Geneza zločina

I baš u trenutku kada je reditelj Zlatko Paković podsećao publiku da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji simbolično počeli prekidanjem predstave Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, grupa od dvadesetak, uglavnom mlađih ljudi upala je u malu salu Kolarčeve zadužbine u želji da prekinu pozorišni performans, ovaj „uvod u predstavu“ koja će biti izvedena sledeće godine pod nazivom Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo. Ironično, i svakako uprkos željama predstavnika tih opskurnih organizacija, taj upad, a posebno u tom momentu, učinio je te mlade „patriote“ delom performansa, te je upravo pokušaj njegovog prekida dao pun smisao ovom pozorišnom činu. Jer, pokazaće se da je ta „akcija“ bila savršen „intro“ za teme o kojima je Paković hteo da progovori, teme koje i dalje oštro polarizuju srpsko društvo. Savršena, zato što je ostala na tom nivou uvoda, jer je uprkos nadvikivanjima, psovkama, pretnjama nasiljem i mahanju ogavnim transparentom predstava ipak nastavljena, bez „patriota“, koji su „istrošivši“ onaj pregršt naučenih argumenata jednostavno „ostali bez teksta“, te napustili salu. Paković je „uvod“ nastavio upoznavajući i pojašnjavajući publici osam teza koje je objavio kao najavu predstave. U tom programskom tekstu, reditelj objašnjava svoje motive za rad na predstavi, prepoznajući odnos srpskog društva, a posebno njegove intelektualne elite prema masakru u Srebrenici kao paradigmu nemogućnosti da se oslobodimo nacionalističkih ideoloških matrica, koje nas još oblikuju kao društvo. Nesposobnost tih elita, kao i društva u celini, da zločin u Srebrenici prepozna kao genocid, negiranje, umanjivanje tog zločina, zapravo onemogućava jednom društvu da se od njega konačno distancira i da nastavi da se razvija. Negirajući, ignorišući prave uzroke tog užasnog događaja mi postajemo robovi njegovih moralnih i istorijskih posledica, pod stalnim pritiskom te metafizičke krivice koja nije našla svoju pravu adresu. Jer kako navodi Paković, većina zločinaca je pohapšena i osuđena, politički izvršioci su u haškim zatvorima, ali pravi inspiratori još nisu prepoznati. Jer, po Pakoviću, u genezi tog zločina postoji direktna uzročno-posledična veza razgovora po izvesnim beogradskim salonima sa stravičnim akcijama koje su dovele do masakra. Sudeći po izrečenom, upravo taj aspekt će biti centar predstave koju ćemo videti sledeće godine, dakle, površno gledano to i nije najdirektnije predstava o zločinu u Srebrenici, već o tome šta mu je prethodilo, gde je njegov koren, kako je uopšte moguće i odakle to da njegovi počinioci budu uvereni da ubijajući u par dana preko osam hiljada ljudi brane nacionalni interes. Četiri scene koje smo čuli ovom prilikom, uspevaju da nam u jednom krležijanskom ključu približe tu amoralnost koja se skriva iza „građanske“, konzervativne pristojnosti. Drugi važan aspekt na kome Paković insistira i kome se uvek vraća, kako u svojim programskim tekstovima tako i u predstavama, jeste odgovornost i uloga samog pozorišta. Po njemu, repertoarsko pozorište je mrtvo pozorište, ili u najboljem slučaju ono je zabavljačko. „Pravo“ pozorište ima dužnost da se bavi pitanjima koje more jednu zajednicu, ono mora da ukazuje na uzroke i da pokuša da nudi rešenja, ono mora da, u jednom svedenom vidu, koliko mu sama priroda i njegovi mehanizmi dopuštaju, kristališe probleme društva i ponudi ih publici na uvid. Pozorišni čin je i društveni događaj, pozorišna istina je i društvena istina, i te odgovornosti svako ko se pozorištem bavi mora da bude svestan. Koliko god vam takav stav izgledao isključiv ili radikalan, ima nečeg duboko utešnog i spasonosnog što u Srbiji danas postoje ljudi koji tako strasno i potpuno veruju u moć i neophodnost pozorišne umetnosti.