Sve je stalo, samo cene rastu

Svetska ekonomija usporava brže nego što se očekivalo, inflacija obara decenijske rekorde, troškovi života i kamatne stope rastu kao pečurke posle kiše, a ukus ovog oporog koktela dodatno zagorčavaju visoki geopolitički rizici zbog rata u Ukrajini i pandemije. Zbog svega toga MMF u oktobarskom izveštaju procenjuje da će 2022. globalni privredni rast ove godine pasti sa lanjskih šest na 3,2, a naredne na samo 2,7 odsto. Taman toliki rast BDP-a Srbije očekuju Svetska banka za ovu (3,2 odsto) i MMF-a za narednu godinu (2,7 odsto). Tako će „ekonomski tigar sa Balkana“ posle četiri godine - od 2018. do 2021. po stopi rasta bili smo bolji od svetskog proseka - ponovo da se vrati tamo gde je bio od početka svetske finansijske krize do 2017, jer je punih devet godina napredovao sporije od ostatka sveta. Taj zaostatak delimično je nadoknađen u prethodne četiri godine, tokom kojih je srpski BDP povećan za 16, a svetski za 9,5 odsto. Nažalost, od „zlatnog doba“ do „zlatne sredine“ samo korak nas deli. A 2023. će za svet biti jedna od tri godine sa najnižom stopom rasta u ovom milenijumu. Jedino su bile gore 2009. i 2020, kada je zbog svetske finansijske krize i pandemije, globalni BDP pao za 0,1 odsto i za tri odsto. Na moguću reprizu tog, najgoreg scenarija već mesecima upozorava Nurijel Rubini, profesor na Poslovnoj školi njujorškog Štern univerziteta, koji je i 2008. predvideo krizu i time zaslužio nadimak „Doktor Propast“. U tekstu za Prodžek sindikejt, na koji NIN ima autorska prava, on tvrdi da inflacija nije prolazna i kratkotrajna, jer nije izazvana samo prekomernim štampanjem novca bez pokrića, već i šokovima na strani ponude. Zato bi, smatra, povećanje kamatnih stopa moglo da izazove tešku i dugotrajnu recesiju, praćenu velikim finansijskim problemima i dužničkom krizom. „ECB, Banka Engleske i američki FED sada priznaju da će meko sletanje biti izuzetno teško izvesti, dok među ekonomistima i investitorima postoji konsenzus da nas očekuje scenario tvrdog prizemljenja. Meko sletanje mnogo je teže u uslovima kada negativni šokovi na strani ponude izazovu stagflaciju (istovremena stagnacija ili pad BDP-a i visoka inflacija) nego kada se privreda pregreva zbog prevelike tražnje. Od Drugog svetskog rata FED nikada nije uspeo da obezbedi meko sletanje sa inflacijom iznad pet odsto (sada je iznad osam) i stopom nezaposlenosti manjom od pet, a sada je 3,7 odsto. A ako je tvrdo sletanje očekivano za SAD, još je verovatnije u Evropi, zbog ruskog energetskog šoka, usporavanja Kine, a i ECB kasni sa svojim merama u odnosu na FED“, tvrdi Rubini. Za razliku od većine analitičara, koji veruju da će nadolazeća recesija biti kratka i plitka, on upozorava na rizik od „ozbiljne i dugotrajne stagflatorne dužničke krize“ i precizira da su mu najnoviji problemi na finansijskim tržištima učvrstili mišljenje da će napori centralnih banaka da umire inflaciju izazvati - ekonomski i finansijski krah. Upravo zbog toga Rubini sumnja u spremnost centralnih banaka da urade „šta god je potrebno“ i da po svaku cenu vrate inflaciju u ciljane okvire. Tim pre što je, kaže, javni dug mnogih zemalja zbog pandemije značajno povećan, a samim tim su povećani i rizici od ekonomskog i finansijskog kraha. I dok neki strahuju šta će biti, brojni investitori na finansijskim tržištima već računaju koliko su izgubili, jer je vrednost akcija mnogih kompanija u poslednjih 12 meseci pala za više od 20 (S&P 500 Index) ili 30 odsto (NASDAQ). Paralelno s tim, rastu kamate na nove kredite i obveznice, što će svim dužnicima – državama, kompanijama i pojedincima – povećati teret otplate duga, a skoro je izvesno da će ECB još neko vreme nastaviti da povećava kamatne stope. Na takav scenario ukazuje i procena MMF-a da će ove godine prosečna inflacija u celom svetu biti 8,8, a naredne 6,5 odsto, dakle i dalje dva-tri puta veća nego do ove godine. U nastojanju da ukrote razgoropađenu inflaciju, mnoge centralne banke sada slede FED i ubrzano povećavaju kamate, dok su godinama pre toga, ubacivanjem u opticaj nekoliko hiljada milijardi evra, dolara i drugih valuta, dolivale ulje na vatru inflacije. Problem je, međutim, što nisu svi uvereni da će ovim „protivpožarnim“ aparatom uspeti da se obuzda stihija inflacije, a strahuju da bi na taj način mogao da se uguši privredni rast, jer će kompanije, navikle na stalni doping u vidu neograničenih količina jeftinog novca, ostati bez „kiseonika“. U istom sosu naći će se i države, a među njima i Srbija. Na javni dug od 33,2 milijarde evra, po rečima ministra finansija Siniše Malog, trenutno je prosečna kamatna stopa 2,4 odsto, dok se poslednjih nedelja država na tržištu zadužuje uz kamatu veću od osam procenata. Pošto dospele stare kredite mora da vraća novim, mnogo skupljim, veći deo novca iz budžeta odlaziće za servisiranje duga. Svojevremeno su, zbog visokih troškova zaduživanja u prethodnom periodu, 2015. i 2016. rashodi za otplatu kamata bili za 110-120 miliona evra veći nego lane, iako je u međuvremenu javni dug povećan sa 24,8 na 30 milijardi evra, a od početka ove godine za još 2,4 milijarde. Kao da niko u Nemanjinoj ne čuje Rubinija: „Visoko zadužene firme, banke, domaćinstva, vlade i zemlje ulaze u dužničke probleme, kriza je već tu“. Esvar Prasad, profesor Kornel univerziteta, konstatuje da su mnoge zemlje na ivici recesije, a neke su već upale u nju. U Evropi, poremećaji u snabdevanju energijom podstiču inflaciju, ograničavaju rast i podrivaju poverenje privatnog sektora, ističe Prasad, naglašavajući da u mnogim zemljama populističke politike mogu povećati rizik od fiskalne i finansijske nestabilnosti. On je, međutim, mnogo veći optimista kada su u pitanju zemlje u razvoju. „Iako se suočavaju sa sličnim izazovima, uključujući visoku inflaciju i depresaciju nacionalnih valuta, one generalno imaju bolje izglede za rast od razvijenih ekonomija. Ipak, slaba tražnja širom sveta i stroži finansijski uslovi povećaće pritisak na ekonomije u razvoju i produbiti deficite njihovog tekućeg računa. Ali, izuzimajući nekoliko izuzetaka, poput Turske, Šri Lanke i Venecuele, u kojima je beskrajno loše upravljanje dovelo do kolapsa nacionalnih valuta, čini se da većina tržišta u razvoju ne ide ka krizi platnog bilansa“, smatra Prasad, po čijim rečima Indija ostaje jedna od retkih svetlih tačaka. NJegovo mišljenje deli i MMF, koji i za 2022. i za 2023. prognozira rast BDP-a Indije veći od šest odsto, duplo veći od svetskog proseka. „Vlade i centralne banke više nemaju luksuz da podstiču rast i neutrališu negativne šokove nekontrolisanim fiskalnim i monetarnim stimulansima. U najmanju ruku, vlade moraju da izbegavaju loše ciljane fiskalne mere i druge beskorisne populističke politike, da urade sve što mogu da prevaziđu uska grla u snabdevanju i da podrže centralne banke dok nastoje da povrate stabilnost cena. Neefikasan politički odgovor ugrožava one koji su najteže pogođeni povećanjem cena hrane i energije - najsiromašnije ekonomije sveta i najsiromašnija domaćinstva u svakoj zemlji“, preporučuje Prasad. U Srbiji ga nadležni očito nisu čuli, jer je vlast najavila da će posle nekoliko paketa pomoći, tokom pandemije, do kraja godine svim mlađim od 30 godina, među kojima ima i zaposlenih sa natprosečnim primanjima, isplatiti po 5.000 dinara. A da bi predsednik Aleksandar Vučić obrnuo još jedan krug bacanja para iz „helikoptera“, država će morati da se zaduži za novih 50 miliona evra. Teško je oteti se utisku da bi Prasad takvu meru ocenio kao jednu iz arsenala „beskorisne populističke politike“. No, tih 50 miliona evra samo je kap u moru, jer će država 2023. morati da pozajmi 80 puta veću sumu. Po rečima Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, iduće godine za naplatu dospeva četiri milijarde evra i da bi to mogla da vrati država će morati za toliko da se zaduži. Još dve do tri milijarde evra moraće da obezbedi da se pokrije deficit za 2023, s tim što Srbija već ima neke rezerve, a u septembru je pozajmila i milijardu dolara od UAE. Sve u svemu, država će morati da se zaduži za tri-četiri milijarde evra, a kamatne stope su sada najmanje sedam do osam odsto, rekao je Petrović, po čijim je rečima Vlada tokom pandemije potrošila dve milijarde evra više nego što je objektivno trebalo, bez ikakvog ekonomskog i socijalnog opravdanja. Masovnoj i neselektivnoj podršci iz budžeta protivi se i Klemens Fuest, predsednik nemačkog Ifo instituta za ekonomska istraživanja i profesor ekonomije na Univerzitetu u Minhenu. „Država bi zbog enormnog poskupljenja energenata trebalo da subvencijama pomogne samo siromašnijim domaćinstvima i ozbiljno pogođenim preduzećima. Nažalost, zbog šoka od skoka cena energije, vlade mnogih zemalja su pod sve većim političkim pritiskom da direktno intervenišu kako bi smanjile cene, ne vodeći računa o širim implikacijama takvih politika“, ukazuje Fuest. Dodatni problem je što se uslovi zaduživanja, kako bi se obezbedio novac za subvencije, u dogledno vreme neće popraviti. Hans Verner Sin, takođe profesor Univerziteta u Minhenu i bivši predsednik Ifo instituta, kaže da su najnoviji podaci o inflaciji u Nemačkoj posebno alarmantni. U avgustu proizvođačke cene bile su 46 odsto više nego pre 12 meseci, a to sugeriše da će u novembru potrošačke cene biti za 14 odsto veće nego u istom mesecu prošle godine. „ECB poriče da snosi bilo kakvu odgovornost za to, jer na kraju krajeva, nije mogla da kontroliše pandemiju ili odluku ruskog predsednika Vladimira Putina da izvrši invaziju na Ukrajinu. Ali, postoji dobar razlog da se veruje da je ECB značajno doprinela trenutnoj inflaciji, verovatno čak i više nego što su to učinile druge centralne banke“, navodi Sin u tekstu za Prodžekt sindikejt i podseća da je ECB od svetske finansijske krize 2008. dozvolila da novčana masa raste duplo brže od proizvodnje. Pri tome je četiri petine tako kreiranog novca, oko 4.400 milijardi evra, usmerila u kupovinu državnih obveznica zemalja evrozone uz kamatu od nula posto. To je, smatra Sin, podstaklo zemlje da zanemare fiskalna pravila i da vrtoglavom brzinom nagomilaju javni dug. U istu tikvu duvala je i Evropska komisija, sa svojim paketom pomoći od 750 milijardi evra za ublažavanje posledica pandemije. Sve to doprinelo je da dug EU bude značajno veći od njenog BDP-a. I tako narasli državni dug je, kroz povećanu tražnju, uticao na inflaciju. Sin to slikovito objašnjava, poredeći uska grla i pokidane lance snabdevanja zbog pandemije i rata u Ukrajini sa varnicom, a državni dug sa okidačem, „bez koga se vatra inflacije ne bi širila tako brzim tempom“. Pride je, smatra on, i ECB dodatno, slabljenjem evra, doprinela inflatornim pritiscima, jer je do jula agresivno branila ultralabavu monetarnu politiku. Tek tada je, posle 11 godina, prvi put povećala kamatne stope, ali sa zakašnjenjem od godinu dana u odnosu na FED. Zbog toga je razlika u kamatama na dolar i evro nastavila da raste, što je podstaklo investitore na masovno bekstvo iz EU u SAD, pa je za nešto više od godinu dana dolar prema evru ojačao za oko 20 odsto, zaključuje Sin i ističe da je zbog slabljenja evra u EU značajno poskupela sva uvozna roba. A to će se, uveren je on, uskoro odraziti na dalji rast inflacije. U istom pravcu delovaće i cene energenata, koje su povećane u dolarima, a čak i da su ostale iste sada bi evropskim kompanijama za njihovu nabavku bilo potrebno za petinu više evra. Mnogima se, dakle, crno piše. Najdeblji kraj, ipak, izvući će Ukrajina, koja je, po procenama vlade i Kijevske ekonomske škole, već pretrpela materijalnu štetu od 120 milijardi dolara, a njen BDP će ove godine biti za 35-40 odsto manji nego 2022. Anders Aslund, viši saradnik Stokholmskog slobodnog svetskog foruma, podseća da je pre nekoliko meseci MMF procenio da je Ukrajini neophodna pomoć od pet milijardi dolara mesečno za isplatu plata zaposlenih u javnom sektoru, penzija, za zdravstvenu zaštitu, funkcionisanje škola i neka socijalna davanja. S obzirom na to da je ta pomoć upola niža, u nedostatku spoljne podrške, ukrajinska vlada nema izbora osim da se okrene štampanju novca, što neminovno podstiče inflaciju, koja je prošlog meseca dostigla 24,4 odsto. I najverovatnije će nastaviti da raste, a to nije održivo, smatra Aslund. On ističe da Ukrajina, za razliku od nekih drugih zemalja, ne može da smanji javne rashode i da na taj način doprinese smanjenju inflacije, jer zbog rata sa Rusijom ne može da smanji izdatke za naoružanje, dok je većinu ostalih javnih rashoda već svela na minimum. Tako se došlo do paradoksa, da ukrajinska vojska na frontu pobeđuje, a da njena ekonomija gubi, kako je to nedavno u komentaru za Blumberg napisao istoričar Nil Ferguson. A najveće žrtve svakog rata i inflacije su najsiromašniji. Oni nemaju nikakve rezerve za dugotrajnu bitku sa rastom cena. Milan Ćulibrk