Bahatost se isplati

Avgust je, zna se, u Italiji tradicionalno mesec rezervisan za godišnje odmore, ali zaslugom jednog čoveka ovogodišnji ferragosto ne protiče kao svi drugi. Faktički najmoćniji političar u zemlji, potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini, među prvima se, doduše, skinuo u kupaće gaće i zaređao po plažama diljem Apenina kako bi u neposrednom kontaktu s biračima oslušnuo šta običan svet misli, te dodatno učvrstio svoj brižljivo građeni imidž „čoveka iz naroda“ - s promenljivim uspehom, budući da doček na jugu nije baš bio srdačan, pošto tamo još pamte kako je do pre neku godinu, dok se njegova stranka zvala Severna liga i zagovarala otcepljenje prosperitetnih severnih regija od znatno siromašnijeg ostatka zemlje, s krajnjim nipodaštavanjem govorio o južnjacima. Ali ga je nestrpljenje da ličnu popularnost i visok rejting stranke (pred prošlogodišnje izbore preimenovane u Ligu) materijalizuje i formalnim preuzimanjem pune vlasti u zemlji navelo da, objavom kako je dalja saradnja s koalicionom partnerom Pokretom Pet zvezda (M5S) nemoguća, pokuša da sruši vladu i isprovocira vanredne izbore. Nakon što je 20. avgusta premijer Đuzepe Konte u obraćanju Senatu, gornjem domu parlamenta, saopštio da podnosi ostavku - čime je glasanje o poverenju vladi u parlamentu koje je Salvini tražio postalo nepotrebno, ostalo je da se vidi da li će uspeti i u ovom drugom. To će čitaoci NIN-a znati bolje od potpisnika ovog teksta, budući da je u vreme njegovog odlaska u štampu još bilo nepoznato šta će uslediti nakon ostavke Kontea, koji je ovog puta zaboravio na prirođenu mu uglađenost i diskreciju, i svoj istup u Senatu pretvorio u oštar napad na „oportunistu“ Salvinija, koga je optužio da gleda samo sopstvene interese i interese svoje partije, te da svojim neodgovornim ponašanjem rizikuje „ozbiljne posledice“ po zemlju. Sad kada je vlada pala, postavlja se pitanje da li se iznuđenom koordinacijom M5S i opozicione Demokratske stranke (PD) - uspešno testiranom prošle sedmice, kada su te dve partije, koje se inače uzajamno ne podnose, u Senatu sprečile da se već tada glasa o poverenju Konteovom kabinetu - može sprečiti da bude realizovan i taj drugi deo Salvinijevog plana i izbeći održavanje vanrednih izbora, više od tri i po godine pre roka. Tu će sada presudnu ulogu imati predsednik Serđo Matarela. On može da, u konsultacijama sa svim parlamentarnim grupama, razmotri mogućnost sastavljanja nove (ili čak iste) vladajuće većine koja bi formirala novu vladu; ukoliko od toga ne bude ništa, verovatno će biti raspisani izbori, koji bi morali da uslede u roku od 45 do 70 dana, mada ostaje i mogućnost imenovanja tehničke vlade - što je opcija u prošlosti više puta korišćena i nepopularna, ali svrhovita u situaciji kad je na jesen potrebno usvojiti budžet za narednu godinu. I to tako da njegova struktura ne obnovi stalno tinjajući sukob s Evropskom unijom oko visine italijanskog budžetskog deficita - okršaj koji, reklo bi se, Salvini i dalje priželjkuje, ne hajući za moguće posledice u situaciji kad Italiji na ekonomskom planu i dalje ide prilično traljavo. Ma koliko, međutim, Salvini voleo da se busa u prsa, svestan da mu neformalno ponašanje, prpošni nastupi i jeftina retorika donose poene kod birača, ostaće činjenica da je na raspolaganju imao i jednostavniji način da obori vladu: mogao je da se, s ostalim ministrima iz Lige, povuče iz nje, i to bi bilo dovoljno da ona padne. Ali nije to uradio. Umesto toga je koalicionim partnerima ponudio nagodbu prema kojoj bi Liga podržala usvajanje inicijative M5S za smanjenje broja članova parlamenta sa 945 na 600 (400 u donjem i 200 u gornjem domu), pod uslovom da se M5S saglasi s tim da se odmah po izglasavanju te mere ide na birališta. To se nije pokazalo kao naročito pametan potez, budući da sprovođenje takve reforme traži vreme, verovatno i organizovanje referenduma - što isključuje mogućnost promptnog raspuštanja parlamenta i raspisivanja izbora; lider Lige, istina, tvrdi da taj posao ne mora da do kraja obavi aktuelni saziv parlamenta, već se može prepustiti novom sazivu da ga on kompletira - ali Matarela, stavljeno je do znanja iz predsednikovog okruženja, za tako nešto neće ni da čuje. A izbori već na jesen su, rečeno je, ono što Salvini želi. Štaviše, isplanirao je već i sastav nove vladajuće koalicije: u njoj bi se osim Lige, sada kao starijeg partnera (u aktuelnoj vladi takav status nominalno ima M5S, ali je rejting pokreta od izbora naovamo prepolovljen, dok ga je Liga udvostručila), našla i stranka fašističkih korena Italijanska braća, predvođena bivšom ministarkom za omladinu Đorđom Meloni, te oslabljena Forca Italija. Ali i tu je Salvini postupio ishitreno: od partije nekadašnjeg višestrukog premijera Silvija Berluskonija zatraženo je da se u suštini integriše u Ligu i na glasanje izađe na zajedničkoj izbornoj listi, što su u Forci glatko odbili, insistirajući na očuvanju stranačkog identiteta. Salvini je, prema tome, postigao da u najkraćem roku potpuno uruši ionako krhke odnose s koalicionim partnerom; tog istog partnera gurne u pravcu taktičke saradnje s arhineprijateljima iz Demokratske stranke; antagonizira malog, ali potencijalno važnog saveznika, Forca Italiju; i možda dovede u pitanje izglede za skoro održavanje izbora, zbog čega je izvorno i krenuo u ofanzivu. Ne deluje baš kao demonstracija velikog političkog umeća. Ono što mu nedostaje na planu talenta za suvu politiku Salvini, međutim, nadoknađuje energijom, veštinom komunikacije s masama i, kao i drugi populistički lideri, debelom kožom: niti se kritike lepe za njega, niti on sam mari šta se i kako o njemu govori. Osim toga, u permanentnoj je kampanji: stalno prisutan na društvenim mrežama, na ulicama, gde god se nešto dešava, sada eto i na plažama - na kojima povremeno stiže i da izigrava disk džokeja. U prilog mu ide i to što nema pravog rivala. Odlazeći premijer Konte je em nestranačka ličnost, em bez ikakve harizme; lider M5S i drugi potpredsednik vlade Luiđi di Majo deluje kao školarac kome su na silu navukli odelo i kravatu; lider PD Nikola Cingareti nedovoljno je prepoznatljiv u javnosti; njegovog prethodnika i bivšeg premijera, dinamičnog i ambicioznog Matea Rencija, pak, svi znaju - ali ga manje-više niko ne voli. A baš se Renci, sada senator, poslednjih dana najviše angažovao na tome da PD zajedno s M5S spreči Salvinijev uspon na premijersko mesto: krajnje ironično, s obzirom na to koliki animozitet prema Renciju gaje u tom pokretu. Nije ni njemu bilo lako da zaboravi na sve ono što su iz M5S o njemu govorili proteklih godina, poverio se Renci londonskom Obzerveru, ali nema dileme oko toga šta je prioritet: „Salvini mora da bude zaustavljen“, kaže. Ali, može li? Jedna prošlonedeljna anketa pokazuje da je Liga na 38 odsto podrške, ispred PD (23 odsto) i daleko zaostale M5S, koja je spala na 16,5 procenata; slede Italijanska braća s osam i Forca Italija sa 6,5 odsto podrške. S takvom ili približnom raspodelom glasova, Salvini bi vladu posle novih izbora mogao da napravi i bez Force, samo s Italijanskom braćom - što bi Italiju učinilo prvom zapadnoevropskom zemljom čija je vlada u potpunosti sastavljena od radikalne desnice. Istovremeno, kao jedina alternativa takvom ishodu nameće se naizgled nemoguća koalicija PD i M5S (a i tada tek uz učešće ili barem podršku nekog trećeg, najverovatnije Berluskonijeve stranke, koja bi tako opet dobila na značaju) - savezništvo još neprirodnije od onog aktuelnog Lige i M5S. I to pod uslovom da u PD ne dođe do rascepa između pragmatičnog krila stranke, koje bi bilo spremno da u ime višeg interesa, tj. sprečavanja Salvinija da postane premijer, uđe u dil s M5S, i onog principijelnog, koje bi i dalje insistiralo na odbijanju saradnje s tim pokretom. No, ne kaže se uzalud da je u politici sve moguće: početkom ove sedmice bilo je nagoveštaja da, nakon što su prvi kontakti PD i M5S protekli dobro, takav savez više nije isključen ukoliko je to cena koju treba platiti da bi Salvini bio zaustavljen. Bez obzira na to što je proteklih dana sam sebe saplitao, i nezavisno od toga kakav će biti rasplet krize koju je izazvao, Salvini ostaje ključna figura: sve dok se to ne promeni, i dalje će smislenije biti pitanje kada će se dočepati premijerske pozicije nego da li će se to dogoditi. U kom slučaju će se na haotični period tokom koga je njegova Liga još delila vlast s M5S jednog dana možda gledati i s nekom vrstom nostalgije.