Slobodarski glasovi u crkvi su u manjini

Poljska je po mnogo čemu paradigma nekolicine evropskih tranzicija od pada Berlinskog zida do danas. Slom krute autoritarne vlasti u leto 1989. bio je prvi u istočnom bloku. Odigrao se za okruglim stolom, bez demonstracija, a kamoli ispaljenog metka ili razbijene glave. Na prvim demokratskim izborima, komunisti su ubedljivo izgubili, a taj pad u slobodu višestranačja kao da se simbolički okončao 2015. godine, kada je vlast suvereno zauzela takođe autoritarna, desno-populistička stranka Pravo i pravda. Ekonomska tranzicija Poljskoj je donela mnogo toga dobrog, jer je od jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope dospela u krem evropskih ekonomija. No, svedoci smo da je i taj krem posve porozan, pa su stručnjaci još početkom 2019. upozoravali da poljski ekonomski bum neće još dugo trajati, s obzirom na preveliko oslanjanje na saradnju s glavnim članicama EU. Najgrđe je, međutim, što poljsko društvo ideološki nema mnogo izbora – zbog ozbiljnosti istorijskih trauma iz 20. veka, tamošnje javno mnjenje potpomognuto oportunom vlašću izjednačava komunizam i nacizam, pa debata o levim i desnim politikama neretko padne na uzanu sredokraću koju neumorno kontroliše vladajuća partija. Važna poluga njenog vladanja je saradnja s veoma potentnom Katoličkom crkvom koja i dalje ima dovoljno snage da mnjenje preusmeri u (ne)željenom smeru. Naš sagovornik je Tomaš Dostatnji, dominikanac, publicista i prevodilac. Kao veliki zagovornik ekumenizma, sklon je rušenju tabua prisutnih u poljskom društvu – onog o bezgrešnosti crkve kojoj pripada, na primer, ili onog o neminovnom međusobnom preplitanju stvari svetih i svetačkih. Živo zainteresovan za filozofiju, književnost i pozorište, neretko objavljuje u crkvenim i sekularnim medijima. U jednom odlomku o slobodi, Dostatnji piše o savesti i zakonima kao jednako važnim mehanizmima kojim se kontroliše pretvaranje slobode u tiraniju. Koje su to granice sekularnosti – gde treba da se završi uticaj crkve, a gde da počne rad države? „Važno je razdvojiti crkvu od države, i tu granicu predstavlja zakon. Zakona se svako mora pridržavati. Država ne sme da upravlja ljudskom savešću. Sloboda i autonomija individualne savesti moraju biti garantovane zakonom. Može se desiti da neko odbije da izvrši nešto što zakon nalaže, da pozivajući se na svoju savest odbije da izvrši neku obavezu, tada zakon mora da računa na posledice. Na primer odbijanje vojne službe u slučaju rata SAD sa Vijetnamom. Demokratska država treba da bude u stanju da uvede alternativne službe za one koji ne žele da učestvuju u obaveznoj vojnoj službi. Crkva se poziva na savest, a država se poziva na zakon. Dobro je da država takođe uzima u obzir slobodu savesti, a za Crkvu je dobro da se pridržava zakona demokratske države”, kaže Dostatnji za NIN. Kraj prošle godine u Poljskoj obeležili su protesti zbog zakona o takoreći potpunoj zabrani abortusa, kojim se uskratila sloboda žene na odlučivanje o sopstvenom telu. S druge strane, pozicija crkve je prilično jasna po pitanju prekida trudnoće. Gde stojite u ovoj raspravi? Učenje Katoličke crkve uvek je protiv abortusa. Onaj ko je hrišćanin ne bi smeo da prihvati dozvolu abortusa koju predviđa zakon određene države. Ali to mora da proističe iz njegove savesti, iz vere, a ne iz zakona čiji je garant država. U Poljskoj je u jesen 2020. narušen pravni kompromis ionako već dalekosežnog zakona o zabrani abortusa. Kompromis je postojao 27 godina. Iz političkih razloga, a želeći da naruše socijalni mir i da snažno podele društvo, vlada je donela odluku putem Ustavnog suda koji je od nje zavisan. LJudi, žene naročito, izašli su na ulice da protestuju protiv toga što im se oduzima pravo na to da sami odlučuju. Stranka Pravo i pravda je pretprošle godine obezbedila većinu na parlamentarnim izborima, a prošle godine je ponovo iznedrila predsednika. Uz to je populistička, s jasnim autoritarnim tendencijama. Kako se poljska crkva odnosi prema vladajućoj partiji i na kakve reakcije ta saradnja nailazi među stanovništvom, s obzirom na visok procenat vernika? Između crkve i vlade postoji savez, suviše bliska uzajamna podrška. Učenje Katoličke crkve govori o odvajanju države od crkve a koristi reči: autonomija, saradnja, uz očuvanje prostora od zajedničkog interesa. Postoje takvi koji iz katoličko-nacionalističkih pobuda podržavaju taj mezalijans, a postoje i takvi koji ga kritikuju, prebacujući crkvi preteranu politizaciju i isto tako predbacujući državi da previše iskorišćava crkvu u političke ciljeve. Poljski biskupi, ne svi naravno, često ne umeju da odustanu od te bliske povezanosti sa vlašću. Da li bi crkva u Poljskoj hipotetički mogla da bude agens demokratskih promena? Posle demokratskih promena koje su nastupile nakon 1989. godine, Crkva je postala „agens” tih promena. Bila je otvorena za liberalno-demokratski model države, a porazio ju je resantiman katoličko-nacionalističkog modela države koji datira od pre Drugog svetskog rata. Nažalost, ni današnja vlast takođe ne želi liberalno-demokratsku državu, već minuciozno gradi model autoritarne države s nacionalnom ideologijom, gde Katolička crkva dobija zakonske, finansijske, ideološke privilegije. Demokratski i slobodarski glasovi, na kojima država treba da se temelji, u manjini su kad govorimo o ljudima koji čine crkvu. Papa Franja se shvata kao „levičar među papama“, s obzirom na njegova brojna progresivna stremljenja. Mislite li da jedan čovek, pa bio on i poglavar, može da utiče na u biti konzervativne stavove pastve? Papa Franja je nada katolika koji su hrišćani otvorenih nazora. Koji su otvoreni na svekoliko dobro prisutno svuda, i izvan vidljivih granica crkve. NJegov uticaj je ogroman, potrebna je samo želja da ga razumemo, i sećanje na to da Božji mlinovi melju polako, ali sigurno. Uopšte uzev, čini se da je prirodni saveznik crkve konzervativna struja. S druge strane, mnogi glasovi ranohrišćanska učenja porede sa u biti levičarskim idejama. Slažete li se i, ako da, da li bi i crkva trebalo da bude hrabrija u promovisanju egalitarnih vrednosti? Crkva je otvorena kapija za sve. Definicija crkve pape Franje glasi: poljska bolnica. Za sve kojima je pomoć potrebna. Vaclav Havel govorio je o moralnom minimumu za svet. Moguće je graditi bolji svet na zajedničkim vrednostima. Koje su, po vašem mišljenju, najveće prepreke ekumenizmu u 21. veku, vremenu istovremene društvene globalizacije i atomizacije? Vizija zatvorenog i uplašenog sveta. Gradnja na ksenofobiji i nacionalizmu. Odsustvo želje za dijalogom, za izlaženje u susret jednih drugima. Ekumenizam uči da gledamo sebe očima drugog. To je dijalog, jedina današnja forma zajedničke egzistencije. LJudi vere, religije, dužni su da grade na dijalogu, da se uče kako da žive u raznovrsnosti, i kako da s tom različitošću izađu nakraj u svakodnevnom životu. Amerika je nedavno izabrala drugog rimokatoličkog predsednika u istoriji, DŽozefa Bajdena. Očekujete li novo poglavlje u odnosima Vatikana i Vašingtona i kakve posledice ovaj izbor može da ima po već podeljeno američko društvo? Ne znam kako će se Bajden truditi da ujedini podeljeno američko društvo. Sigurno oko demokratskih vrednosti, oko slobode i zakona. Oko osnivačkog mita američke demokratije. To će biti pravi ispit za to što nazivamo liberalno-demokratskim društvom, otvorenim društvom. Ako su uspeli posle secesionističkog rata, onda verujem da će i danas uspeti. Mnogo ljudi na svetu navija za njih. Model pluralističkog društva, izgrađenog na temelju zakona i lične slobode, anglosaksonski model, i dalje je jedan od najboljih. Ne savršen, doduše, ali drugi za sada ne vidimo. Usled migrantske krize i novih generacija prethodnih ekonomskih migranata, muslimansko stanovništvo u Evropi je sve brojnije. Incidenti poput terorističkih napada podrivaju ideju o dugoročnom mirnom suživotu s hrišćanima. Vidite li srećan rasplet, šta je za njega potrebno? Može li ekumenizam, uslovno rečeno, da se prelije preko granica hrišćanstva i da utiče na poboljšanje odnosa s islamom? Dijalog, i opet dijalog. Na svakom nivou života. U porodici, na poslu, u školi, u gradu, u državi. Susretati se, razgovarati, moliti se zajedno, i raditi. Upoznavati tog drugog, njegovu istoriju, njegove ranjivosti, njegovu drugojačijost. Nema drugog puta. Edukacija, obrazovanje, prenošenje i usvajanje znanja u tom duhu. Tako vaspitavati omladinu, decu. Ekumenska delatnost kreće se u tom pravcu. Tačno jedan vek je stao između dve najveće pandemije u modernoj istoriji – španske groznice i korona virusa. Većina evropskih zemalja danas možda jeste u zajednici (EU), ali je prva reakcija Unije pokazala manjak solidarnosti prema pogođenim državama, prevashodno Italiji. I bez toga, čini se da je panevropski projekat u krizi. Kako se u Poljskoj gleda na njega i šta je potrebno za njegovo osnaživanje? Mogu li tu crkve da odigraju presudnu ulogu? Solidarnost je krhka vrednost. Treba prelaziti granice sopstvenih državnih egoizama. Jovan Pavle Drugi je jednom prilikom, tokom ratnog stanja u Poljskoj, i u vreme komunističke države, onda kad je veliki pokret Solidarnosti bio zabranjen, govorio Poljacima, citirajući Svetog Pavla: „Nosite bremena jedan drugoga.” U Poljskoj se opominjemo te poruke pokreta Solidarnosti, hrišćanski utemeljene, ali je sramota da se kao država protivimo prihvatu izbeglica. Crkve, i katolička i pravoslavna, moraju dobro da iščitavaju Jevanđelje. A tamo ima puno reči o ljubavi za druge, o velikoj ljubavi za drugog kada je u nuždi.