Zašto desnica, a ne levica

Najkraći odgovor na pitanje postavljeno u naslovu je zato što u vremenima krize i ugroženosti, raširene osećaje straha, nesigurnosti, čak beznađa, srdžbe i beznačajnosti bolje politički naplaćuje krajnja, autoritarno-populistička desnica. Rezultati poslednjih izbora u tako različitim Švedskoj i Italiji, koje, zanimljivo, obe imaju dugu i razvijenu levičarsku tradiciju i kulturu, poslednji su dokazi za iznetu tezu. „Bauk populizma“ koji kruži Evropom za svoju energetsku osnovu ima poziv povratka na stare proverene obrasce, odnosno na samorazumljive „pasoške karakteristike“ nacije i rase, vere i porodice. Povratak nacionalne lojalnosti i zatvorene, „sebične“ politike velfer šovinizma u kojoj se briga za poziciju društveno ranjivih usmerava samo na domicilno stanovništvo, pogonsko je gorivo desnice. Na široko prihvatanje naišao je stav da strance treba primati samo u meri u kojoj su potrebni kao radna snaga i pod uslovom da su nam kulturno slični i daju se integrisati. Radi se i o reakciji na unifikatorsku i previše evrofiličnu i evrocentričnu politiku briselske „duboke države“. Po mome sudu, u vremenima zgusnute krize koju čine deglobalizacija i imperijalne borbe za preraspodelu moći, socijalne i demografske promene, ekološki rizici, otvoreni izazovi budućnosti (plaćenog) rada i uloge nacionalne države, populistička opsena i varka je pogrešan odgovor na prava i goruća pitanja. Kao uostalom i njemu (prividno) suprotstavljeni plutokratski postkapitalizam. Varufakis bi rekao - nadolazeći finansizovani tehnofeudalizam. Pitanje je, međutim, i zašto su odgovori (ne)reformisane levice tako slabi. Ili, još pre, nečujni? Nasuprot desnici, levica bolje pliva u prostoru probuđenih osećaja nade i ponosa. Ona ima i ugrađenu „konstrukcionu grešku“ solidarnosti koja je okrenuta ka svim diskriminisanim grupama. Grupama koje se, poput nacionalnih i seksualnih manjina, na desnici vide kao opasni drugi. Levica ima dakle složeniju političku formulu a da nije rešila probleme integrisanja vrlo heterogene potencijalne izborne klijentele koju, primera radi, čine i modernizatorski nastrojeni urbani i obrazovani mladi, vezani za propulzivni proces rastuće digitalizacije i robotizacije i prekarizovani i loše plaćeni iz sektora usluga, često kulturno konzervativni. Pre svega, ona se pokazala socijalno neosetljiva za probleme socijalno marginalizovanih kojima, u svojoj socijaldemokratskoj, evrofiličnoj varijanti, nije imala šta da ponudi. I kada je bila na vlasti u poslednje tri decenije nije uspela da zaustavi trend rastućih nejednakosti i stanja u kome je svet postao tri puta bogatiji, a da se (relativni) položaj srednjih slojeva i radništva nije popravio. Posledično, levica, bar ona neoliberalna, sve je manje poželjni politički kišobran i za zaboravljene radnike i sindikate, i za „razočarane diplomce bez budućnosti“ (Krastev, Mejson). NJen ključni greh je zapravo što nije dala zadovoljavajući odgovor na ključno pitanje koliko nejednakosti i nepravde i uniženosti može da podnese zdanje liberalne, predstavničke demokratije a da od njega ostane išta više od oronule i napukle fasade. Na drugoj strani, razvojno održivi spoj demokratije i socijalne pravde ima podršku „običnih građana“, ali je odavno stvar ciničnog prezira internacionale superbogatih i nije u planovima, sem onih prevarnih, korporativnim interesima podređenih političkih elita.