u prvim mesecima rusko-ukrajinskog rata zahvaljujući haotičnim prizorima, posledici prolaska miliona izbeglica. Danas opet funkcioniše uobičajeno. Kada je stigao voz iz Krakova, putnici su se iskrcali i prošli kroz poljsku pasošku i carinsku kontrolu, a zatim se smestili u široki voz sovjetskog tipa za Lavov. Budući da putovanje nije noćno, iznenadilo me je to što sam bio smešten u spavaća kola. Saputnici su mu bili trojica Ukrajinaca. Jedan od njih, sitan i živahan sedamdesetogodišnjak, ponudio se da zauzme gornji ležaj, i na njega se vešto podigao. Tokom puta je bio veoma zainteresovan za život u Beogradu i Srbiji. Proruske demonstracije i proruski stav Vučićevog režima dobro su poznati i njemu i svakome sa kim sam razgovarao. Kada sam mu rekao da Vučićev režim veoma nalikuje autoritarnom režimu Viktora Orbana, uzvratio je da Poljaci istorijski imaju prisnu prijateljsku sponu sa Mađarima. Pitao sam ga da li je Orbanovo prorusko usmerenje opteretilo to prijateljstvo. „Ne, jer je Orban objasnio da on nije za Ruse, već jednostavno za Mađare“, rekao je osmehnuto, naoko ceneći lukavost i neporecivu logiku te izjave. Moj saputnik je rođen u Odesi, i u Poljsku je otišao sedamdesetih, nakon što je odslužio vojni rok. Pridružio se „Solidarnosti“. „To je bilo uzbudljivo vreme“, kaže. Život u Poljskoj mu se toliko dopao da nije hteo da se vrati u Ukrajinu. Kada mu je isticala viza, odlazio je u bolnicu sa bilo kakvim izgovorom, i tako izbegavao deportaciju. „Godinu dana sam bio apatrid“, tvrdi. Naposletku je stekao poljsko državljanstvo oženivši se Poljakinjom, sa kojom je bio u braku četrdeset godina i sa kojom je imao šestoro dece. „I supruga i ja smo bili pobožni katolici, i to je doprinelo našem dobrom braku.“ Oprostio sam se od saputnika i izašao na lavovsku železničku stanicu, podignutu tokom austrougarske epohe. Bilo je kasno, i stanica je bila mračna i gotovo pusta. Prišao sam nekolicini taksista vukući teške kofere po kiši, i znajući da sam u njihovoj milosti. Na osnovu iskustava sa taksistima na beogradskom aerodromu, autobuskoj i železničkoj stanici, očekivao sam astronomsku cenu za vožnju do hotela. Umesto toga dogovorili smo vožnju za razumnih osam evra, i taksista je insistirao da kofere sam smesti u prtljažnik i kasnije ih iz njega izvadi. Sledećeg jutra, u 6.30, čuo sam prve sirene za vazdušnu opasnost nakon onih beogradskih iz 1999. godine. Nove sirene usledile su pola sata kasnije. Čini mi se, međutim, da u skloništa nije otišao niko. Sporadične sirene sam slušao i narednih dana, ali niko nije reagovao. U mom drugom hotelu, „Lavovu“ građevini iz sovjetske ere, koji mi je ličio na malo manju verziju hotela „Jugoslavija“, recepcionerka me je monotonim manirom stjuardese koja pokazuje bezbednosne procedure i opremu obavestila da hotel ima sklonište koje mogu da koristim tokom uzbuna. Tražio sam da to sklonište pogledam. Očekivao sam da vidim neki veliki podrum u kome hotel skladišti potrepštine, ali je „sklonište“ zapravo bilo podzemna konferencijska dvorana. Pitao sam recepcionerku da li ga iko koristi. „Pa, možda poneko“, rekla je tonom iz kog se moglo zaključiti da ga ne koristi ama baš niko. „Imamo goste iz Harkova i drugih gradova na istoku, koji kažu da su prošli kroz toliko vazdušnih napada da ovo nije ništa.“ Bilo je vreme za malo razgledanja. Impresivne austrougarske zgrade drvoredom oivičene Avenije slobode svedoče o bogatstvu i značaju koje je Lavov imao dok je bio glavni grad Galicije i četvrti najveći grad Austrougarske imperije. To je bilo vreme u kome je čovek odavde mogao da otputuje do Zemuna ili Rijeke, i da ne pređe nijednu granicu. Na kraju avenije nalazi se veličanstvena Lavovska opera, jedna od najimpresivnijih operskih kuća Evrope. Istorijat opere kaže da je podignuta na močvari, poput Novog Beograda. Ali za razliku od Novog Beograda, močvara nije isušena, već je poljski arhitekta Zigmunt Gorgelevski smelo obuzdao podzemnu reku Politvu tunelom i operu podigao na njemu, što je bilo prvi put da je u Evropi upotrebljen temelj od armiranog betona. Zdanje je otvoreno 1900. godine, i ubrzo je počelo da tone, što je, pretpostavlja se, doprinelo fatalnom srčanom udaru Gorgelevskog 1903. Ali nakon početnog sleganja opera je prestala da tone i do danas čvrsto stoji. Ako duh Gorgelevskog sa neba gleda svoju operu, možda se teši time što su se Jevreji u njegovom tunelu, uklopljenom u gradsku kanalizaciju, krili od nacista. Tokom blagog i sunčanog jesenjeg dana avenija je krcata šetačima, uličnim muzikantima, prodavcima i ljudima koji sede po kafićima i restoranima, od kojih neki odišu austrougarskom elegancijom. Mnoge žene su upečatljivo lepe i doterane. Taj prizor me podseća na članak A. DŽ. Liblinga, dopisnika NJujorkera, koji je tokom „Lažnog rata“ 1939. i 1940. pisao kako su pariske modne kuće lepile postere sa porukom „Dame, dužnost vam je da budete elegantne!“ U toj veseloj atmosferi čovek skoro zaboravi da se Lavov nalazi u zemlji koja vodi žestok rat sa Rusijom. U stvarnost vraćaju vojnici oba pola na ulicama i propagandni posteri. Jedan od njih staromodnim stilom podseća na propagandne postere Drugog svetskog rata. Umetnik je ukrajinsku armiju predstavio kao jazavca koji ruskom medvedu odgriza ruku nakon što mu je već otkinuo nogu. Lavov mesecima nije pogodila nijedna raketa, te su se građani opustili i vratili uobičajenim životima, mada policijski čas traje od 23 časa do pet ujutro. Od sirena se moglo izvući čak i nešto ironičnog humora. Ala Tatarenko je profesor slavistike na Univerzitetu u Lavovu. Specijalizovala se za literaturu na jeziku koji se nekada zvao srpskohrvatskim, i za NIN je pisala o ukrajinskom ratu. Veselo mi je prepričala kako je univerzitetski senat, u kome je članica, upravo glasao o dodeli počasnog doktorata Borisu DŽonsonu u trenutku kada su se sirene oglasile. U skladu sa pravilima univerziteta senat je sišao u sklonište, i tamo proveo sledećih sat i po. Nekoliko dana po mom dolasku u Lavov Ukrajinci su ponizili Putina dižući u vazduh njegov omiljeni most, onaj veoma dug koji povezuje Rusiju i Krim. Očekivalo se da će se Rusi osvetiti raketnim napadima na ukrajinske gradove. „Ukrajinci, bežite iz gradova, pogotovo velikih, jer vas čeka veliko iznenađenje. Rakete ’sarmat’ su spremne“, zapretio je zamenik guvernera Stavropoljskog kraja Valerij Černicov. Zbog toga sam, kada su se sirene oglasile sledeće večeri, odlučio da siđem u sklonište. Posle dugog koračanja loše osvetljenim hodnikom stigao sam do stepeništa, i shvatio da je tamo mrak potpun. Ne želeći da budem u liftu kada raketa opali, oprezno sam se stepenicama spustio u prizemlje. Recepcionerka je bezbrižno sedela iza pulta, kao i čuvar za susednim stolom. Pitao sam je nije li u toku vazdušni napad. Potvrdila je sa osmehom, kao da u mom pitanju ima nečeg zabavnog. Prošao sam kroz restoran, u kome je nekoliko gostiju mirno jelo. Mladi konobar se iznenadio dok sam prilazio zadnjim vratima, koja od restorana vode ka skloništu. Objasnio sam mu da je u toku uzbuna. „Gotova je“, rekao je veselo. Naravno da je bila gotova. Ipak, kada sam već stigao dotle, bacio sam pogled u sklonište. Nigde nikog. Narednog dana, 10. oktobra, rakete su pogodile centar Kijeva, kao i Dnjepar, Ternopolj i električnu mrežu na obodima Lavova. Dok sam sedeo u restoranu posle doručka, nestalo je struje. I dalje pamteći upozorenje zamenika guvernera Černicova, zaključio sam da bi bilo pametno sići u sklonište. Sada sam već očekivao da budem jedini. Ne želeći da opet izgledam kao neiskusni i prestravljeni turista, ustao sam i lagano koračao ka stepenicama skloništa nadajući se da emitujem veselu sliku čoveka koga ne brine raketni napad, već silazi samo zato što je to zabavno. Sišao sam u mrak. Nisam video ništa, i zastao sam bojeći se da ću se sudariti sa nekim komadom nameštaja. Neko je upalio svetlo na mobilnom telefonu kako bi mi osvetlio put. Napravio sam nekoliko koraka, i shvatio da su u skloništu desetine ljudi. Rat se vratio u Lavov. Milo Belić