Упоследњих месец и по дана, на почетку нове позоришне сезоне и на Стеријином позорју, посебно су се издвојиле две представе које повезују и неке заједничке одлике. Обе су продукција театара изван Београда, прва Народног позоришта из Суботице, друга Шабачког позоришта, који већ извесно време, ако не и годинама, остварују запажене уметничке резултате, те потврђују тврдњу неких критичара да се данас храбрији пројекти често дешавају ван културних центара. У обе је остварена изразита глумачка посвећеност, прихватање и реализовање хорског начина игре, а без самодопадљивости, бравурозности и сличних работа тако драгих београдским звездама. Последње, али не најмање значајно (напротив!), обе представе развијају критички дискурс, али не о уобичајеним, иако битним темама српског друштва, као што је, рецимо, шовинизам, већ о ономе о чему се у нас недовољно говори: катастрофалном положају радника.