Pobeda osmeha: Izložba o Miodragu Petroviću Čkalji u Jugoslovenskoj Kinoteci

Nedavno, tačnije 19. marta, u Jugoslovenskoj kinoteci otvorena je multimedijalna izložba „Pobeda osmeha” povodom stogodišnjice njegovog rođenja (1. april 1924 - 20. oktobra 2003).

„U suštini imamo dve izložbe: jedna o Čkaljinim najznačajnijim ulogama u igranim filmovima, a druga je ličnije prirode, sa više od 70 fotografija iz arhiva porodice“, rekla je Irina Kondić, autor izložbe.

O Čkalji i pobedi osmeha na svoj način svedočila je i Milena Dravić. Kako je ostalo zapisano u knjizi „Milena Dravić – više od umetnosti”, govoreći o svom četvrtom filmu, kad još nije slutila da će joj gluma biti životni poziv, filmu „Zajednički stan” (1960), kazala je: „Snimljen je za samo pet dana. A pamtim ga po smehu! Oko mene naši veliki glumci, odlični komičari Dragutin Dobričanin, Branka Veselinović, Branka Mitić, Bata Paskaljević, Milutin Tatić… i naravno Čkalja! Igrala sam ćerku Ljubicu. Skoro pola uloge odigrala sam pognute glave, skrivajući se. Teško da je kamera mogla da me uhvati, posle su morali da se snimaju krupni planovi, pokrivalice, da se spase šta se spasti može. A šta je bilo? Ja čim vidim Čkalju počnem da se smejem i ne mogu da se suzdržim… Hoću da se ugušim. Uozbiljim se, krenem, al’ čim ga pogledam - gotovo je. Premijera, čini mi se u bioskopu ‘Central’, bila je, što bi danas deca rekla, ludilo. Ogromno interesovanje, neviđena gužva. Ovacije. A balkon toliko krcat da smo se plašili da se ne sruši u parter”.

U jednom od intervjua legendarni Čkalja je rekao:

„Najdraže mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz širok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popričam. Znate, bilo mi je jako teško kada su došle izbeglice iz Srpske Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali kada god su na ulici prolazili pored mene, onako očajni, uvek bi zastali, pa se brzo vratili. Rascepe usta k›o čarapin početak: ‘Čkalja, to ste vi?’ ‘Pa ja sam’, odgovaram. ‘Gospode Bože, nikada u životu nismo sanjali da ćemo vas da vidimo. Sad nam nije žao što smo izgubili kuću. ‘ ‘E, pa ne možete da imate kuću i da vidite Čkalju’, pokušavao sam da ih oraspoložim. Taj osmeh je nešto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje.“

Nedavnom otvaranju izložbe prisustvovala je i čuvena glumica Vesna Čipčić, koja je, između ostalog, kazala: „Ne znam da li je bilo lepše vreme provedeno s njim van kadra ili u kadru. Bio je tako neposredan, jednostavan, a tako duhovit i šarmantan. (…) I dan-danas kad se pojavim u nekoj od naših bivših republika, vazda me pitaju da im pričam o Čkalji“, kazala je Vesna Čipčić.

O njegovoj glumi, ličnosti, umetničkoj prirodi, znalački je pisao Ranko Munitić u knjizi „Čkalja“ (izdavač „Novosti“, 2005).
Kao veliki glumac, ističe Munitić, Čkalja “neprimetno ume da izvaja i ljudski ponudi, bez trunke gnjavaže, najblistavije uloge“, te da “već po toj najobjektivnijoj i najmanje milosrdnoj logici - logici vremena - ubraja se u fenomene dostojne najvišeg poštovanja“.
Munitić se bavi i onim što su kritičari o Čkalji pisali: „Većina je bila podozriva, manjini polazi za rukom da sagleda suštinu njegovih pozorišnih uloga. Biće tako i u vezi sa Čkaljinim radovima na televiziji i filmu. Danas to više govori o onima koji su pisali. Velikani opstaju. Mediokriteti bivaju zaboravljeni. Vreme oštrom metlom čisti scenu, umetničku koliko i stvarnosnu“.

Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke, govoreći o Čkalji je naglasio:

„Čkaljina glumačka persona je sadržala nešto specifično i lokalno, a istovremeno je delovala svetski, ličila je na tradiciju francuskih i američkih filmskih komedija, čije korene možemo pratiti do Čaplina, kome se Čkalja najviše i divio“.