Zemlja naprednih performansa

Marina Abramović stigla je u Srbiju. Jedna od najvećih umetnica današnjice, a svakako neprikosnovena u domenu performansa, podigla je veliku prašinu već tokom prvih dana svog boravka u Beogradu. I to ne nečim što je uradila ili izjavila. Dovoljno je bilo već i to što je tu. Ispostavilo se prethodnih dana da u Srbiji ne postoji samo sedam miliona političkih analitičara i fudbalskih selektora, već i stručnjaka za konceptualnu umetnost. To i nije čudno, jer za razliku od politike i fudbala, koji nam baš i ne idu najbolje, sa konceptualnom umetnošću imamo višedecenijsko iskustvo. Bar poslednjih trideset godina Srbija izgleda kao jedna velika instalacija. Doduše loša, bangava, nespretna i ne preterano umetnička, ali svakako instalacija. Razni su „umetnici“ eksperimentisali i sa Srbijom i sa nama, njenim građanima. Povremeno bismo odlučili da više ne želimo da učestvujemo u kojekakvim lošim performansima, pa bismo izveli neki svoj. Recimo onaj pod nazivom „5. oktobar“. Poslednjih godina podvrgnuti smo intenzivnim konceptualnim zahvatima umetničke trupe pod imenom SNS. Ova grupa umetnika priredila nam je zaista veliki broj performansa, koje je teško čak i nabrojati. Neki od njih su Nestajanje Hercegovačke, Čovek sa 24 stana, Tetka, Nevidljivi boljitak, a u prethodnih par godina posebno se istakao konceptualista Goran Vesić svojim performansom Uništavanje grada. Ovaj performans neprestano traje godinama i još uvek se ne zna kada će biti završen, čime Vesić pretenduje da ponese titulu autora sa najdužim performansom u istoriji. Posebno su veliku pažnju izazvali njegovi performansi Rekonstrukcija Trga i Kocka. Uporedo sa izvođenjem svih ovih zahvata u režiji SNS-a, primećena je, međutim, i jedna negativna tendencija. Građani su nezadovoljni kvalitetom SNS instalacija i performansa i masovno napuštaju galerijsku postavku. Dok mnogi od njih tvrde da im se umetnost SNS trupe jednostavno ne dopada ili je ne razumeju, stručnjaci za konceptualnu umetnost ocenjuju da je u stvari u pitanju svojevrstan odgovor performansom na performans. U istoriji umetnosti ono što rade građani Srbije poznato je kao „tihi performans“, tokom kojeg publika neprimetno odlazi sve dok umetnik ne ostane u muzeju potpuno sam zanesen svojom artističkom izvedbom. Zanimljivo kod ovog performansa je to što ima tri moguća kraja i to ga čini potpuno jedinstvenim u svetu umetnosti. Najpre, performans Odlazak u Nemačku može biti okončan tako što će svi učesnici osim trupe SNS napustiti galeriju. Druga mogućnost je da ostanu i urade reperformans performansa Marine Abramović, da nepomično sede i gledaju magarce unedogled. Treća mogućnost je da građani takođe ostanu u umetničkom prostoru, ali da izvedu performans pod imenom Lustracija. To bi ujedno bio i jedini performans koji nikada ranije nije izveden u našoj zemlji i za koji se veruje da bi u potpunosti promenio kompletnu umetničku scenu.