Rezultati glasanja saopštavaju se javno od 1958. da bi ocena svakog člana komisije podlegala sudu javnosti. Za uži krug dovoljna su dva glasa. Od 1971. „stalni sastav“ se menja i pridružuju se kolege iz „vanbeogradskih literarnih krugova“. Što je romana više, to je „kritičarska porota“ manja. Ukoliko vas poslovično nervira izbor petočlanog žirija, zamislite da ih je sedam ili osam.
1971: Roman o Londonu
Roman o Londonu sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sâm... Pisati danas roman, to je konjski posao – rekao je književnik Miloš Crnjanski u razgovoru sa Milivojem Pavlovićem pošto je dobio NIN-ovu nagradu. „Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim...“
Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Midhat Begić, Igor Mandić, Draško Ređep, Eli Finci i Petar Džadžić doneli su odluku jednoglasno i sročili rečenicu da je objavljeno „više od četrdeset naslova“.
Doduše, još je romansijerska 1965. ocenjena kao „veoma plodna“. Premda nedostaje broj naslova primljenih na konkurs – najbolji je Kiklop Ranka Marinkovića – zimu ranije bilo ih je tridesetak, a deset godina docnije, uz odabrane Ljude sa četiri prsta Miodraga Bulatovića – „preko“ dvadeset. Dok 1990. lovorike kupi Miroslav Josić Višnjić, pisac Odbrane i propasti Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, napomena o „gotovo šezdeset štampanih romana“ jasno ukazuje da se nešto promenilo.
Pre četiri godine, sa naslovom Pas i kontrabas Saše Ilića, na stolu je okruglo dve stotine izdanja.
Pominjali smo da pored pisanih tačaka pravilnika, postoje i one nepisane, nimalo manje važne. Neke važe za romanopisce: isti književnik može da drugi put dobije NIN-ovu nagradu samo ukoliko je knjiga bolja od svih ostalih u najužem izboru, ali i od njegove ranije nagrađene knjige. Druge se odnose na kritičare: ne bi trebalo da ponovo ulazite u sastav pre nego prođe deset godina otkad ste odatle izašli.
No, postoje delovi tog decenijama nedirnutog pravilnika za koji malo ko zna. Član 8: „Žiri će pre konačne odluke sačiniti uži izbor prijavljenih dela.“ (Reč odluke napisana je u originalu velikim slovom.) Dakle, nema ni pomena o čuvena tri kruga – „devet“ krugova pakla, reći će jedan više puta nominovani prozaista – pa se šira, uža i najuža selekcija prave decenijama.
Uz vest da su 1958. izabrali roman Branka Ćopića Ne tuguj bronzana stražo, te da se konkurs ograničava na srpskohrvatsko jezičko područje, saznajemo da će se ubuduće javno iznositi rezultati glasanja, „smatrajući da ocena svakog člana treba da podleže i sudu javnosti“. Isto, da će saopštavati i sa kolikim brojem glasova pojedini romani ulaze u finale, držeći se kriterijuma da dalje prolazi delo za koje su se opredelila najmanje dvojica kolega.
A onda 1962. dobijaju – trideset pet romana!
Hiperprodukcija?
1962: Zastave
Daleko od toga da redakcija nema spreman odgovor: proširuje žiri na osam članova. Takođe, ugledaće se na Akademiju Gonkur.
„U prvo vreme svoga postojanja, u vreme kada je naša literarna produkcija bila skromna i znatno manja nego sada, žiri je funkcionisao na jedan po sebe dosta komplikovan i odavno prevaziđen način: njegov rad više je ličio na rad neke katedre za književnost“, čitamo u broju od 10. februara 1963. „Sastajao se po desetak puta. Diskutovalo se o svakoj knjizi, nadugačko i naširoko. Pravljeni su mnogi odabiri, sve dok se ne bi došlo do onog najužeg, poslednjeg izbora... Žiri ne radi kao nekad: uzet je sistem Akademije Gonkur – svaki član nalazi svog kandidata i na poslednjem sastanku izlazi na videlo sa onim što je naumio. U slučaju da u tom prvom suočavanju nijedan kandidat ne dobije potrebnu većinu, automatski otpada onaj koji je imao najmanje glasova. I tako sve dok ne ostane samo jedan kome uspe da obezbedi većinu u ovoj tradicionalnoj kritičarskoj poroti, za čiju novu odluku vlada i – tradicionalno interesovanje.“
Prvi deo Zastava Miroslava Krleže objavljen je u časopisu Forum. Stav da nagrada može pripasti romanu štampanom u listu, reviji ili časopisu očigledno ne važi 1969. Laureat je Bora Ćosić, najbolja Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, a Velibor Gligorić (predsednik), Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić, Petar Džadžić, Muharem Pervić i Miloš I. Bandić (sedmorica!) napominju da Hodočašće Arsenija Njegovana Borislava Pekića nisu uzeli u obzir „jer je zasad objavljen samo u časopisu, u nastavcima”.
Pekić će biti sledeći dobitnik, upravo za Hodočašće, predstavljeno u Prosveti 1970.
1970: Hodočašće Arsenija Njegovana
Šta mislite o učestalim tvrđenjima da je vreme velikih (po obimu) romana prošlo? Pišu se, uglavnom, kratki romani. Kakva je sudbina „velikih“ romana? – pitao je Milisav Savić, koji 1991. dobija pa vraća NIN-ovu nagradu.
„Pogledajte sudbine Tihog Dona, Doktora Živaga, Prvog kruga, Hercoga, Dečjeg doboša, pa ćete tu naći odgovor“, odgovara Pekić. „Nije u pitanju dužina, već dubina. Naravno, pobrojani romani ne moraju biti bolji od Metamorfoza, Stranca ili bilo kog drugog velikog kratkog romana; oni su samo duži. U našoj novijoj književnosti imate primere Derviša i smrti i Kad su cvetale tikve. Da je, na primer, Danilo Kiš napisao Baštu, pepeo na pet stotina stranica, umesto na dvesta, bila bi to svejedno divna knjiga.“
Odlučilo je sedam kritičara.
Ako su podaci iz arhiva sasvim precizni, ispada da se nikada nije dogodilo da „u poroti“ – kako su ponekad govorili – budu njih osmorica. Bez obzira , 1964. odlučuje njih četvoro.
Nekoliko meseci pošto je NIN-ova nagrada uručena Milošu Crnjanskom, dolazi do krupne promene.
Prekida se praksa da odluke „donosi stalni žiri sastavljen od najprestižnijih kritičara koje je beogradski literarni krug dao u posleratnom razdoblju“. Stalnost su dotle videli kao snagu, ali „činilo se logičnim da bi se uključivanjem aktivnih kritičara iz vanbeogradskih literarnih krugova mogao, kao prvo, steći bolji uvid u samu produkciju, i drugo, da bi se na taj način sistem estetičkog vrednovanja mogao učiniti slojevitijim“.
Izlaze Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić i Muharem Pervić; ulaze Midhat Begić iz Sarajeva, Draško Ređep iz Novog Sada i Igor Mandić iz Zagreba.
Redakcija navodi da bi bilo previše da su svi ostali. Zaista, produkcija je prvih decenija bila tolika da se lako moglo dogoditi da članova žirija bude više nego objavljenih romana.
Hiperprodukcija, kao globalni fenomen, stiže posle 2000. Masovna kultura, pa kompjuteri…
S druge strane, Pekić je koracima premeravao aerodrom Hitrou, radeći na rukopisu Besnila.
Otuda nedoumica! Uprkos svemu, zar pisanje i danas nije jednako „konjski posao“ – da citiramo Crnjanskog... I da li će veštačka inteligencija uspeti da proizvede njegovu rečenicu, sa puno zareza?
„Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, – njikagda“.
Tako glase uvodni redovi Romana o Londonu.
Zapete su ipak stvar ritma. I disanja.
(Nastaviće se…)
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
