Festival Slobodna zona: Žrtve sistema

Od venecijanskog pobednika, filma Zlo ne postoji Rjusukea Hamagučija do poslednjeg filma Pedra Almodovara Čudna strana života, koji otvaraju i zatvaraju 19. festival Slobodna zona, program nudi obilje malih ostvarenja koja se bave velikim temama današnjice. Našu pažnju privukla su dva ostvarenja, koja na specifičan način pristupaju poznatim narativima ili eksperimentima sa žanrom.

Crno-bela drama poetičnog naslova Prebroj moja lutanja Dušana Solomuna smeštena je mahom u prostor crkve, u koju sveštenik prima grupu izbeglica. Oni se tom prilikom na bizaran i preuveličan način suočavaju s birokratijom kojom upravljaju nemačke institucije.

„Uopšte mi zamisao nije bila da kritikujem crkvu, već sam tražio mesto koje mi je vizuelno odgovaralo, gde bih mogao da snimim film“, kaže Dušan Solomun komentarišući naše opažanje da je crkva prikazana u filmu s dosta ironije. Jednostavno, bila mu je potrebna lokacija koja bi predstavljala mešavinu najrazličitijih institucija. „I to je crkva! Bilo mi je važno da bude institucija koja prezentuje, u slučaju mog filma, i policiju i službu za zapošljavanje ali i samu crkvu, kao nekakav aparatus koji istovremeno predstavlja i čitavu državu. Zato sve deluje groteskno, ali crkve su u Nemačkoj, kad su počele da pridolaze izbeglice iz Sirije a skoro da ih je milion ušlo tokom 2015. i 2016. godine, pružale veliku pomoć ljudima. Tako da crkva u Nemačkoj ima vrlo pozitivan ugled kad su izbeglice u pitanju. Ja sam samo želeo da crkva reflektuje našu realnost.“

Njegova ekipa sačinjena je od profesionalnih i neprofesionalnih glumaca, političkih i ratnih izbeglica iz Sirije, Turske i bivše Jugoslavije, koji u ovoj specifičnoj drami gotovo da glume identične situacije u kojima su se i sami nalazili. A sve je to obojeno crno-belim tonovima. „Ideja direktora fotografije i mog veoma dobrog prijatelja od početka je bila da film bude crno-beli i da se snima u sinemaskopu. Tako smo zajedno razvili taj stil dugih kadrova. Isprobavali smo kako da kamera najbolje isprati priču. Od početka je bilo jasno da radimo film dugih kadrova i da se kamera sporo pokreće, kako bismo dobili emocije s te udaljenosti.“

PROMO / Slobodna zona

A emocije je tražio na osnovu stvarnih iskustava ljudi, koji su prošli različite nivoe borbe s vlastima. Upravo je to pomoglo Dušanu Solomunu da snimi nadrealistički i simbolički film, s mnogobrojnim ironičnim i humorističnim detaljima.

„Nisam hteo da pokažem da nema izlaska iz izbegličke situacije i da nema nade za izbeglice, ili ni za čitav svet. Jednostavno, hteo sam da stvorim taj apsurdni kafkijanski svet u čitavoj toj crkvi, onako kako ga reprezentuju nemačke institucije. Film ne gledam kao kritiku institucija generalno, već više kao refleksiju tog čitavog komplikovanog sistema, nemačkog birokratskog sistema pogotovo. Hteo sam da pokažem da su i jedni i drugi, i izbeglice i druga strana koja stoji iza institucija, žrtve tog čitavog velikog sistema. Ali i da nema zakona koji bi mogao da zaštiti ljude kojima je potrebna pomoć, nego da neki imaju više a neki manje sreće, neki se brže snađu, a neki se ne snađu uopšte u novom poretku.“

S druge strane, krajnje neobično ostvarenje dolazi iz Severne Makedonije. U pitanju je distopijski film M Vardana Tozije, koji vizuelno podseća na mnogobrojne postapokaliptične filmove prošlogodišnjih produkcija. Samo što je ovog puta čist arthaus distopijski film. U zabačenoj šumi, mladi Marko živi prezaštićeno, pod budnim okom svog misterioznog oca, a njihov bezbedni život je sve za šta on zna. Marko se okreće svojoj dragocenoj slikovnici, pronalazeći utehu i odgovore unutar njenih stranica. Jednog dana, susret sa dobrodušnim, bespomoćnim dečakom po imenu Miko, unosi tračak toplote i povezanosti u Markov izolovani svet. Dok mu raste znatiželja, Marko žudi da otkrije tajne koje leže izvan granica divljine. Okrutni splet događaja ispunjava mu želju brže nego što očekuje. Sumorna avantura ga čeka, ispunjena nepoznatim opasnostima i zauvek promenjenim pogledom na svet.

„U ranoj mladosti, bio sam fasciniran romanima Asimova, Lema, Klarka, Zamjatina, Dika... čije su priče bile objavljivane u magazinima i almanasima u čitavoj Jugoslaviji“, kaže reditelj, rođen početkom osamdesetih u Makedoniji. „Način na koji su ovi književni giganti opisivali svoje vizije surovog sveta u skorijoj budućnosti, bio je inspirativan u mojim kasnijim godinama kada sam počeo da snimam filmove. Pre nego što će pandemija da okupira svet, prihvatio sam izazov da snimim film M i počeo rad na scenariju. Ali onda, živeći u haotičnim vremenima u kojima mi živimo danas, te slučajnosti više uopšte ne deluju neobično. Dok sam razvijao priču, bio sam svestan kakve se kinematografske priče očekuju od zemalja našeg regiona – obično su to lokalne društvene drame fokusirane na teme kao što su siromaštvo, korupcija ili diskriminacija. Praktično sve ono što slušamo na dnevnom nivou, kroz portale, dokumentarce, realan život. I upravo verujem da su ti prikazi naše nedavne prošlosti i burne sadašnjosti, obavijeni tim realizmom, ono što je udaljilo širu publiku od bioskopa. Filmovi su tako postali ograničeni samo na elitne festivale kao aktivističke eksponate „divljeg Balkana“, koji konstruišu taj paradoks „propovedanja preobraćenih“ odabranim gledaocima. Ja sam se odlučio da uradim drugačije. Između ostalog, mi imamo to kulturno nasleđe koje ne ograničava naše kinematografije na samo jedan način pripovedanja. U osnovi, M je jednostavna priča o malom, izgubljenom dečaku koji traži majku. Njegovo putovanje ispunjeno samoćom, gubitkom i nadom smešteno je u malo izmešteno okruženje, gde sam namerno izbegavao striktnu lokalizaciju narativa.“

Dvojica dečaka u filmu napravili su izuzetne uloge. Na našu konstataciju da je to bio ogroman izazov, Tozija kaže da je bilo i više od toga: „Kao prvo, osećao sam se strašno nesigurno spram zadataka koje sam sebi postavio. Distopijski film pomešanih žanrova s ograničenim budžetom, u kome glume dečak od sedam godina i dečak od jedanaest godina s Daunovim sindromom, već u startu zvuči kao potpuna propast. Ali kako je tekla preprodukcija filma, nekako smo svi prihvatili izazov, uključujući i male protagoniste. Tokom intenzivnih proba i pažljivih priprema, oni su bezuslovno prihvatili priču. Njihova posvećenost i iskrenost bilo je ono što me je održavalo tokom iscrpljujućeg procesa snimanja filma.“

U jednom trenutku filma jedan dečak pita drugog – ti nećeš postati zao, zar ne? Mi pitamo Toziju da li je strah da će se svi ozlobiti najveći civilizacijski strah danas? „Da, s obzirom na to kako mržnja gazi čovečanstvo, mislim da je to naš najveći strah. Današnje zlo ima različite oblike, mnogo složenije. Lice iza ugnjetavanja, nepravde, tragedija, ratova i katastrofa, iza patnja i poniženja, u savremenom svetu je nevidljivo. `Postati` zlim je opskuran pojam. Ali ignorisanje zla, opravdavanje zla, racionalizacija zla – to su odrednice našeg trajnog propadanja.“

Ipak, sudeći po filmu M, bilo je neizbežno za ljude da se ozlobe i jedni drugima predstavljaju konstantnu pretnju: „Kao nijedna druga poznata vrsta, dokazali smo svoju snagu i strast prema samouništenju. Masovni mediji i mreže svake sekunde izbacuju lavinu informacija i mišljenja, samo da bi pojačali ovaj osećaj usamljenosti i straha. Istina, etika, solidarnost... sve je to postalo nevažno, jer ima previše toga što naš um može da svari. Dok plovimo kroz ovu pustoš istina i laži, izgubljeni i izmanipulisani, reagujemo kao ljudi. Počinjemo da se zatvaramo da bismo se zaštitili, postajemo zaokupljeni svojim blagostanjem i ispunjeni prezirom prema svetu.“

I nesumnjivo, sudeći barem prema pregledu filmova ovogodišnjeg programa Slobodne zone, većina naslova nas odvodi u mikrokosmos pojedinca, stilizovan ili ne, gde zajedno sa njima preispitujemo naša mesta u savremenom svetu, koji se menja iz dana u dan.