Ko je za volanom Srbije?

Na dnu smo, ali kopamo i dalje. Bugarska poslovica, a tako primenjiva na Srbiju. Ulazimo već u osmu godinu vladavine najgorih. I logično je da ministar finansija bude falsifikator, da ministar unutrašnjih poslova pruža logistiku svome ocu, trgovcu oružjem, jer vladavina najgorih je i počela sa predsednikom koji je kupio diplomu, da bi kasnije, na kraju mandata, u svom dvorištu u rodnom selu podigao crkvu. Međutim, novopečeni ktitor odlučio je da i penzionerski mandat provede u predsedničkoj rezidenciji na Dedinju. Valjda misli da je to zaslužio budući da se tokom predsednikovanja nije mešao u svoj posao. Srbistan je prepustio mlađem i agilnijem nasledniku. Zauzvrat je dobio rezidenciju i uhlebljenje za čitavu svitu svojih skutonoša okupljenih pod kodnim imenom „Nacionalni savet za saradnju sa Rusijom i Kinom“. Državna je tajna koliko poreske obveznike košta ta parazitska organizacija. Predsednika koji se nije mešao u svoj posao zamenio je predsednik koji ne zna šta mu je posao, i u tom svom „neznanju“ svakodnevno krši Ustav. Jer, on donosi odluke koje su u nadležnosti premijera, on sugeriše republičkom javnom tužiocu šta mu je činiti, zapravo ne činiti, on je preuzeo najvažnije funkcije vlade, on rukovodi službama bezbednosti, on je stvorio jednu degeneričnu državu, i podelio narod. I zato je neukusno iščuđavanje predsednikove savetnice negativnim reakcijama na društvenim mrežama povodom dvodnevne hospitalizacije Aleksandra Vučića na VMA. Kome i čemu njeno pitanje „Šta se to desilo da je ovo društvo postalo toliko jezivo?“ Desilo se da su najgori došli na vlast, desilo se da već osmu godinu njen poslodavac ne prestaje da polarizuje društvo, da svakim danom sve više podiže tenzije, i gura građane Srbije u zonu opšteg sukoba. Desila se Savamala, kada je tokom jedne aprilske noći 2016. godine srušen deo Hercegovačke ulice, desilo se da je te noći prestala da postoji pravna država, pa nije bilo teško da nekoliko dana kasnije pod nerazjašnjenim okolnostima na VMA prestane da postoji noćni čuvar i potencijalni svedok tog rušilačkog napada. Desilo se da će kasnije sve biti lakše, pa neće biti teško da se desi da predsednik države pregledava snimke sa naplatne rampe Boljevac, na kojoj je zbog neprilagođene brzine vozila Koridora Srbije smrtno nastradala jedna osoba. Dakle, predsednik države gleda snimke, a ne tužilaštvo! Onaj ko je za volanom države Srbije odlučuje ko je za volanom Koridora Srbije. Pre skoro jednog veka, filozof i etnopsiholog Vladimir Dvorniković je zapisao: „Psihopatski tipovi oduvek su imali neko naročito dejstvo na gomilu. Poznato je da su mnogi narodi, pa tako i stari Sloveni, u ludacima gledali neka viša i nadahnuta bića, a naročito su im pripisivali vidovitost... Masa ne misli i ne rasuđuje, ona samo oseća i hoće. Šta je za masu sva politika nego jedno polje vrućih želja i bolnih neispunjenosti. Ko će lakše da povede tu masu nego onaj koji će joj islikati živim bojama ispunjenje svih tih neispunjivosti? Iracionalnoj podlozi u duši gomile odgovara iracionalna ličnost suludog proroka. Teško da će gomilu fascinirati bistar i sređen duh, moralno visoka ličnost, koja ne može obećavati i islikavati sve ono što masa želi ... I tako ono što u pojedincu izlazi kao abnormalno, patološko i apsurdno, u sklopu psihe gomile izlazi kao normalno.“ Šta je tajna naprednjačke vlasti nego pretvaranje građana Srbije u gomilu. A da bi se proizvela dovoljna količina gomile, potrebno je danonoćno putem medija zaglupljivati i hipnotisati stanovništvo. Zato rijaliti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zato jezik ulice u Skupštini, zato demonizovanje onih koji ne pristaju na laži i korupciju. Zato kriminalci sa debelim dosijeima na slobodi, a pošteni i hrabri građani u zatvoru. Zato svakodnevne pokazne vežbe navijačkih hordi. Strah je efikasna anestezija. Ali ne i za hrabre i čestite pojedince poput Aleksandra Obradovića, koji je još uvek u kućnom pritvoru zato što je ukazao na malverzacije u Krušiku, koje otkrivaju kretanje jednog od krakova naprednjačke hobotnice. Ona četiri „S” sa srpskog grba predstavljaju rebus koji se razlikuje od epohe do epohe. Danas su to: Sultan, Slina, Siniša i Smrt. I nije u redu kriviti ih što ne daju ostavke nakon toliko skandala i afera. Povukli bi se oni, ali ne smeju. Jer, zakletvu su dali mafiji, čiji su deo, a ne građanima Srbije.