Bajdenu opanci nama obojci

Moguće je da deo srpske javnosti još veruje tabloidnim „analizama“ prema kojim se u Vašingtonu 6. januara „dogodio narod“, te da je samo pitanje dana kada će se Donald Tramp vratiti u Belu kuću, ali činjenice su neumoljive: četvorogodišnji predsednički mandat DŽozefa Bajdena i zvanično je započeo. Propagandna mašinerija vlasti vešto je priču o ključu Bele kuće koji je Tramp u septembru poklonio svom beogradskom obožavaocuAleksandru Vučiću zamenila scenama njihove šetnje Skadarlijom iz 2016, iz koje se Bajden vratio bogatiji za opanke. Stigla je, ubrzo, i najava susreta dvojice predsednika do kraja godine. Teško da će, ipak, sve to uspeti da potisne mračne prognoze budućih odnosa Srbije sa velikom svetskom silom, naslonjene na sećanje da je nekadašnji senator u administraciji Bila Klintona zagovarao vojnu intervenciju protiv Srbije, pružao podršku nezavisnosti Kosova i lobirao za bosanske muslimane u borbi protiv Vojske Republike Srpske. A zbog toga je u dobrom delu srpske javnosti bio omražen i pre fantastičnih produkata kjuanon ideologije, oduševljeno prihvaćenih i među domaćim obožavaocima teorija zavera raznih vrsta. Nekako istovremeno, učinilo se da je klecnuo još jedan stub srpske spoljne politike. I to onaj, bar zvanično, glavni, proevropski: iz Brisela je stigla vest da je 26 članova Evropskog parlamenta uputilo pismo evropskom komesaru za proširenje Oliveru Varheljiju u kome se izražava zabrinutost zbog „sve većeg kineskog uticaja u Srbiji“ i „predstojeće štete po životnu sredinu koja je nastala usled nekoliko teških industrijskih projekata kineskih kompanija u Srbiji“. U pismu koje su inicirali kopredsedavajući Interparlamentarnog saveza za Kinu, Mirijam Lekman iz Evropske narodne partije i Rajnhard Butikofer iz Zelenih, skreće se pažnja na „niz kineskih investicija teške industrije u Smederevu, Boru i Kostolcu, kao i fabriku guma Šandong Linglong u Zrenjaninu“ i poziva se Varhelji da podseti Vladu Srbije da se pridržava svog nacionalnog zakonodavstva, kao i pravila EU koja se odnose na proces pristupanja. Primećeno je odmah da su, za razliku od prethodnih oglašavanja evroposlanika, koji su se tokom prošle godine više puta kritički izjašnjavali o stanju demokratije u Srbiji, poslednji dokument kojim se upire prstom ka Beogradu potpisali i poslanici Evropske narodne partije - a ona je do sada po pravilu bila blagonaklona prema vlasti SNS. Da li to znači da se pozicija Srbije značajno usložnjava? I još - da li ima osnova za procene dela opozicione javnosti da je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, postao neupotrebljiv „igrač“ kome je sat definitivno počeo da otkucava? Opet je ovde mesto za podsećanje na tvrdnje obaveštenih zapadnih adresa da„strani faktor“ prihvata za sagovornika onoga ko je dobio izbore, sve dok su ti izbori zvanično tretirani kao legitimni. A u našem slučaju jesu, bez obzira na sve manjkavosti koje su svim posmatračima i te kako poznate. Kritična opoziciona masa, koja bi situaciju počela da menja - ne postoji. Sve to, ipak, ne znači da uslovi u kojima srpska vlast pokušava da nastavi svoju kampanju „prvi u Evropi“ nisu sve komplikovaniji, a prognoza učinka sve neizvesnija. Pogled u budućnost dodatno zamagljuje pitanje da li je srpskoj vlasti uopšte stalo do evrointegracija, zasnovano na izostanku napora da se ispune potrebni uslovi, ali i napadnim izlivima ljubavi i bliskosti sa Kinom, zemljom koju i Brisel i Vašington vide kao „glavnog rivala“. Na spekulacije o okretanju Srbije Istoku Dušan Reljić, šef briselske kancelarije nemačkog Instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWB) odgovara pitanjem: zašto bi se Srbija okretala u drugom pravcu ako 75 posto trgovine obavlja sa EU? Da ne govorimo o ozbiljnim naznakama o nezadovoljstvu Moskve aktuelnom srpskom vlašću i činjenici da Kina nema potrebe da vrši politički uticaj na Srbiju i menja njenu orijentaciju ka EU. Naprotiv - čak bi im odgovaralo da imaju više saradnika u Uniji. S mnogo razloga, Reljić politiku proširenja EU naziva „mamuzanjem mrtvog konja“, ali sva je prilika da se od tog neuspešnog metoda, bez obzira na upozorenja istraživačkih timova zasnovana na ekonomskim i političkim argumentima, neće u dogledno vreme odustati. Trenutno je, recimo, donosiocima odluka ponuđen dokument „Proširenje EU u Jugoistočnoj Evropi u doba pandemije“, izdanju Fridrih Ebert Fondacije bliske nemačkim socijaldemokratama, u kome grupa autora (Bonomi, Merja, Teglhofer, Reljić) ocenjuje, između ostalog, da bi EU trebalo da odustane od „kompromitovane fraze“ nuđenja „evropske perspektive“ i pristupi „brzoj integraciji regiona u formalno članstvo u EU“. Autori upozoravaju da će stanovništvo u regionu uskoro označiti EU (ili ju je već označilo) kao krivca za svoje probleme i ističu da bi EU i vlade zemalja članica morale da prestanu da pričaju o poboljšanjima kada je reč o korupciji i vladavini prava u regionu, „kada je građanima očigledno da je stanje upravo suprotno“. Daju i savet političkim činiocima u EU da „pozovu lidere iz regiona na političku odgovornost za kršenje pravila EU i njenih osnovnih vrednosti“. Takve ocene stizale su i sa političkih adresa - kao što su već pomenuti evroposlanici - ali, prema mišljenju Reljića, one ne predstavljaju ozbiljnu pretnju aktuelnoj vlasti. Naprotiv - citirano pismo Varheljiju u kome se upozorava na delovanje Kine u Srbiji, veruje sagovornik NIN-a, koristi Vučiću, jer potvrđuje njegovu tvrdnju da je solidarnost EU „bajka“.Jer, bez obzira na istinitost tvrdnje o ekološkom zagađenju - koje bi Srbija mogla da spreči kada bi primenjivala svoje propise - evroposlanici u pismu prenebregavaju činjenicu da više hiljada porodica u Srbiji ima za hranu zahvaljujući dolasku kineskih investitora. LJudima u Srbiji, dodaje, kritika onih koji su im omogućili bilo kakav posao, deluje kao - cinizam. Nije sporno da Evropski parlament doprinosi političkoj klimi, ali situacija bi, veruje sagovornik NIN-a, postala ozbiljna tek kada bi Bundestag ili francuski parlament izglasali rezoluciju kojom bi naložili svojim vladama da ispitaju situaciju u Srbiji. Da li se to može desiti, ne znamo – mada Reljić primećuje da se, s vremena na vreme, pojave upiti poslaničkih grupa, nakon čega se u odgovorima koji su im dati, „vidi poznavanje situacije“. Bitno je, takođe, imati u vidu da se Nemačka sprema za izbore, posle kojih bi se situacija mogla promeniti - recimo, ako bi na vlast došla „crno-zelena“ koalicija, a ministarstvo spoljnih poslova pripalo zelenima. I Vuk Vuksanović, istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, ocenjuje da je Srbija formalno i dalje na putu ka EU, ali da suštinski nećemo videti skori napredak, što zbog same Unije, što zbog Srbije. „Videćemo pojedine trenutke u kojima će vladajuća stranka pokušati da se dodvori Uniji“, kaže Vuksanović. S obzirom na to da je „medeni mesec sa Angelom Merkel gotov“, jer je Nemačkoj teško da toleriše unutrašnje prilike u Srbiji, a „kivni su i zbog odnosa prema Trampu i ideje o razmeni teritorija“, Vuksanović misli da će Vučić pokušati da „zameni Berlin Parizom“ - o čemu govori, recimo, kupovina vojne opreme od Francuske ili upravo (predizborno) promovisana priča o izgradnji beogradskog metroa. „Vučić igra na razlike u Evropskoj uniji“, kaže Vuksanović. Ocenjuje da srpski predsednik sada „računa na dualizam Pariz - Berlin“, ali i na Poljsku, koja se, posle Bregzita, nameće kao treći ili četvrti igrač u EU, a „prepoznao je i neliberalnu osovinu Varšava - Budimpešta“. I u svemu tome, dodaje, prioritet će mu biti da održi balans između Kine i EU. Vuksanović očekuje da će, upravo zbog odnosa sa Kinom, a ne sa Rusijom, srpska vlast imati sve više trzavica sa Zapadom - na šta će odgovarati podsećanjem na investicioni dil Kina - EU potpisan 30. decembra 2020. i to upravo na inicijativu Angele Merkel. „Ključni faktor neće biti EU, nego Vašington. Zbog Kosova i Kine Srbija će biti na radaru Vašingtona i to na način koji joj neće prijati - rašće pritisak da se opredeli“, uveren je Vuksanović. On kaže da, za sada, signali ukazuju da postoji volja da se primeni Vašingtonski sporazum, a nedavno odlaganje tendera za uvođenje 5G mreže tumači kao „lukav potez“ kojim je srpska vlast izbegla da naljuti Vašington ili Peking. Vuksanović, međutim, ne očekuje neku sličnu „lukavost“ kada na red dođe preseljenje ambasade u Jerusalim, suprotno stavu EU - on veruje da će do preseljenja doći, zbog procene da bi preko Izraela bilo lakše „otvoriti kanale“ prema Vašingtonu i umanjiti pritiske na Beograd. A da li je uopšte moguće „otvoriti kanale“ ka novoj američkoj administraciji - na taj ili bilo koji drugi način - ili su u pravu oni koji Bajdena vide kao „neizlečivog srbomrsca“? Bez obzira na razna preterivanja i izmišljene „citate“, nije sporno da je Bajden gajio ozbiljnu naklonost prema albanskoj strani u kosovskom sukobu: delom je to bilo naslonjeno na teoriju da bi preko Prištine, kao jednog od svega nekoliko proamerički orijentisanih muslimanskih gradova na svetu, Amerika poslala muslimanima širom sveta poruku o spremnosti na saradnju u izgradnji demokratije. I time pokazala da nije apriori protiv muslimanske populacije. Mnogo toga se u međuvremenu u realnosti promenilo - počev od toga da je Hašim Tači, koji je za Bajdena bio „kosovski DŽordž Vašington“ sada u haškom zatvoru. I zato teško da se zaključci o budućim postupcima američke administracije mogu izvlačiti samo na osnovu stavova od pre dvadeset godina. Reljić podseća i da je, nakon velikih geopolitičkih pomeranja i izbijanja Kine u prvi plan, ceo region, koji je u međuvremenu „smiren“, postao neka vrsta „slepog creva“, koje postaje bitno samo ako se „inficira“. On ne veruje da će Balkan biti u fokusu nove američke administracije i pretpostavlja da će iz Vašingtona stići prvenstveno podstrek Evropskoj uniji da rešava probleme u svom dvorištu. A nije teško ni zamisliti srpskog predsednika da, nakon što je padao ničice pred Kinom i Trampom - prema čemu nova američka administracija nikako ne može imati simpatija - sada nađe način da se uverljivo dodvori i novom stanaru Bele kuće. Sve i ako je dotični negde zaturio one skadarlijske opanke od 70 evra.