Nebojša Dugalić za NIN: Borba da se ostane čovek je neprestana

Otac je petoro dece, igra na više pozorišnih scena, u mnogo serija, na filmu, režira, svira i peva, profesor je na Fakultetu savremenih umetnosti, predsednik Udruženja dramskih umetnika. „Sve se stiže ako spavaš četiri-pet sati“, smeje se na pitanje koliko mu traje dan da bi sve to postigao. Prvu predstavu u Narodnom pozorištu igrao je sa 23, beše baš mlad kada je igrao kneza Miškina u „Idiotu“ a Stevo Žigon mu objašnjavao: „Raditi Dostojevskog - to je divno, a ne raditi Dostojevskog - to je čisto gubljenje vremena“. Igrao je dugi niz čuvenih likova u velikim naslovima; Sigismunda, Miškina, Karađoza, Pavla Isakovića, Dmitrija Karamazova, Maksa Bijalistoka, Hadži Zamfira, Magbeta...

Odnedavno ga gledamo i u filmu Miroslava Lekića „Ruski konzul“ rađenom po romanu Vuka Draškovića, priči smeštenoj na Kosovo 70-ih prošlog veka, kada se otvaraju do tada pritajeni sukobi između Srba i Albanaca. U zemlji koja se još zvala Jugoslavija...

 „Trudili smo se da ispričamo što slojevitiju priču i da se ne postavljamo arbitrarno u odnosu na bilo koju stranu, nego da ispratimo sve složenosti pojedinačnih sudbina ljudi koji su se zatekli u takvom kontekstu, gde se svi bore za nešto u šta veruju da je ispravno i pravedno. Naravno, postoje nesaglasne i nepomirljive pravde i zato nastaju i sukobi i borbe, ali nas je pre svega zanimalo kako to odjekuje u pojedinačnom ljudskom biću i kako na nivou pojedinačnih sudbina ceo taj društveni kontekst, koji traje već decenijama na ovim našim podnebljima, u stvari rađa neke paradoksalne situacije, doživljaje i nedefinisanosti. Vidite da je na svakoj strani moguće da se pojavi i krajnja ljudskost i krajnja neljudskost, u zavisnosti od toga za šta se čovek u pojedinačnoj situaciji opredeli, ali je to sve jedno neprestano opredeljivanje, neprestana borba da se ostane čovek, ili pak srljanje u sunovrat.“

I danas su na tom području nepomirljive podele između dva naroda, još izraženije dve sasvim različite istine o tome šta se kome zbilo i danas zbiva na Kosovu. Koliko je teret ta mogućnost da će film otvoriti nove kontroverze, ocene da naginje jednoj strani?

Svako će neminovno na film reagovati onako kako ga lična osetljivost i ranjivost u odnosu na situaciju određuje. Ali obaveza autora jeste da čuva i da što iznijansiranije oslika sve tenzije te nerazrešivosti u svim njihovim koordinatama i mikroprostorima. Taj kontekst je od tada do danas ostao jedna uzavrela mešavina raznih protivrečnosti u kojima nije moguće ni omeđiti ni razvrstati sva ona kretanja od kojih zavise naše sudbine, a kamoli učiniti bilo šta što bi donelo ikakvo razrešenje, osim po preskupoj ceni...

TANJUG / MARKO ĐOKOVIĆ (STF)

Igrate srpskog doktora koji je po kazni Partije premešten na rad u Prizren, čoveka koji u tim okolnostima i previranjima samovoljno podnosi nadrealno veliku žrtvu da bi spasao drugog. Postoje li danas takvi ljudi?

Verujem da postoje. Zapravo, svi prelomni istorijski događaji izneti su na plećima ljudi koji su bili spremni na bezinteresnu žrtvu, samo u ime nečeg ispravnog i dobrog. Ne pitajući ništa, ni za kakvu ličnu korist, nego prosto služeći nečemu u šta su verovali.

Kad čovek ostane bez svih svojih idola, izmaštanih svetova, kad ostane bez svojih sračunatosti, tek tada se u stvari iz njega projavi neki autentičan čovek koji dela samo zato što je to dobro, ispravno i što veruje da pomaže makar nekome ko strada i ko se opet, sa svoje strane, nadrealno bori da sačuva nešto od toga u šta veruje. To je prikazano kroz lik Ljuba Božovića koga igra Žarko Laušević, kroz njegovu sudbinu, kroz to kako brani ono u šta veruje kad za to nema nikakve moći. Ima samo mogućnost da prinese neku, istorijski gledano, potpuno jalovu žrtvu, ali s druge strane, moralno gledano, pitanje je da li su te žrtve jalove.

Nisu li one samo sejanje za neku budućnost, kada će na temelju tih žrtava doći do nekih istorijskih preokreta. 

To je bila i poslednja uloga Žarka Lauševića, film je njemu i posvećen. Već je bio jako bolestan i primao hemoterapije, ali je, po rečima reditelja, bilo fascinantno gledati jednog Žarka pre nego što se kamere uključe i drugog kad se čuje „akcija!“ 

Zaista je bilo tako. On je bio tako pažljiv prema nama trudeći se sve vreme da ne primetimo koliku bol trpi, da nas ne bi opterećivao time. A mi smo se sa svoje strane trudili da on ne primeti da mi vidimo njegov takav potresan trud. Često bi on započinjao šalu na svoj račun pričajući mi o oporuci koju je sastavio dajući mi priliku da se nadovežem i da zajedno tim crnim šalama relaksiramo situaciju. Ja bih mu onda govorio kako mu je loša ta ideja da se tako lagano izvuče i ode, da ima još mnogo toga da guli ovde kako bi zaslužio svoj odlazak, i da čoveku njegovog formata ne priliče tako banalne prečice kao što je smrt. Nikada neću zaboraviti taj njegov osmeh dirljivo tople zahvalnosti zbog toga što se neko, u takvom trenutku, na njemu potreban način našalio s njim. 

NIN / Đorđe Kojadinović

A onda, kad uđe u kadar, stanem naspram njega i gledam u jedno glumačko čudo. I svaki put različito odigra istu scenu, i ne znam koji je kadar bolji...

Vi igrate i verovatno jednog od najtragičnijih, najnegativnijih likova u istoriji teatra, Šekspirovog Magbeta, u Narodnom pozorištu. Da li je zapravo najveći izazov dočarati slojevitost takve ličnosti i sudbine?

Šekspir je težak baš zato što je toliko inspirativan i što je u njegovim komadima beskonačno mnogo slojeva i mogućnosti.

Potrebno je u ovo vreme ispričati priču koja je po mnogo čemu prepoznatljiva i iz ovog našeg doba, a, opet, po mnogo čemu nesavremena. Treba učiniti ubedljivim taj prelom u čoveku koji je, do trenutka kada se odluči na ubistvo, heroj koji odnosi pobede, prelama bitke, brani i spasava kraljevstvo. A onda, u tom nadolasku snage, za koju se izborio i koju je dokazao, veštice mu došapnu da mu je sudbina namenila nešto mnogo više. Ledi Magbet je ta koja mu svojim nagovorom nadomesti manjak odlučnosti za takav sudbonosni, ubistveni korak. Ključno je bilo učiniti ubedljivim taj otrov nagona ka veličini, tu glad za kraljevskom sudbinom. Nakon počinjenog ubistva, sve što gledamo jeste stradanje i ,,ambis posledica“, kako kaže sam Šekspir.

A Šekspir je jedan od onih za koje je Stevo Žigon mislio da je gubljenje vremena raditi nešto drugo.

Kažete da je Šekspir i danas savremen i prepoznatljiv, a ko je danas Magbet ili ko su Magbeti?

Mislim da je u svakom od nas po jedan Magbet i da je to jedna univerzalna klica u čoveku. Ne zato što će svi učiniti što i Magbet, već zato što u svakom od nas postoji sposobnost za isto. Čak i u svojim malim svetovima mi često činimo istu vrstu svirepih postupaka ne obazirući se na posledice, ni na to ko sve, i koliko, zbog naših odluka strada. To je ono što je suština magbetovske prirode. Dovoljno je da čovek ostrašćeno poveruje da mu nešto pripada i da svi obziri prestanu da važe. To je ono što smo svi mi u manjoj ili većoj meri. Svejedno je, pritom, da li ćemo nekog kralja skratiti za glavu ili ćemo nekom najbližem naneti ranu. Isti je to poriv.

Izjavili ste da kada bi trebalo da birate i kada biste to mogli, izabrali biste samo da se bavite pedagogijom, radom sa studentima, zašto?

Kada bih sabrao sve što sam uradio u glumi, to bi bio neznatan procenat u odnosu na one svetove koje sam otkrio baveći se pedagogijom i režijom. Ta čuda koja su se dešavala u radu sa studentima, zaista su nešto najlepše što mi se dogodilo u ovom poslu.