Predistorija

U prošlom broju NIN-a izašao je tekst Nenada Makuljevića o razmeni Rerihovih slika iz Narodnog muzeja sa ruskom stranom. Kako sam 2016. pisao o dolasku Rerihovih dela u Beograd i njihovoj sudbini, na osnovu arhivske i objavljene građe, želim da pružim nekoliko dodatnih podataka koji pomažu u razumevanju predistorije nedavno potpisanog sporazuma. Slike su odlukom umetnika u Beograd stigle 1932. iz Muzeja Reriha u NJujorku. Mada u sačuvanoj građi u Arhivu Jugoslavije nije određen način ustupanja dela, zna se da je Muzej Reriha s nizom institucija u svetu sklapao dogovor o tzv. trajnoj pozajmici, kojom bi institucija dobijala slike (formalno vlasništvo njujorškog centra) sa obavezom da ih smesti u zasebnu salu nazvanu po Rerihu. Spiskova slika ima više, a njihov broj i nazivi ne podudaraju se potpuno. Kada se uporede spiskovi, kao i pozniji podaci, vidi se da ih je ukupno bilo 30. Pored njih, Rerih je jednu sliku („Slovenska zemlja“) odredio kao lični poklon za kralja Aleksandra, koji ga je zvao i u posetu Jugoslaviji, ali je sudbina ovog dela nepoznata. Slike su bile i u tadašnjem Istorijsko-umetničkom muzeju i u Muzeju savremene umetnosti dok oba nisu spojena u Muzej kneza Pavla. Godine1933. odlučeno je da se 10 slika pošalje u Zagreb, u JAZU, gde se i danas nalaze u Modernoj galeriji (izlagane 2011). Odlukom Milana Kašanina 13 slika otišlo je u Prag 1937. da bi se pomoglo Ruskom kulturno-istorijskom muzeju. Odatle su 1948. prenete u Moskvu, u Tretjakovsku galeriju. Sedam dela koja su ostala u Beogradu bila su deo stalne postavke Muzeja do 1996, kada je postavka strane umetnosti povučena nakon krađe Renoara. Manje važni za ovu temu, mada svakako interesantni, jesu Rerihovi pokloni budističkom hramu beogradskih Kalmika: slika Bude (ne kip) iz tibetanskog manastira, dve reprodukcije sopstvenih slika, knjiga Srce Azije i još nekoliko spisa. Još za Rerihovog života nastao je pravni spor koji je završio tako što je umetnik izgubio vlasništvo nad njujorškom institucijom koja je nosila njegovo ime. Pravna situacija postala je još složenija poslednjih godina. Oko vlasništva nad slikama sporili su se Muzej Reriha u Moskvi (deo Međunarodnog centra Rerihovih) i Muzej Istoka, u istom gradu. Godine 2017. sud je odlučio u korist Muzeja Istoka, koji je došao u posed više od 200 slika, a Muzej Reriha postao je odsek Muzeja Istoka. Sve ovo je propraćeno medijskom pažnjom i velikim raspravama. Za nas je najvažnije naše mesto u ovoj situaciji i tu se slažem s kolegom Makuljevićem da je odluka vlasti neodgovorna, jer se njom osiromašuje fond svetske umetnosti u Narodnom muzeju. U tom smislu je dobro što je pokrenuta pravna strana pitanja, koje dosad u javnosti uopšte nije bilo. Poziv da Rerihove slike ostanu u Srbiji ne potire mogućnost da se stranica Miroslavljevog jevanđelja vrati na drugačiji način.