Virus nas je na vreme upozoravao

U prvoj deceniji 21. veka priroda je upriličila čak tri epidemije koje su morale da posluže kao alarm za ono što bi moglo da usledi i što je predstavljalo šansu na globalnom nivou da bi se predupredile posledice koje planeta trenutno ima od novog korona virusa SARS-CoV-2. Pre svega da shvatimo da velike epidemije poput kuge ili žute groznice nisu prošlost, da je svet i dalje u opasnosti od virusa ma koliko da je nauka uznapredovala, ali i da se ta uznapredovala nauka mora koristiti da bi se na vreme reagovalo na sve mutacije virusa. Paralelno sa tim, bilo je neophodno iskoristiti i druge civilizacijske tekovine (edukaciju, medije i sve kanale brzog načina informisanja) da bi se ljudi širom planete pripremili za adekvatan odgovor na pandemiju, umesto da se u 21. veku vladaju kao u 14, kada su teorije zavere legitimisane kao sastavni deo epidemija. Konkretno, za kugu su prvo bili okrivljeni „trovači bunara“, da bi se vrlo brzo preciziralo da se radi o Jevrejima koji su odlučili da „zavladaju svetom“, dok su pet vekova kasnije za špansku groznicu okrivljene „nemačke vojne laboratorije“. Nažalost, ništa od toga nije urađeno, bar ne u dovoljnoj meri, a prvi ozbiljni faul je zabeležen 2003. godine kada ni SZO, ni farmaceutska industrija nisu dali adekvatan odgovor nakon što se prvo u Kini (novembar 2002), a potom širom planete pojavio mutirani korona virus pod nazivom SARS-CoV. „Mudri i pragmatični ljudi posle krupnih tektonskih poremećaja, kakva je aktuelna pandemija, naprave sveobuhvatnu analizu i izvuku pouke. Oni koji dva puta naprave grešku na istom problemu ne zaslužuju bolju budućnost“, rekao je infektolog prof. dr Dragan Delić i objasnio da je nakon mutacije korona virusa koja se dogodila 2002. i ponovila u obliku MERS-a 2013. ostalo nejasno zašto se stalo sa istraživanjima i nije urađeno ništa da bi se došlo do vakcine ili antivirusnog leka. A ne može se reći da svet tada nije bio svestan opasnosti koju korona virus donosi. U tekstu „Uzbuna zbog misterioznog virusa“, objavljenom u Blicu 17. marta 2003, ističe se da je Svetska zdravstvena organizacija u stanju pripravnosti „zbog misterioznog zaraznog oboljenja respiratornih organa, od kojeg je do sada devet lica umrlo, a više od 100 zaraženo“ i da je generalni direktor SZO Gro Harlem Brundtland izjavio da je „SARS sindrom sada pretnja svetskih razmera“ jer su slučajevi zabeleženi u Hongkongu, Vijetnamu, Indoneziji i Tajlandu, a broj zaraženih se „sablasno povećava“ i u Singapuru i na Tajvanu. U tom trenutku se već znalo da se radi o akutnom sindromu respiratornih organa sa periodom inkubacije između tri i sedam dana. Takođe, da bolest liči na grip, da počinje visokom temperaturom i simptomima kao što su glavobolja i gušobolja, a da se nakon toga javlja kašalj, upala pluća, otežano disanje i drugi problemi povezani sa disajnim organima. Ono što se nije znalo jeste da li je virusnog ili bakteriološkog porekla, a tada dobijeni podaci su pomogli da se početkom 2020. godine SARS-CoV-2 brže identifikuje kao nova mutacija korona virusa. Takođe je smanjeno i lutanje u pogledu porekla virusa – dok se 2003. dugo negiralo da je infekcija počela u Kini i da su osobe sa teškom upalom pluća, njih 305, zapravo prvi slučajevi SARS-a (čak i svetski eksperti nisu bili sigurni da je to isto oboljenje) 17 godina kasnije je upravo Kina informisala svet o novoj infekciji i prva na uvid pružila naučne studije vezane za novo oboljenje. O tadašnjim lutanjima u pogledu porekla i vrste bolesti, čak i pet meseci nakon njene pojave, takođe je pisao Blic u svom izdanju od 18. marta 2003. „Predstavnici zdravstvenih organizacija kažu da će možda proći još nekoliko dana pre nego što uspeju da otkriju o kakvoj je bolesti reč. Međutim, oni ističu da niz simptoma ukazuje na to da je bolest izazvana virusom koji se često teže otkriva uobičajenim laboratorijskim testovima. ’Mnogi ljudi veruju da je reč o jednoj vrsti gripa’, rekao je doktor Dejvid Hejman, šef Svetske zdravstvene organizacije za koordinaciju sa drugim zemljama. Do sada su laboratorijski testovi isključili neke varijante gripa, kao i viruse koji izazivaju hemoragičnu groznicu. Nažalost, još uvek postoji mogućnost mnogih drugih uzroka, rekao je Hejman. Oni obuhvataju nove vrste gripa kao što su tropske bolesti slične virusu ’hendra’ i ’nipah’. Oba ova virusa su nedavno izolovana i izazivaju simptome slične gripu. Mogu da prelaze sa životinja na ljude. ’Ukoliko se stvarno radi o gripu, postoji mogućnost da je reč o novom obliku koji bi mogao da izazove pandemiju’, rekao je dr R. Bredli Sek, načelnik klinike ’DŽon Hopkins’. ’LJudi su se odmah setili 1917. godine, kada je epidemija gripa pokosila najmanje 20 miliona ljudi’, izjavio je doktor Sek“, piše u tekstu pod nazivom „Smrtonosni virus i na Balkanu“. Ali, Blic u istom tekstu takođe navodi i da se u potrazi o poreklu bolesti pomerilo sa mrtve tačke i da je Kina saopštila da je epidemija koja se odigrala kod njih imala iste simptome kao i SARS koji se proširio svetom i koji je u tom trenutku stigao i do Balkana – konkretno, prvi slučaj je zabeležen u Sloveniji. SZO je izdala saopštenje kineskog ministarstva za zdravlje o epidemiji u Guangdongu, u kojem se kaže da je „epidemiološka situacija pod kontrolom i da se pacijenti jedan po jedan oporavljaju“, da se uglavnom radi o adolescentima, da je vrhunac epidemije bio između 3. i 14. februara u gradu Guangdžou i od tada je zabeleženo znatno smanjenje broja obolelih. Nedelju dana kasnije je virus navodno identifikovan, ali pogrešno. SZO je potvrdila da je izolovan virus iz isečka tkiva pluća umrlih od atipične upale pluća u Hongkongu i da se radi o virusu iz grupe paramiksovirusa, što je bila dobra vest jer se o njima dosta znalo i postojali su protokoli za lečenje. Međutim, za razliku od načina na koji je Srbija dočekala SARS-CoV-2 (otvorene granice i terapija smehom i rakijom), tadašnje Ministarstvo zdravlja i Institut za javno zdravlje Srbije „Batut“ su pokazali daleko veći oprez. Republičko Ministarstvo zdravlja je, shodno uputstvima SZO, pojačalo sanitarni i zdravstveni nadzor na svim mestima ulaska u zemlju, a naročito na aerodromu Beograd, a tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević je najavio da će „kontrolisati svaki let, sve putnike i posadu“. Izrađen je i protokol i to daleko pre nego što je ijedan slučaj u regionu zabeležen: svako ko bi iz bilo kog razloga bio sumnjiv istog bi trenutka bio smešten na specijalno odeljenje Instituta za infektivne i tropske bolesti u Beogradu, a sve zdravstvene ustanove u državi dobile su uputstva o pojavi, kliničkim i epidemiološkim karakteristikama bolesti kao i načinu postupanja sa obolelima pri sumnji na bolest. I, propisane su iste mere: izbegavanje kontakata i provetravanje prostorija. A da struka takođe novu bolest doživljava kao pretnju na koju bi trebalo obratiti pažnju, možemo da vidimo iz izjave koju je dr Mila Vučić Janković, načelnica Centra za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti Instituta za javno zdravlje, dala listu Danas 25. marta 2003. Ona je iznela poslednje informacije SZO da je do tada obolelo 386 osoba, a 11 umrlo i da je najveći broj zabeležen u Hongkongu gde su evidentirana 222 pacijenta od kojih je sedmoro podleglo toj bolesti, i dodala: „Bolest jeste opasna, ali ne i visokosmrtna, najveći broj smrtnih slučajeva je bio u početku, a 90 odsto obolelih su zdravstveni radnici koji su bili u bliskom kontaktu sa obolelima.“ Međutim, samo tri dana kasnije se ponovo oglasila sa novim podacima i obavestila javnost da je utrostručen – u svetu su zabeležena 1.323 slučaja i više od 50 smrtnih ishoda. Takođe je tom prilikom napomenula da se kao mogući uzročnik ove bolesti prvi put pomenuo i korona virus. Nažalost, nisu svi delili isti oprez, a pojava novog virusa se pokazala i kao plodno tle ne samo za ismevanje virusu, već i za nove teorije zavere i za međunarodna politička prepucavanja. U „starom dobrom NIN-u“, koga mnogi savremenici sa čežnjom danas pominju, pojavio se školski primer svega toga u tekstu „Epidemija pred vratima“ (20. mart 2003). Na udaru se našlo Ministarstvo zdravlja Srbije koje je poput Hrvatske i BiH uspostavilo pojačani zdravstveni nadzor na svim mestima ulaska u zemlju, da bi se sa podozrenjem gledalo na „svakog koji kine ili se zakašlje na pasoškoj kontroli“. Takođe su pežorativno pomenuti oni koji nose hirurške maske, a situacija u Hongkongu je ocenjena kao „histerična“ „Koja količina uznemirenosti je razumna, a šta je samo vežbanje hipohondrije, u stvari je glavno pitanje ne samo kod nas već i u celom svetu, gde čak postoji i izvesna segregacija u oceni koja lako može imati i političku konotaciju. Naši domaći stručnjaci se uglavnom slažu da je cela stvar ipak nepotrebno medijski prenaduvana, pogotovo imajući u vidu da nema nikakvih konačnih rezultata, ni pozitivnih ni negativnih, o karakteristikama bolesti“, piše u tekstu, a onda sledi i pojašnjenje – taj nedostatak informacija potpiruje priče o mogućem aktu bioterorizma koji britanski Tajms ostavlja kao mogućnost iako su iz SZO to demantovali. A NIN-ov sagovornik epidemiolog Radmilo Petrović poentira da se takvi argumenti plasiraju sa političkim ciljem i dodaje: „Nastoji se da se sad već izvestan napad na Irak učini još opravdanijim. Uostalom, Svetsku zdravstvenu organizaciju koja je i alarmirala svet kontrolišu uglavnom – Amerikanci.“ Tezu o bioterorizmu možemo da vidimo i u podnaslovu teksta „Svet u strahu zbog smrtonosne bolesti“ objavljenog u Glasu javnosti 18. marta 2003, u kom je istaknuto: „Bolest ima simptome gripa. Ne isključuje se da je možda u pitanju terorizam.“ Međutim, u ovom slučaju je očito u pitanju samo oprema teksta upriličena da privuče teoretičare zavere jer se u samom tekstu kaže nešto sasvim drugačije: „Zdravstveni eksperti isključuju mogućnost terorizma i smatraju da je gotovo izvesno da je to zarazna infekcija koja se lako prenosi sa obolelih na lekare, medicinsko osoblje i porodicu putem kašlja, kijanja i drugih kontakata sa sekretima iz nosa.“ Pokazalo se da sam SARS nije u tom trenutku bio previše opasan s obzirom na to da se zaraza teško prenosila i da su do kraja epidemije (okončana je u junu 2003) ukupno obolele 8.422 osobe. S obzirom na to da se epidemija ugasila sama, prestala su i brojna istraživanja (ne baš logično, imajući u vidu da je smrtnost bila 11 odsto), što se pokazalo kao jedna od najvećih naučnih grešaka. Veliki broj stručnjaka je još tada ukazivao da je korona virus otpočeo svoju mutaciju i da se SARS ne može smatrati anomalijom već uvodom u neku novu, što se u manjoj meri dogodilo sa MERS-om i kulminiralo sa trenutnom pandemijom SARS-CoV-2. Da istraživanja nisu prekinuta tada i da smo u akutnu pandemiju ušli sa antivirusnim lekovima i bar osnovom za vakcinu, pitanje je u kojoj meri bi tok istorije bio promenjen. Ali je izvesno – ne bi bilo zanemarljivo. Nakon samo dve godine pauze u Srbiji se pojavila nova epidemija pod imenom „ptičji grip“. Ona nije imalo svoj debi, kao što je to bio slučaj sa SARS-om, s obzirom na to da je isti patogeni soj H5N1 zabeležen 1997. u Hongkongu (tada se proširio na Aziju i istočnu Evropu), a onda su se njegovi podtipovi sporadično pojavljivali do 2003. kada se vratio u prvobitnom obliku. Činjenica da se ne širi sa čoveka na čoveka nije umirila sve eksperte – jedan broj virologa je bio uveren da postoji velika mogućnost da će u nekom trenutku doći do promene u genetičkom sastavu soja kojom bi postao prenosiv među ljudima, što bi moglo dovesti do pandemije slične „španskom gripu“ sa velikom smrtnošću. Ili većom, imajući u vidu da se od kraja 2003. godine , kada se pojavio u Vijetnamu, Kambodži, Indoneziji i Tajlandu do 2005. kada je stigao u Srbiju, zarazilo 112 osoba, a više od polovine (57) je umrlo. Ipak, s obzirom na to da se radilo o veoma malom broju zaraženih i činjenici da prenos međi ljudima nije registrovan do tada, iznenađuje oprez sa kojom je epidemija dočekana na ovim prostorima. Večernje novosti su 21. septembra 2005. objavile tekst „Virus doleće sigurno“ i najavu: „Epidemija ptičjeg gripa stići će sigurno i u naše krajeve! Više nema sumnje da će dobiti svetske razmere, ali stručnjaci još ne mogu da predvide kada će se virus iz Azije proširiti na ostale kontinente i mutirati u oblik smrtonosan za ljude. Svet je već u stanju pripravnosti, a i naši stručnjaci uveliko se pripremaju za borbu sa smrtonosnim virusom... Kada virus bude mutirao, prema predviđanjima stručnjaka, čeka nas pandemija nezapamćenih razmera. Mogla bi da odnese između 20 i 50 miliona života, a neće biti pošteđeni ni stanovnici razvijenih zapadnih zemalja, gde bi moglo da strada i po pola miliona ljudi.“ U tom trenutku je, u skladu sa preporukama SZO, već bio urađen nacrt Nacionalnog plana za borbu protiv pandemije ptičjeg gripa i čekalo se da ga usvoji Vlada. Takođe je objavljeno da u zemlji trenutno postoji zaliha od 50.000 maski sa nanofilterima, koje su jedina prava zaštita od virusa i da nema potrebe nabavljati nove jer su to dovoljne količine za svaki scenario. Nosite maske, nema maski! Zvuči poznato? Kako nemamo maski, puni su magacini! E, to i te kako zvuči poznato. Jedina razlika između početka epidemije korona virusa i sličnih tvrdnji i početka ptičjeg gripa 15 godina ranije je bila u činjenici da se kontradiktorne informacije nisu pojavljivale svaki dan i da ih nije plasirao državni vrh, već su stizale od medija. Konkretno, list Politika je 24. septembra 2005. objavio tekst „Maskom protiv virusa“ u kome navodi da je 10 meseci ranije iz Hongkonga stiglo 30.000 pakovanja sa po tri maske i da od tada stoje u skladištu, ali da ih nema po apotekama u Srbiji jer osim retkih izuzetaka niko nije zainteresovan da ih kupi. Tomislav Petrović, šef predstavništva preduzeća „9. oktobar” iz Gornjeg Milanovca, u kome su bile smeštene epidemiološke maske sa nanofilterima, za Politiku je rekao: „Najčešće ih uzimaju privatne apoteke koje odgovaraju na interesovanje i insistiranje kupaca koji žele na vreme da se obezbede maskom za nos i usta.“ S obzirom na to da je i danas, kada je epidemija pokazala svoje najgore lice i kada samo u Srbiji oboleva više od 5.000 ljudi dnevno, teško naterati građane da nose maske, iznenađuje činjenica da su upravo građani bili ti koji su tada primoravali sistem da ih nabavlja i distribuira. Ili ne, ako imamo u vidu da je SZO tada daleko više plašio ljude nego što je to činio na početku epidemije SARS-CoV-2. Glas javnosti 27. septembra 2005. objavljuje tekst „Dolazi vreme straha“ u kom prenosi stav SZO: „Prvobitna pojava pandemije ptičjeg gripa neće biti zastrašujuća, pošto će od zlokobne bolesti, koja će sada moći da se prenosi sa čoveka na čoveka, oboleti svega nekolicina, tvrdi se u novom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije. Zastrašujuće će biti ono što sledi: podmukli virus će se, i pored naizgled blagog početka, brzo raširiti na mnoge zemlje, pre nego što će to iko i da primeti. Vakcine koje će biti pripremljene na osnovu virusa koji se prenosio samo sa ptica na ljude neće biti od pomoći protiv pandemije, a naučnicima će trebati između četiri i šest meseci da razviju adekvatnu vakcinu. Za to vreme umreće mnogo ljudi.“ I tu dolazimo do još jedne sličnosti sa današnjom situacijom – proizvodnjom i distribucijom vakcina za novi virus. Dr Hitoši Ošitani, stručnjak SZO za zarazne bolesti, verovao je u prilično apokaliptični scenario – da će virus mutirati i postati nezaustavljiv, a da ga neće obuzdati čak ni vakcina s obzirom na to da proizvodni kapaciteti neće biti dovoljni i da će bogate zemlje prigrabiti za sebe sve. Srećom, taj scenario se nije odigrao tada, a SZO je u narednih 15 godina napravio plan (više ili manje uspešan, ali ipak plan) za pravednu distribuciju i u siromašnim zemljama. Pet meseci kasnije ptičji grip je stigao u Srbiju, a dokazi za to su objavljeni u Danasu 3. marta 2006. Da, labud koji je pronađen u Velikom bačkom kanalu, kod Bačkog Monoštora u Vojvodini, uginuo je od visokopatogenog soja H5N1, što je potvrdila i svetski referentna laboratorija u Vejbridžu, ali je vest dočekana daleko smirenije nego što se očekivalo na osnovu najava SZO. Preduzete su mere da se zaustavi širenje na domaću živinu i teritorija u prečniku od 10 kilometara proglašena je ugroženom od ove zarazne bolesti. Dr Predrag Kon, epidemiolog i predsednik radne grupe za primenu plana aktivnosti u slučaju pre pojave pandemije ptičjeg gripa, i u toku nje, istog je dana za Politiku dao izjavu u kojoj je istakao da se situacija ne menja bitno „jer smo se i prethodnih nedelja ponašali kao da je virus gripa već prisutan“, tako da nema razloga za paniku i najvažnije je „strogo poštovanje svih propisanih zabrana i mera“. Jedan talas panike je ipak usledio kada se u Bajinoj Bašti posumnjalo da su četiri osobe zaražene, ali je Blic 18. marta 2006. objavio tekst u kom je saopšteno da su svi dobro, da su hospitalizovani zbog povišene temperature i preventivno i da ne pokazuju simptome ptičjeg gripa. Iako je ptičji grip „preživeo“ i ostao prisutan do danas, više nijednom nije tretiran kao „udarna vest“ u Srbiji. Interesovanje javnosti je toliko splasnulo da se ne bi ni saznalo da naši epidemiolozi i dalje učestvuju na svetskim kongresima i savetovanjima, da tri godine kasnije dr Predrag Kon nije otišao u Kan na sastanak koji je organizovala SZO zbog pretnje ptičjeg gripa, koji se sticajem okolnosti pretvorio u sastanak na kome se više raspravljalo o novoj opasnosti – svinjskom gripu. „Ovo je potpuno nova, nepoznata bolest. I dalje će se zvati svinjski grip, iako to nije bolest svinja koja se prenosi na čoveka, nego humani virus koji se prenosi sa čoveka na čoveka. Za nas je sada najvažnije da isplaniramo faze pet i šest. Iako to već imamo ’u papirima’, sada svaka zdravstvena ustanova u planu treba precizno da sagleda gde je njeno mesto. Kompletna zaštita je u tri koraka: zalihama antivirusnih lekova i antibiotika, vakcini koje još nema i socijalnom distanciranju, koje, pre svega, podrazumeva zaštitne maske. Nošenje maski ima smisla samo u zatvorenom prostoru i u kontaktu sa obolelima od svinjskog gripa“, objasnio je nakon sastanka dr Kon u tekstu „Virus leti svetom“, objavljenom u Večernjim novostima 28. aprila 2009. Za razliku od prethodnih epidemija, a i kasnijih (računajući i akutnu epidemiju kovida-19), bolest je brzo identifikovana i na vreme su preduzete sve mere predostrožnosti. Prvi potvrđeni slučaj zaraze gripom A (H1N1) dogodio se u gradiću La Glorija u Meksiku kada je 2. aprila 2009. oboleo četvorogodišnji Edgar Enrike Hernandez, koji se danas smatra „nultim pacijentom“ iako je tokom marta čitava oblast bila zahvaćena gripom od kog je obolelo 60 odsto lokalnog stanovništva, ali je ocenjeno da se radi o „zakasnelom sezonskom gripu“. Međutim, već 21. aprila je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD putem medija izdao upozorenje vezano za dva izolovana slučaja gripa A (H1N1) u Americi, a nekoliko dana kasnije registrovani su i prvi slučajevi u Evropi (Španija i Škotska), što je bio signal da epidemija više nema lokalni karakter. Zbog toga je Evropska komisija 28. aprila 2009. zatražila sastanak ministara zdravlja svih zemalja, a istog dana je u listu Politika prof. dr Branislav Tiodorović, član Radne grupe Ministarstva zdravlja za primenu aktivnosti pre i u toku pandemije gripa, objavio mere koje Srbija preduzima iako još uvek nije zabeležen nijedan slučaj u njoj. „Posle zajedničkog sastanka Radne grupe za pandemiju i Komisije za zarazne bolesti, naložili smo da se na aerodromima svi putnici koji stižu iz zemalja kao što su Meksiko, Kanada i SAD, podvrgnu pojačanom nadzoru. Dakle, sanitarni inspektori će ih pitati da li su bili u kontaktu sa obolelima ili da li osećaju bilo kakve tegobe, a dobiće i usmenu preporuku kako da postupaju u slučaju da primete neke simptome“, objasnio je dr Tiodorović i dodao gotovo identičan tekst koji smo čuli i 11 godina kasnije (ista opasnost, samo drugi virus) - da će svaki putnik dobiti usmenu preporuku da se u slučaju pojave bilo kakvih zdravstvenih tegoba prvo telefonom javi epidemiologu u institutima za javno zdravlje u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu ili Institutu za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije. Dakle, nešto poznato, a onda je usledilo nešto ovih dana još poznatije – da su mere divna zamisao, a da stvarnost obično izgleda drugačije. „Smrtonosni virus svinjskog gripa stigao je juče u Španiju, što je prvi slučaj obolevanja u nekoj evropskoj zemlji, a javnost u Srbiji se s razlogom uznemirila jer postoji velika opasnost da ova bolest uskoro dođe i u našu zemlju. Uprkos tvrdnjama nadležnih da je pojačana zdravstvena provera putnika koji na Aerodrom ’Nikola Tesla’ dolaze iz područja zaraženih svinjskim gripom, ekipa Presa juče je zatekla potpuno drugačije stanje. Nikakve kontrole jednostavno nije bilo“, piše Pres od 28. aprila 2009. U istom broju, u tekstu „Grip stiže, kontrole nema!“, ovaj list je potražio objašnjenje od dr Miroslava Pavlovića iz Granične sanitarne inspekcije, koji je objasnio da se proveravaju samo oni putnici koji se sami prijave jer se osećaju loše ili oni koje je neko drugi prijavio. I dodao: „Ne postoje tehničke mogućnosti da kontrolišemo sve putnike odjednom, niti način da nekoga nateramo da se sam prijavi. Možemo da prepoznamo ako putnik dođe i kaže da ima malaksalost, grudobolju, gušobolju i slično. Mi se trudimo da sarađujemo i sa pograničnom policijom da bi nam preko podataka iz pasoša prijavili ko dolazi iz ugroženih zona i slično.“ Dakle, iako su i danas u Kriznom štabu uglavnom ljudi koji su tu bili i u vreme epidemije H1N1, ili nisu mnogo naučili od tada ili ih sistem ni onda ni sada nije dovoljno podupirao, s obzirom na to da su granice u Srbije već godinu dana konstantno otvorene za neometan ulazak virusa. A veliko pitanje je da li se razlikuje i priča o imunizaciji i da li su epidemiolozi koji su pre više od jedne decenije pali na ispitu u pokušaju da vakcinišu 60 odsto građana, dorasli istom zadatku sada kada bi obuhvat morao da bude daleko veći s obzirom na to da se radi o daleko smrtonosnijem i lakše prenosivom virusu. Iako je B92 ( 28. aprila 2009) objavio da SZO procenjuje da će za razvijanje posebne vakcine protiv virusa meksičkog gripa H1N1 biti potrebno četiri do šest meseci i još nekoliko meseci da se proizvedu veće količine, one su na tržištu bile dostupne već u septembru. Srbija je naručila tri miliona doza, prvi kontingent je stigao polovinom decembra i u narednih mesec dana je vakcinisano samo dva posto stanovnika. Tim povodom je dr Predrag Kon za Politiku od 9. januara 2010, u tekstu „Srbija ne želi da preuzme sve naručene vakcine“, izjavio da su „mnoge nečasne radnje iza kampanje protiv vakcina“. Uz opasku da „nikada neće moći da misli drugačije osim da je Srbiji bilo potrebno tri miliona doza vakcine“, Kon je pojasnio: „Srbija je mogla da reši problem gripa da je uspela da vakciniše planirani broj građana, kao što je to učinila Švedska koja je vakcinisala više od 60 odsto stanovništva... Od svog ubeđenja ne mogu da odustanem, a velika je šteta što će Srbija morati da se bori sa gripom iako je imala priliku da se od njega efikasno zaštiti. Mnoge nečasne radnje su iza kampanje protiv vakcina. Neuporedivo veći broj ljudi želi da problem gripa rešava drugačije, lekovima koji su skuplji od vakcina. LJudi ne veruju da je ovaj grip opasan i mnogo je više onih koji ne žele da znaju istinu. Vakcine su bezbedne, ali to više nije tema.“ Međutim, pokazalo se da je tema nešto drugo – da li su ovom kupovinom pojedinci pokušali da profitiraju. Iako je to bilo doba kada su tenderi još uvek morali da postoje i kada tadašnji predsednik Boris Tadić nije mogao da izađe pred mase i uzvikne – ne pitajte me pošto sam i kako nabavio vakcine – nabavio sam ih, ipak je postojala mogućnost i da se na tenderima izvrdava zakon. Javnost je upravo u to posumnjala i postavila pitanje zašto su uslovi bili takvi da je samo Novartis mogao da dobije posao i zašto se Srbija odlučila za daleko skuplju vakcinu iako je imala pristup povoljnijoj split vakcini Sanofi Pastera bez adjuvansa. Uz sve te dileme vakcinacija je doživela fijasko, a tadašnja direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO) Svetlana Vukajlović je u nedeljniku Vreme od 14. januara 2010. rekla da će Zavod „učiniti sve da priča o vakcinama prođe sa što manje štete“ i da će raskinuti ugovor o nabavci dodatnih doza bez plaćanja penala. Međutim, Jugohemija, koja je bila zastupnik kompanije Novartis, proizvođača vakcine, u istom broju Vremena, u tekstu „Izvlačenje iz štete“ naglasila je da je uslove nemoguće menjati u hodu i da priča neće proći bez ozbiljnih finansijskih posledica. Pa i nije, prošla je i sa finansijskim posledicama i sa hapšenjima i direktorki RZZO i Jugohemije, mada su obe oslobođene krivice posle dugog boravka u istražnom zatvoru. A to što je vakcinacija propala, prema pisanju Politike (9. januar 2010) imalo je i svoj međunarodni razlog - odluka Evropskog saveta da će pokrenuti istragu o uticaju farmaceutskih kompanija na globalnu kampanju oko novog gripa.“ Istragu je izdejstvovala Zdravstvena komisija Parlamenta EU sa virusologom dr Volfgangom Vodargom na čelu, koji traži da se jasno utvrdi veza između proglašene pandemije i interesa farmaceutske industrije, ali i Svetske zdravstvene organizacije i pojedinih medicinskih eksperata. Profesor Vodarg, predsedavajući Zdravstvene komisije, sadašnju pandemiju ocenio je kao jedan od najgorih medicinskih skandala stoleća“, piše Politika. Pomenuta istraga nije odmakla daleko, ali je bacila senku na sve predstojeće vakcinacije i dala vetar u leđa antivakcionom lobiju koji agresivnije nego ikada ranije minira aktuelnu vakcinaciju protiv SARS-CoV-2. Bilo bi lepo kada bi, bar ovog puta, to upozorenje neko shvatio ozbiljno.