Teatar apsurda

Jedva da još ima ikakve sumnje u to da čitav svet polako ali sigurno odlazi dođavola, no to ne bi smelo da bude opravdanje za gubitak smisla za humor - makar i one vrste koja istovremeno izaziva i tešku nelagodu. Proteklog vikenda u Osaki održani redovni godišnji samit lidera grupe 20 vodećih svetskih ekonomija bio je prigoda prepuna trenutaka u kojima je posmatrač morao da bira da li da se smeje apsurdnosti prizora ili zgroženo skrene pogled s onoga što mu je pred očima. Ne zna se šta je tokom skupa u japanskom gradu izgledalo bizarnije. Da li zajednički snimak nasmejanih i razmahanih učesnika samita na kome je, u većem broju nego ikad dosad, bilo onih kojima bi, u nekoj paralelnoj i pravednijoj realnosti, pre bilo mesto pred domaćim ili međunarodnim krivičnim sudovima? Ili kad nosilac funkcije nekoć opisivane neformalnim zvanjem „lidera slobodnog sveta“ prosto ne može da odluči koji mu se prekomorski autokrata i samodržac više dopada, pa ih sve obasipa komplimentima, celom svetu stavljajući na znanje o koliko sjajnim ljudima se radi? Američki predsednik Donald Tramp se, naime, i ovog puta pred kamerama topio od miline u susretima s liderima Kine i Rusije, Si Đinpingom i Vladimirom Putinom - o saudijskom prestolonasledniku okrvavljenih ruku, Muhamedu bin Salmanu, te hvalospevima na njegov račun da se i ne govori; kao što će, dan po završetku samita, tokom na brzinu organizovanog susreta s Kim DŽong-unom u demilitarizovanoj zoni između dve Koreje, slatkorečive besmislice ponavljati i o severnokorejskom diktatoru. Na spisku tih uvrnutih trenutaka koji će se pamtiti duže od bilo čega izrečenog na samitu našlo bi se mesta i za groteskno zaleđeno lice odlazeće britanske premijerke Tereze Mej tokom poziranja za zajedničku fotografiju pred bilateralni sastanak s Putinom - izraz koji je trebalo da poruči koliko joj je mrsko što, eto, mora da razgovara s ruskim predsednikom, posebno s obzirom na to da u Londonu Kremlj smatraju odgovornim za prošlogodišnji napad nervnim agensom na bivšeg ruskog špijuna i njegovu kćer u provincijskom gradiću Solsberiju. Samo što bi tom prilikom demonstrirana zgroženost Mejove - istinska ili hinjena, svejedno - delovala kredibilnije da ju je, zbog brutalnog, od države sankcionisanog ubistva saudijskog novinara DŽamala Kašogija, pokazala i prilikom potonjeg slikanja s Bin Salmanom; ali eto, nije. Možda i zbog svih onih visoko unosnih poslovnih aranžmana s Rijadom o kojima Britanci uvek vode računa. Ništa, ipak, nije izazvalo više kolektivnog kolutanja očiju od 19 sekundi video snimka koji je - s očiglednim umišljajem - objavila Jelisejska palata, a na kome je zabeležen tragikomični pokušaj Trampove kćeri Ivanke da se tokom jedne od pauza zasedanja uključi u neformalnu diskusiju francuskog predsednika Emanuela Makrona, kanadskog premijera DŽastina Trudoa, direktorke Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard i Tereze Mej. Taj kratki video-zapis koji Ivanku - ne zaboravimo, sa zvaničnim statusom savetnice predsednika SAD - prikazuje kako se, kao klasični „padobranac“ koji se nepozvan našao u odabranom društvu, pretvara da zna o čemu se govori i da na ravnoj nozi učestvuje u razgovoru s odraslima - dok Lagardova za to vreme, što bi se žargonski reklo, „slaže face“ - po neprijatnosti koju proizvodi uporediv je valjda samo sa škripom školske table; ali je, u isto vreme, neporecivo i smešan, mada na skroz pogrešan način. Mangupi na internetu su se, istina, u međuvremenu potrudili da sve okrenu na veseliju stranu, pa se sad pod haštagom #unwantedivanka (nepoželjna Ivanka) na Tviteru može naći mnoštvo fotografija istorijskih i ne toliko istorijskih događaja u koje je umontirana aktuelna prva kćer Amerike: ovde vredi pomenuti onu na kojoj nasmejana Ivanka s mikrofonom u ruci sedi pored smrknutih Čerčila, Ruzvelta i Staljina tokom konferencije na Jalti 1945. No dobro, da li je u Osaki osim svakojakih bizarnosti, te žalosnog (a nepotrebnog) podsećanja ko predvodi neke od najvažnijih svetskih nacija, bilo i nečeg vrednog pomena? S obzirom na to od kolikog je značaja to pitanje za stanje globalne ekonomije, glavna vest sa samita svakako je ona da su Sjedinjene Države i Kina proglasile primirje u tekućem trgovinskom ratu i da će obnoviti prethodno prekinute pregovore, ali i ta se objava mora uzeti sa zadrškom. Tramp jeste saopštio da SAD zasad neće uvoditi dodatne carine na novi, 300 milijardi vredan segment kineskog izvoza u tu zemlju, i rekao da će, pod određenim uslovima, američkim tehnološkim kompanijama ponovo biti omogućeno da svoje proizvode prodaju kineskom Huaveju - suprotno zabrani poslovanja američkih firmi s tim gigantom bez odobrenja iz Vašingtona koju je ovog proleća uvela njegova administracija (pravdajući to razlozima nacionalne bezbednosti) i suprotno zahtevu upućenom američkim saveznicima da pri izgradnji 5G telekomunikacione infrastrukture ne koriste Huavejevu tehnologiju. Kazao je i da je spreman da pitanje budućeg statusa Huaveja, spornog zbog njegovih pretpostavljenih veza s kineskim državnim aparatom i sumnje da se njegova tehnologija koristi u špijunske svrhe, ostavi za sam kraj trgovinskih pregovora. Ali - bombastične proklamacije o sjajnom napretku u razgovoru sa Sijem na stranu - osim što već uvedene kaznene carine ostaju na snazi, i američki i kineski zvaničnici upućeni u materiju jasno stavljaju do znanja da je put do konačnog dogovora i dalje veoma daleko, uprkos tome što se i jedni i drugi drže ranije procene kako je u okviru dosadašnjih pregovora saglasnost postignuta oko 90 odsto spornih pitanja. Ključ za budućnost američko-kineskih trgovinskih odnosa, naime, leži u tih preostalih deset odsto nerešenih pitanja, gde su razlike u gledanjima zasad praktično nepremostive. A nepremostive su jer su koncepcijske: proizlaze iz temeljno različitih socio-političkih postulata na kojima ove dve zemlje počivaju. Amerikanci insistiraju na otvaranju kineskog tržišta, ukidanju subvencija kineskim kompanijama u državnom vlasništvu, prestanku uslovljavanja američkih kompanija da, ukoliko žele da posluju u Kini, prvo svoju tehnologiju stave na uvid domaćinima (na šta su primorane i sve druge strane firme), i kineskom preuzimanju odgovornosti u slučajevima kršenja dobrih trgovinskih praksi, poput krađe intelektualne svojine; Kinezi, predvidljivo, ovakve zahteve - iako, s neutralne tačke posmatrano, sasvim primerene - ne prihvataju. Zato kraj trgovinskog rata dve vodeće svetske sile ni izbliza nije na vidiku; i zato je vest o proglašenom primirju, koliko god dobrodošla, dočekana oprezno, bez entuzijazma koji joj je Trampovim spinovanjem pridodat. Na isti način svet je reagovao i na ono što je usledilo sutradan po okončanju samita, kada su se u Panmundžomu Tramp i Kim sastali samo dan nakon što je šef Bele kuće na Tviteru (!) takav susret predložio. Bila je to, pre svega, prilika za poziranje pred kamerama američkih televizija, koje su uživo prenosile spektakl Trampovog kratkotrajnog stupanja na teritoriju Severne Koreje kao prvog američkog predsednika koji to čini (tamo će potom zakoračiti i neizbežna Ivanka, u pratnji supruga - takođe Trampovog savetnika - DŽareda Kušnera; iskustvo je bilo „nadrealno“, izjaviće ona posle) i razmene nežnosti sa severnokorejskim satrapom, koji je navodno dao pristanak za nastavak pregovora dve strane, prekinutih nakon što su na februarskom samitu u Hanoju onako slavno propali. I ovde je preovlađujući zaključak bio da je svakako bolje da se Tramp i Kim sastaju nego razmenjuju uvrede i pretnje kao pre dve godine, ali da lična hemija između dvojice lidera (ako uopšte postoji, odnosno ako nije još jedna Donaldova izmišljotina) ne znači ništa ako nije praćena ozbiljnim pregovorima na tehničkom nivou o denuklearizaciji Severne Koreje i potonjem ukidanju sankcija - procesima pod kojima dve strane i dalje podrazumevaju vrlo različite stvari. I da, dok se u pregovorima suštinski ne krene s mrtve tačke, ovaj sastanak smisla ima samo u kontekstu faktički već otpočele kampanje za predsedničke izbore 2020. kad je reč o Trampu; odnosno - posmatrano iz Kimove perspektive - kao još jedan korak ka izvlačenju iz duboke izolacije i sticanju statusa ravnopravnog međunarodnog aktera. Videće se već. U međuvremenu, kao još jedna inspiracija za razmišljanje o apsurdima savremenog sveta neka posluži i podatak da će, od svih mogućih destinacija, naredni samit G20 dogodine biti održan baš u Saudijskoj Arabiji. Kako prikladno.