Izborni poker vlasti i opozicije: Dizanje uloga u pregovorima oko izlaska na birališta

Politička kriza u Srbiji sve više podseća na partiju pokera u kojoj i vlast i opozicija podižu uloge, nadajući se da će ona druga strana da popusti pod pritiskom i baci karte. U poslednjem krugu podizanja uloga opozicija je javno zapretila da će bojkotom izbora sebi da puca u nogu, računajući na to da će rana više da zaboli vlast.

Odgovor je stigao sa akademskih par dana zakašnjenja – vlast pristaje na sve, samo ne na kršenje Ustava. Opozicija ih je spremno dočekala sa predlogom izmena Ustavnog zakona. Ipak, za razliku od klasičnog pokera, gde o svemu odlučuju karte na stolu, u ovoj domaćoj verziji se i krupije pita. 

Da ne bi slušali iz druge ruke ko je šta rekao, a ko je zalupio vratima, ambasadori SAD, EU i OEBS-a su i fizički prisustvovali trećem sastanku vlasti i opozicije, skidajući foliju sa iluzije da je ovde ikakav politički dogovor moguć bez tutorstva međunarodne zajednice. Rezultat je još jedno taktičko povlačenje vlasti zamišljeno da ih u očima stranaca prikaže kao konstruktivnu stranu, ali i da opoziciju namami na beogradske izbore. 

To povlačenje nije onoliko duboko koliko se opozicija nadala, ali jeste još jedan korak unazad. Vlast je pristala da se formira komisija u koju bi ušli predstavnici opozicije i civilnog društva, a koja bi nadgledala primenu ODIHR-ovih preporuka. Prihvaćen je i predlog da se izradi nacrt zakona koji bi definisao ciljeve, sastav i način odlučivanja te komisije. Takođe, vlast je otvorena i za mogućnost izmene zakona kojim bi se uspostavilo svojevrsno odloženo dejstvo od pola godine ili godinu između promene prebivališta i prava glasa na lokalnim izborima.

Švedski sto paragrafa

To, međutim, teško da može da se nazove ispunjavanje skoro svih zahteva. Prvi od četiri zahteva, koji je opozicija stavila na papir nakon poslednje runde pregovora zahtevao je obustavljanje izbornih radnji, sa sasvim razumnom logikom da je besmisleno pričati o izbornim uslovima dok traje izborna kampanja. Drugi zahtev je da se uspostavi jedinstven termin za gradske i lokalne izbore, kako bi bilo vremena da se primene ODIHR-ove preporuke. Prvi zahtev vlast je otvoreno odbacila tvrdeći da bi tako nešto bilo neustavno. Međutim, de fakto je odbila i drugi zahtev, pristajući na sugestiju manjinskih stranaka koje bi lokalne izbore najradije videle krajem septembra ili početkom oktobra.

Opravdanje vlasti da je ispunjenje tih zahteva protivustavno poprima već komične razmere, posebno kada se Aleksandar Vučić žali da ne može da natera predsednike lokalnih opština da podnesu ostavke, zbog čega i pored njegove želje ne može da organizuje gradske i lokalne izbore istovremeno. Predstavnici vlasti, koji deceniju unazad Ustav tretiraju kao švedski sto, danas u konstitucionalističkom zanosu brane svako njegovo slovo.

TANJUG / Jadranka Ilić

Svesni koga imaju s druge strane stola i da je odbrana Ustava samo poza za međunarodnu publiku, iz opozicije su odlučili da pristanu na igru i izbiju ustavni argument iz ruku vlasti. Dan nakon tvrdnje Brnabićeve da prihvata predloge, brzinom koja je doskora bila nezamisliva za opoziciju, poslali su kontrapredlog u formi nacrta izmena Ustavnog zakona koji bi ozakonio spajanje izbora. Nacrt predviđa da će svi lokalni izbori u zemlji, kako u opštinama u kojima idu redovni izbori tako i u onim gde se nedavno već glasalo prošlog decembra, uključujući i beogradske, biti održani ove godine, najmanje šest meseci pošto se izmene svi zakoni i primene prioritetne preporuke ODIHR-a. 

Izbor između loše i gore opcije

S ovom reakcijom, koja pokazuje da su u opoziciji počeli da razmišljaju proaktivno, te da imaju više razrađenih scenarija u zavisnosti od odgovora vlasti, pritisak odlučivanja je ponovo na Vučiću. Prihvatanje ovog zahteva moglo bi da se pokaže kao preveliki zalogaj za čoveka koji je spreman na kompromis po svim temama osim onim koje bi mogle da ga koštaju vlasti. S druge strane, odbijanje bi moglo da mu prišije stigmu kočničara reformskog procesa, što naprednjaci već mesecima pokušavaju da izbegnu. Tek toliko da opozicija nije jedina koja ima izbor između loše i gore opcije.

Politikolog Duško Radosavljević okleva da periodične sastanke vlasti i opozicije uopšte nazove pregovorima. Kako ističe za NIN, pregovori podrazumevaju postojanje dve koliko-toliko ravnopravne strane, što ovde nije slučaj.

„Ovo je više pokušaj opozicije da odlomi makar deo Vučićeve bezuslovne vlasti. Ovde imamo jednu stranu koja se zalaže za uvođenje normalnosti u izborni sistem i druge strane koju bi ta normalnost mogla da košta gubitka vlasti. Različiti su motivi vlasti i opozicije, a vlast se nalazi u situaciji da mora da da što manje ustupaka, a da istovremeno pred međunarodnom zajednicom stvori utisak da je situacija normalna“, kaže Radosavljević.

TANJUG / Jadranka Ilić

Kako navodi, predlog opozicije da se izmeni Ustavni zakon i svi izbori održe u jednom danu bi u demokratskim društvima odgovarao svim učesnicima političkog života.

„Po takvom predlogu bi svi imali šest meseci da se spreme za izbore, što bi po logici stvari najviše odgovaralo najvećoj partiji, jer bi mogla da se osloni i na činjenicu da će taj period provesti na vlasti. Međutim, problem je što je spajanje izbora crvena linija za vlast koju ne želi da pređe. Oni se vode onom devizom Nikole Pašića - zakoni su za neprijatelje“, navodi Radosavljević dodajući da se lično ne nada kompromisu dve strane jer kompromisa ne može biti kada su pozicije toliko udaljene. Ono čemu se nada je da bi kod Vučića mogla da prevlada pamet i da shvati da mu nije korisno da u svojim rukama koncentriše svu političku moć u zemlji.

Slika u crno-belom

Gde će kompromis da zaseče, opet će presudno uticati razgovori koje će između pregovora predstavnici obe strane voditi sa stranim funkcionerima. U njihove stavove teško je proniknuti, samo se naknadno mogu čitati kroz postupanje direktnih učesnika pregovora. Retko odstupanje od ovog samozatajnog principa nedavno je načinio američki ambasador Kristofer Hil, rekavši da međunarodna zajednica ne voli da vidi bojkote izbora, a da je interes njegove vlade da se primene preporuke ODIHR-a. Time je diplomatski efektno poručio da međunarodna zajednica neće plakati nad sudbinom opozicije ukoliko se odluči na bojkot, ali i da će pritisnuti vlast da reformiše izborne uslove.

Prema Radosavljevićevim rečima, međunarodna zajednica se nije u dovoljnoj meri angažovala u posredovanju pokazujući da im je i dalje prioritet stabilnost vlasti.

„Oni dopuštaju da se ovde rade neke stvari, naizgled zaboravljajući da je Srbija evropska zemlja. Ovde je situacija crno-bela, a ne siva. Dakle, ako su izbori pokradeni, onda međunarodna zajednica ne bi trebalo da posreduje u pregovorima, već da insistira da se primene sve preporuke međunarodnih institucija. U suprotnom, treba prekinuti pregovore sa zemljom koja ne želi da dovede u red izborna pravila. S druge strane, ako izbori nisu pokradeni, onda treba otvoreno da kažu opoziciji da su za njih izbori pošteni i da očekuju da uđu u institucije. Ovakva pozicija međunarodne zajednice otkriva slabosti, pre svega unutar Evropske unije. Kad god postoji mogućnost da dve ili tri zemlje glasaju drugačije od većine, otvara se prostor za nekonzistentnu, a ponekad i kontraproduktivnu politiku EU“, zaključuje Radosavljević.

Naredna epizoda postizborne sage zakazana je za sredu, kada će ovo izdanje NIN-a biti u štampariji. S primicanjem zakazanog datuma beogradskih izbora, i pregovori hvataju zalet, a u ovom trenutku s podjednakom uverljivošću može da se brani teza da je kompromis na pomolu, kao i da je ovo samo uvod u još dublju političku krizu. Ono što je van sumnje, to je da u poslednjih nekoliko meseci imamo nešto što zaista počinje da liči na autentični politički pluralizam. Možda nije lepo na oko, ali politika generalno retko kada jeste. Lepotu ostavimo za neke bolje prilike.