Bolje bi nam bilo bez „reformi“

Pre 42 godine Kina je krenula putem ekonomskih reformi. Meni su te 1978. roditelji kupili kuću i vratili stan kod tri solitera (pored Jagodinske pivare), vođeni poštenjem i parolom „Imaš kuću - vrati stan“. Većina stanovnika sadašnje Srbije i bivše Jugoslavije bila je tada omamljena opštom pohlepom da dođe do stana od svoje OOUR, da dobije bez rada veliku imovinu, i da stečenom imovinom doživotno poveća platu na koju će se žaliti da je mala, previđajući poklon od firme koji je postao lična svojina za nekoliko stotina maraka tokom hiperinflacije, 1993. Spoljni dug je tih godina eksplodirao i kamata na spoljni dug je uvećana u vreme smrti druga Tita. Ne treba sumnjati da bi, da je poživeo još koju godinu, gušio nezadovoljstvo naroda i narodnosti brutalnom upotrebom sile, koje smo bili svedoci od 9. marta 1991, pa do današnjih dana. Ovako nam je, sasvim nezasluženo, ostao u lepom sećanju. Ekonomska reforma u Kini počela je poljoprivrednom reformom - dodelom zemlje seljacima - i stvaranjem slobodnih zona za poslovanje strancima. Seljaci su u kratkom vremenu dokazali da nisu lenji, već da im je decenijama gušena preduzimljivost, a stranci su krenuli da eksploatišu gotovo besplatnu radnu snagu. I u Srbiji je, u prethodnih 12 godina, radna snaga dostupna strancima besplatno, u vidu subvencija investitorima, ali one su vremenski ograničene, pa mogu da budu jedini motiv za kratkoročni dolazak u Srbiju. Kinezi nisu davali takve pozamašne subvencije strancima, već su „snimali“ proizvodne tehnologije, sami krenuli da mućkaju praškove, metodom pokušaja do željenog rezultata, tj. proizvoda, i uključivali sve veći broj radnika u rad ovih multinacionalnih kompanija. Uz njih, krenule su da niču i domaće kompanije, a po ugledu na japanske nakon Drugog svetskog rata, kada su Japanci (kasnije i Korejci), kupovali i/ili kopirali američke tehnologije. Kinezi su primenjujući ekonomske reforme jasno znali šta su im ciljevi i veoma su vodili računa da se kroz brzi ekonomski rast ne povećavaju socijalne razlike. Lako se stvori nezadovoljstvo naroda, čak i kada standard raste po fantastičnih 10 odsto godišnje, ukoliko se vidi da pojedincima raste i po stopi od 100 odsto. Komunistička partija Kine, već 42 godine, pažljivo meri odnos narodnog zadovoljstva i ličnog bogaćenja sadašnjih milijardera. Srbija je, unutar Jugoslavije, ušla u dužničko ropstvo, već 1981. i do danas iz ove tamnice nije izašla, mada se balasta drugih socijalističkih republika davno oslobodila. Dok su u Kini reforme do kraja 80-ih već dovele do fantastičnog ekonomskog rasta, Jugoslavija je stagnirala i pripremala se za katastrofu kroz krvave međuetničke sukobe. Onda su došle 90-e, pa povratak iz izolacije nakon 5. oktobra 2000, i staro breme na gotovo slomljenoj kičmi. Kakav je bio odnos standarda stanovništva u Kini i u Srbiji te davne 1978? Po tadašnjim odnosima kurseva juana i dolara i nemačke marke, u Kini je svaki stanovnik u proseku imao na raspolaganju po 81 evro godišnje, dok je u Srbiji svako u proseku raspolagao sa 1.785 evra. Imali smo 22 puta veće prihode po domaćinstvu od kineskih, u evrima, dolarima ili markama, svejedno. Kinezi nisu imali ni četvrt evra (22 centa) dnevno po stanovniku, i gotovo svi su bili ispod granice siromaštva, dok je u Srbiji udeo siromašnih bio relativno mali. Što bi otpevao DŽoni Štulić: „Čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude, jedu g…na i sanjare“. U 2019. prosečna kineska porodica imala je raspoloživih 4.500 evra, od čega je trošila 3.000, a ostatak štedela, dok srpska ima 2.500 evra. U Kini su, dakle, primanja za 42 godine povećana 56 puta, a u Srbiji za samo 42 odsto. Kada se podaci iz 1978. uvećaju za rast cena u Nemačkoj, a one su za ove 42 godine povećane samo 2,3 puta, tadašnja potrošnja u Kini vredela je sadašnjih 187 evra, a u Srbiji 4.124 evra. To znači da su se primanja stanovništva u Kini u evrima realno povećala 24 puta, a u Srbiji se smanjila za 38,4 odsto. Kina će i u narednim godinama nastaviti sa ekonomskim reformama koje dodatno oslobađaju privatnu inicijativu miliona Kineza. Srbija će i u narednim godinama da u aranžmanima sa Međunarodnim monetarnim fondom preraspodeljuje ostatke državne imovine, stvorene najvećim delom do 1978. Šta nam je činiti? Za početak, u ekonomskoj oblasti ne činiti ništa. Siguran sam da bi u Srbiji ekonomski rast eksplodirao po stopama većim od 10 odsto kada bi se manuli „reformi“ i pustili kreativne i preduzimljive ljude da rade i da stvaraju. Kada bi se tako nešto dogodilo, država bi mogla rastuće prihode da usmerava na zaštitu najsiromašnijih, na podsticanje nataliteta, na pomoć poljoprivrednicima i u druge namene u korist većine stanovnika. Da stvari nama ne idu u prilog svedoče i neki drugi podaci. Statistički zavod Kine objavio je saopštenje o prosečnoj bruto zaradi u 2019, a s obzirom na to da je kod njih mala razlika između bruto i neto zarade, te podatke sam uporedio sa kretanjem zarada u Srbiji od 2008. Elem, prošle godine prosečna godišnja zarada u Kini dostigla je iznos od 90.501 juan, što je za 8.088 juana više nego u 2018. Nominalno su povećane za 9,8 odsto, a realno za 6,8 procenata. Pre početka prethodne svetske finansijske krize, 2008. prosečne plate u Kini bile su niže nego u Srbiji. Od tada do lane prosečne zarade u Kini, ako se preračunaju u dolare, povećane su 3,1 put, dok su u evrima 4,1 put veće nego što su bile 2008. U Srbiji je, pak, u istom periodu prosečna neto zarada povećana za samo 16,6 odsto. Malo ko ovde zna da je prošle godine prosečna plata u Kini bila 974,4 evra, dok smo mi 2019. završili sa prosečnom neto platom od 466 evra (54.919 dinara). Pri tome su prosečna primanja zaposlenih u čak devet delatnosti veća od 1.000 evra, dok su u 10 delatnosti još ispod tog nivoa. Zaposleni u poljoprivredi, uslugama smeštaja i ishrane neće tu granicu dostići za još pet do sedam godina, izuzev ukoliko u međuvremenu juan značajno ne ojača prema evru. Prava svinjarija Neshvatljivo je kako Srbija propušta svaku priliku koja joj se ukaže. Kina je, na primer, od početka ovog milenijuma 20 puta povećala uvoz svinjetine, sa samo 100.000 tona u 2001. na dva miliona tona u 2019. Pri tome je samo u prošloj godini uvezla 67 odsto više svinjskog mesa nego 2018. Pri tome je za nešto više od godinu i po dana, od novembra 2018. do juna ove godine, cena koju Kina plaća za uvezenu svinjetinu porasla sa 1,48 na 2,47 evra po kilogramu. Takav razvoj događaja na tržištu najviše su iskoristili Španija, SAD, Nemačka, Brazil, Kanada, Danska, Holandija, Čile… Srbija, nažalost, nije. Iako je kod nas lane broj svinja povećan za 4,3 odsto, on je još uvek za 47,1 odsto manji nego 1984, kada je zabeležen rekordan broj od 5,5 miliona svinja. Uz to, zemlja koja je još u 19. veku bila poznata po proizvodnji i izvozu svinja, već godinama više svinjećeg mesa uveze nego što izveze. Da zlo bude veće, u prva četiri meseca 2020. izvoz je praktično zaustavljen – smanjen je za 97,6 odsto, sa 4,7 miliona na samo 100.000 evra. Istovremeno, uvoz je povećan sa 20,6 na 22,4 miliona evra. Samo za nabavku svinjetine iz Nemačke potrošili smo duplo više deviza nego u istom periodu lane – 9,6 miliona umesto 4,7 miliona evra. Otkako je Srbija samostalna, deficit u trgovini svinjetinom popeo se na 215 miliona evra, samo u poslednje tri godine bio je 131,4 miliona evra, a iz najnovijih podataka se može naslutiti da će ove godine biti oboren novi neslavni rekord.