Gospodar života i smrti

Trideset prvi je decembar 1999. godine. Boris Jeljcin se tetura ka fotelji kako bi nastavio 58 godina dugu tradiciju novogodišnjeg obraćanja vlasti građanima Ruske Federacije. Umesto govorancija o ekonomskim reformama, svetloj budućnosti i porodičnim vrednostima, ruski predsednik saopštava da podnosi ostavku, usput moleći za oproštaj zbog toga što negdašnja imperija nije iz totalitarnog sivila prešla u „civilizovanu budućnost“ u jednom koraku. NJegov neskriveni uzor je bila hiperkapitalistička Amerika. Dvadeset godina kasnije, čini se da su karte obrnute. Danas se protiv aktuelnog američkog predsednika vodi istraga o saradnji s Moskvom i njenim internet botovima u jeku predizborne kampanje. Da li bi Jeljcinu danas bilo krivo ili pravo, budući da je upravo on u avgustu 1999. postavio Vladimira Putina na mesto premijera, tada petog u 18 meseci, i budući da ga je upravo on dekretom ovlastio da posrnulog giganta uvede u novu godinu na mestu četvrtog predsednika od sloma sovjetske imperije? Prvi, iznuđeni Putinov mandat trajao je do maja 2000, kada je s 53 odsto podrške izbrisao odrednicu v. d; četiri godine kasnije ušao je u naredni mandat s 71,3 odsto osvojenih glasova. U maju 2008. je saradniku Dmitriju Medvedevu prepustio mesto šefa države, ali je zauzeo premijersku funkciju, usput konsolidujući stranku Jedinstvena Rusija, da bi se 2012. vratio na mesto predsednika, odakle i danas povlači sve konce. Dvodecenijsko vraćanje Rusije na geopolitičku mapu trusne planete teklo je paralelno s uspostavljanjem autokratske vlasti, kršenjem ljudskih i manjinskih prava, što bi na koncu jednog dana moglo da bude i uzrok Putinove propasti. Nedelju dana pred junski Međunarodni ekonomski forum u Sankt Peterburgu, jedna državna agencija za istraživanje javnog mnjenja izračunala je da je predsednikova popularnost pala na 31,7 odsto, najniži nivo još od 2006. Mesec dana kasnije, nezavisnim opozicionim kandidatima zabranjeno je učešće na septembarskim lokalnim izborima u Moskvi, što je podstaklo proteste širom zemlje. Onaj koji je 10. avgusta održan na prestoničkim ulicama okupio je 50.000 ljudi, što je najveći protest u Rusiji još od demonstracija 2011-2013, uzrokovanih sumnjom da su parlamentarni i predsednički izbori pokradeni. Pre dve decenije, činilo se nezamislivim da jedan čovek ponovo toliko dugo rukovodi Rusijom; danas nema nikakvih naznaka da bi Putin u dogledno vreme mogao da ode sa scene. Putin je, kao sovjetski kontraobaveštajac, drugu polovinu osamdesetih proveo u Drezdenu, a nakon pada Berlinskog zida se, sam odbranivši tamošnje zdanje KGB-a od demonstranata, vratio u rodni Lenjingrad. Prijatelj i gradonačelnik tada već Sankt Peterburga Anatolij Sobčak dodelio mu je funkciju svojevrsnog šefa diplomatije drugog najvećeg ruskog grada. S tog mesta je uspostavio osnove buduće rusko-američke privredne saradnje i nadgledao je i ulazak nemačkog bankarskog sistema na rusko tržište. Dve godine kasnije je postao Sobčakov zamenik, a njegova ovlašćenja su se proširila na saradnju s pravosuđem, vojskom, policijom i službama bezbednosti. Već 1996. postaje član Jeljcinove administracije, a 1998. šef FSB-a, pravnog naslednika KGB-a. Rečju, Putin je do trenutka kada mu je večito pijani šef u razmaku od četiri i kusur meseci poverio dve najvažnije funkcije u državi imao naveliko razrađenu mrežu veza i uticaja među ekonomskim, političkim i bezbednosnim donosiocima odluka. Početak Putinove vlasti se podudario s dvanaestodnevnim talasom bombaških napada u Bujnaksku, Moskvi i Volgodonsku početkom septembra 1999. Mete su bile zgrade, a žrtve civili - njih 307, uz skoro devet stotina povređenih. FSB je ustanovio da su organizatori napada jedan ruski i dva saudijska državljanina koji su bili uključeni u tekuću čečensku ofanzivu na Dagestan, autonomnu republiku u okviru federacije. Nedugo potom su otpočeli vazdušni i kopneni napadi protiv čečenskih pobunjenika, čiji je otpor slomljen već u maju 2000. godine. Početak i kraj rata podudaraju se s naglim rastom Putinove popularnosti i definitivnom pobedom na predsedničkim izborima. Nemalo je istoričara koji tvrde da je bombe podmetnuo upravo FSB; i, istini za volju, dokaza ne manjka, makar posrednih. Primera radi, poslanik Genadij Seleznjev rekao je da će se napadi desiti tri dana pred eksploziju u Volgodonsku. U Rjazanju su primećene tri osobe kako u podrum jedne zgrade postavljaju eksplozivne mešavine; kada je kasnije ustanovljeno da je reč o operativcima FSB-a, incident koji je javnosti prvobitno predočen kao uspešno sprečeni teroristički napad naprasno je preimenovan u uspelu vežbu protivterorističkih jedinica. Svi nezavisni novinari koji su se zainteresovali za temu izgubili su život - Artjom Borovik je već 2000. poginuo u avionskoj nesreći, Ana Politkovska ubijena je 2006, a disident i bivši obaveštajac Aleksandar Litvinjenko je iste godine otrovan polonijumom. Iza svih porušenih zgrada, iza sravnjene čečenske prestonice Groznog, iza leševa radoznalaca, kao natkriljujuća figura stajao je Putin. Nije bilo važno je li sam naručio napade ili ne. Već je bio ruskoj javnosti stavio do znanja da je žovijalnog Jeljcina zamenio neko spreman da državne i svoje interese nadredi interesima građana, i to po svaku cenu. Evo nekoliko pokaznih vežbi. Kada ruske jedinice nisu uspele da 2002. iz moskovskog pozorišta Dubrovka izvedu taoce čečenskih terorista, Putin je dozvolio ispuštanje smrtonosnog gasa koji je ubio 130 od 850 talaca. Godinu dana kasnije je ugasio tada poslednju nezavisnu televizijsku stanicu u Rusiji, a zakonom su bile zabranjene novinarske analize izbora. Pre tri godine, usvojen je zakon kojim se iz bezbednosnih razloga nalaže operaterima mobilne telefonije i interneta da lične podatke korisnika zadrže čak tri godine. U prva dva meseca 2017, stotinu građana Rusije je bilo uhapšeno zbog ekstremizma, ali je kasnije ustanovljeno da su u bajboku završili zbog kritike aneksije Krima iz 2014, teritorije koja je pripadala Ukrajini od 1954. godine. Opozicioni političar i bivši Jeljcinov blizak saradnik Boris NJemcov, koji je podržao ukrajinski Euromajdan i kritikovao rusko učešće u sukobima u Donbasu, skončao je s metkom u glavi 2015. godine. Takođe na početku 2017, usvojen je zakon kojim se bračno nasilje defakto dekriminalizuje, osim ukoliko dovede do hospitalizacije ili gubitka radne sposobnosti. Zvuči da je razloga za nezadovoljstvo napretek? Možda, ali protesti su donedavno bili retki i slabo posećeni, umnogome zbog permanentne policijske prismotre, batinanja i hapšenja okupljenih, pa čak i nadziranja jednog broja njihovih učesnika dobrano nakon održavanja protesta. Treba, uostalom, pitati opozicionara Alekseja Navaljnog - jedan poziv građanima da se priključe protestima, na kojima je u jednom danu uhapšeno 1.400 ljudi, koštao ga je tridesetodnevnog pritvora. Tamo je, tvrde njegovi lekari, bio izložen „nepoznatom hemijskom agensu“. Ne treba zaboraviti i da je Putin inicijalno bio jedan od najglasnijih deklarativnih zagovornika ekonomskog liberalizma. Baš kao i Jeljcin pre njega. Devedesete su u Rusiji bile slika i prilika vulgarne prvobitne akumulacije kapitala. Jeljcin je nemalo državnih preduzeća prodao svojim poverenicima ili tada aktuelnim direktorima preduzeća, gotovo uvek za daleko manje para od njihove realne vrednosti. Od 1994. do 2000, iz Rusije je izneto oko 130 milijardi dolara, uglavnom preko računa ofšor firmi. Prva godina ekonomske reforme, dakle 1992, donela je skok maloprodajnih cena namirnica za nepojamnih 2.520 odsto. Privatizacija industrijske proizvodnje dovela je do deindustrijalizacije, pa su rafovi bili prazni, a društvena raslojenost bila je najveća još od poslednjih godina vakta Romanovih. Za povremeni rast BDP-a bile su zaslužne namenska industrija i vojna potrošnja, kao i ulagački prodor raznih kompanija iz sektora usluga. Jeljcin je naposletku dozvolio i da Rusija, kao pravna naslednica SSSR-a, sama otplaćuje spoljni dug počivše imperije, iako u njoj živi tek polovina stanovništva bivše zajedničke države. Malo šta odslikava rusku bedu devedesetih kao podatak da je u velikim gradovima životni vek 1995. u proseku bio kraći za sedam do osam godina u odnosu na 1989. Jeljcinove reforme, okrenute ka bezglavoj privatizaciji, tržišnoj liberalizaciji i prekarizaciji rada, imale su punu podršku Zapada, poglavito Bila Klintona. U nedavno obznanjenoj Klintonovoj korespondenciji s drugim svetskim liderima, zabeleženo je da je Jeljcin o Putinu govorio kao o „poželjnom partneru slobodnog sveta“, „solidnom čoveku“ i slično. U drugom odlomku, Jeljcin će upozoriti da će svaki prekid ruske saradnje sa Zapadom značiti povratak komunista na vlast. Reč je o zabelešci iz 1996. godine. Zato je jedan od prvih državnika s kojima se Putin sastao bio upravo Klinton - jednom 1999, kada su se srdačno smešili jedan drugom i, drugi put 2000, kada je srdačnost zastala kod rukovanja. Podozreva se da je važan razlog Klintonovog zahlađenja prema Jeljcinovom nasledniku bio Putinov otklon prema ekonomskim politikama iz devedesetih. Ruska država je ekspresno preuzela brojna strateška preduzeća, uglavnom iz prehrambenog i energetskog sektora. Upravo zato je pogonsko gorivo ruske privrede u novom milenijumu bio izvoz gasa, nafte i ruda. Ruski BDP je do 2008. godišnje rastao u proseku sedam odsto. Čini se da je Putinov obračun s oligarsima (2003. ih je prema nezvaničnom popisu bilo 21) donekle mitologizovan. U prve četiri godine vladavine, Putin im je predočio izbor - ili će se odreći političkog uticaja i dela bogatstva u zamenu za podršku vlasti, ili će se suočiti s medijskom defamacijom i šarmom ruskog pravosuđa. Na svakog Mihaila Hodorovskog, vlasnika demontiranog Jukos oila, koji je u zatvoru proveo deset godina i koji je izgubio 13 milijardi dolara, dolazi jedan Arkadij Rotenberg, Putinov prijatelj iz detinjstva i učitelj džudoa, čije se zvanično bogatstvo od 2000. uvećalo na oko 2,5 milijardi dolara. Putin je za njegove potrebe čak otvorio državnu agenciju za proizvodnju, kontrolu i prodaju votke; Rotenberg se, međutim, od destilovanja krompira ubrzo potom prebacio na bankarstvo. Zato treba voditi računa o Putinovom sagledavanju vladavine prava - mnogo češće je zapravo reč o snazi pravne države, onakve kakva mu treba. Takva će država moći da amortizuje posledice bankarske krize 2008. uparene s rusko-gruzijskim ratom. Jeljcinova ne bi uspela. Takva će država, iako jedva, preživeti međunarodne sankcije nakon aneksije Krima, devalvaciju rublje i smanjenu spoljnu trgovinu. „Sankcije više štete Evropi nego Rusiji“, rekao je Putin, znajući da izvoz u vrednosti od 450 milijardi dolara u 2018. nije preveliki, ali da će udeo izvoza u Kinu, koji je lane iznosio 56 milijardi dolara, svake godine biti sve zamašniji. Takva će država moći da upozorava evroatlantske glavešine da će ratovi u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji destabilizovati čitave regione i ukloniti s vlasti lidere s kojima zapravo može da se pregovara, ali će biti kadra da se i sama uključi u rat u Siriji, bez čega bi Islamska država verovatno i dalje postojala. Putinova Rusija je, ukratko, uspela da prevari „kraj istorije“ i da geopolitički ponovo stvori multipolarni svet. Saldo će stići kad stigne i račundžija; da li u liku Navaljnog ili nekog drugog, danas još nepoznatog, ostaje da se vidi.