Na liniji vatre

To što Aleksandar Vučić misli da bi moguće američke sankcije Srbiji zbog kupovine protivvazdušnog raketnog sistema Pancir od Rusije bile besmislene, može biti, ukazuje na dve stvari. Prvo, predsednik Srbije nije naučio od svojih prethodnika da je ponekad mudro izbeći batine, posebno od jačeg. I drugo, on očajnički šalje poruku Vladimiru Putinu da Beograd ne želi da ostane bez podrške Moskve. Posebno kada rešavanje kosovskog pitanja ulazi u završnu fazu. Opet, nije to bilo tako davno – potkraj 2017, kada je Vučić sa jednakim žarom, u samo nekoliko minuta, najavljivao da će od Belorusije kupiti četiri baterije sistema S-300 i šest aviona MiG-29, i istovremeno govorio kako bi realizacija predloga Atlantskog saveta za Balkan, koja podrazumeva američko vojno prisustvo u Srbiji, doprinela boljim srpsko-američkim odnosima u budućnosti. Ova neviđena frekventnost kontradikcija verovatno se može tumačiti Vučićevim uverenjem da jedna zadnjica može da napuni dve stolice. Na sličnom uverenju se slomio i Boris Tadić, proklamujući spoljnu politiku oslonjenu na četiri stuba - SAD, Rusija, Kina i EU – ne razumevajući koliko su suprotstavljeni interesi čak i između transatlantskih partnera, EU i Amerike. Samo u tom kontekstu možemo posmatrati i Vučićeve najave, tokom posete Vašingtonu, kada je u intervjuu DŽeruzalem postu rekao da Srbija namerava da kupi oružje od Izraela i da ta nabavka neće biti mala isporuka. I to samo nekoliko meseci nakon što je saopštio da Beograd više - neće pazariti naoružanje. Uzimajući u obzir i činjenicu da bi ova kupovina trebalo da ukaže na spoljnopolitičke preference, deluje da je Vučić nameran da izigrava vođu nesvrstanih i da je, ne shvatajući ozbiljnost situacije, krenuo u stratešku ofanzivu, iako tek povremeno proviruje iz svog rova, ubeđen da ga je neko nepravedno oklevetao i stavio Amerikancima na nišan. Teško je poverovati da se opsetio ne tako davne pozicije Srbije koja je opisivana opasnom sintagmom – na liniji vatre. Jer da jeste, ne bi svoju geostrategiju temeljio na vitlanju oružjem različitog dometa, i još više, potpuno drugačije probojne moći. Dakle, šta to Vučić zna, a naivno misli da je promaklo Putinu? Činjenica da je Srbija u 2019. od 17 vojnih vežbi čak 13 održala s članicama NATO? Možda fakt da je Ričard Grenel, sada već moćni šef američkih tajnih službi i specijalni izaslanik za Kosovo, posredno učestvovao u dimenzioniranju prve kampanje izraelskog premijera Benjamina Netanijahua. A izraelski premijer je, opet, s Trampom kao nokat i meso. Ili možda to što je načuo glasinu odaslanu iz američkih intelektualnih krugova da Grenel nema ništa protiv korekcije granice s Kosovom? Pa sve i da je Tramp možda negde i izgovorio da bi korekcija mogla biti rešenje, to je samo zato što je Amerika izgubila presudno veliki kontrolni paket u Briselu i dobro razumela da EU ne može da spreči uplitanje Rusije. U tom kontekstu deluje da Vučić ne shvata da njegovo grozničavo upinjanje da zainteresuje Trampa za sebe neće promeniti američku politiku prema Balkanu. U najboljem slučaju za njega, ona će biti preformulisana ka amputaciji ruskog uticaja. Predsednikovo skakutanje iz Putinovog u Trampovo krilo i obratno i to sa opasnim igračkama različitih proizvođača jedino može da raspizdi i jednog i drugog. Popraviti međunarodnu poziciju države garant ne može. Ono što je zaista nevolja, ne za Vučića nego za Srbiju, jeste činjenica da je najbolji čas da se donese strateška odluka o evroatlantskim integracijama prošao, a najboljeg časa za okretanje Rusiji nikada nije ni bilo. Sve između ta dva momenta ograničenog trajanja je siguran put da zemlja izgubi sve i zadovolji se ničim. Najbolje čemu se možemo nadati je da će važniji svetski poslovi učiniti da nam ona linija vatre ne ide baš posred čela.