Putinovi „bunkeri“

Otkako je Vladimir Putin 2000. došao na vlast, Rusija je prošla kroz nekoliko talasa javnog nezadovoljstva. Stariji građani protestovali su 2005. protiv reformi penzionog sistema, a 2011-2012. više hiljada Moskovljana demonstriralo je zbog očigledno lažiranih izbora na kojima se Putin vratio na predsedničku funkciju nakon kratkog zadržavanja na mestu premijera. U svakoj od tih prilika potvrdilo se da je Putin politički nedodirljiv. U poslednje vreme, međutim, zemlju je zahvatio novi talas protesta, i postoje dobri razlozi da se veruje kako bi ovog puta stvari mogle da budu drugačije. Kako vreme prolazi, Putin sve više pribegava represiji i sve manje se obazire na raspoloženje javnosti. Učauren u izolovanim palatama, pretvorio se u ono što opozicioni lider Aleksej Navaljni naziva „dedicom u bunkeru“. Uprkos prošlogodišnjem pokušaju Kremlja da ga likvidira, Navaljni je nedavno objavio optužujući dokumentarni film u kome tvrdi da je Putin svoje nelegalno stečeno bogatstvo usmerio na izgradnju ogromne tajnovite palate na obali Crnog mora. Naredni veliki politički test za Putina uslediće u septembru, kad se u Rusiji održavaju parlamentarni izbori. Putin nema ništa smisleno da ponudi ruskom narodu. Nakon što je tokom svoja prva dva mandata (2000-2008) politički profitirao na robusnom ekonomskom rastu od oko sedam odsto na godišnjem nivou, sada je na čelu zemlje čija je ekonomija stagnantna. Otkako je 2013. doživeo vrhunac od 2.300 milijardi dolara, ruski bruto društveni proizvod smanjio se za više od jedne trećine, na 1.500 milijardi. U periodu od samo četiri godine (2014-2017), životni standard u zemlji opao je za 12,4 odsto. A nakon što se tokom 2018-2019. zadržao na tom nivou, u 2020. je nastavio da pada. Putin se dugo oslanjao na ruskog potrošača kao ultimativnog garanta njegovih megalomanskih ambicija. Svejedno, 2018. je, nakon oštrog pada individualnog raspoloživog dohotka, ruskim domaćinstvima zadao udarac drakonskom reformom penzionog sistema koja je naišla na tako negativan prijem da je čak i njegova lična popularnost naglo pala. Sada, nakon šestogodišnjeg sprovođenja mera štednje, ruski ekonomisti Vladimir Milov i Sergej Gurijev mi kažu da će Rusi uskoro potrošiti i ono što im je preostalo od ušteđevina. Tri su glavna razloga za ekonomsku stagnaciju Rusije: Putinova autoritarna kleptokratija, zapadne finansijske sankcije uvedene kao odgovor na rusku vojnu agresiju u Ukrajini 2014, te niska cena nafte. Prvi faktor se čini najvažnijim. Tokom prva dva predsednička mandata, Putin se politički okoristio reformama koje su u sklopu ekonomske liberalizacije devedesetih pokrenuli njegov prethodnik Boris Jeljcin i tadašnji v. d. premijera Jegor Gajdar. Ali nakon što je prvi termin iskoristio za konsolidaciju moći, Putin je kontrolu nad sudovima počeo da koristi za državnu zaplenu profitabilnih privatnih kompanija, koje su onda predate na upravljanje njegovim pajtašima iz sanktpeterburških dana. Ruski zvaničnici kažu da su zapadne sankcije neefikasne, iako stalno prigovaraju zbog njih. Ali dejstvo sankcija je lako sameriti, stoga ova kontradikcija nikoga ne bi trebalo da buni. Na kraju 2013, ruska Centralna banka je ukupni strani dug zemlje procenila na 729 milijardi dolara. Do kraja 2020, međutim, zaduženost je pala na 470 milijardi, dok su druge ekonomije u usponu za to vreme svoj spoljni dug uvećale u sličnoj proporciji. Ovo sugeriše da je u periodu od uvođenja zapadnih sankcija Rusija bila primorana da se odrekne 259 milijardi dolara u stranim kreditima - novca koji je mogao da bude usmeren u investicije, time i u ekonomski rast. U očajničkoj potrebi da izbegne situaciju u kojoj bi krivica za slabost ruske ekonomije bila svaljena na njega, Putin se uhvatio kolapsa cena nafte. Ali iako se čini da retko govori o bilo čemu drugom, ipak ništa nije učinio kako bi diversifikovao izvore rasta ruske privrede. Budući da je prava petrodržava, valuta, izvoz i uvoz Rusije trpe u situacijama kad cena nafte opada. Da stvari budu još gore, dva faktora koja bi Putin najradije ignorisao - kleptokratski poredak i spoljna politika koja je dovela do uvođenja sankcija - dodatno odvraćaju strane investitore. Između 2014. i 2019. godišnji neto priliv direktnih stranih investicija u proseku je iznosio manje od 1,5 odsto BDP, što je zanemarljiv skor, posebno u poređenju s prethodnim petogodišnjim periodom, tokom koga je bio približno dvostruko veći. Iz te perspektive posmatrano, Putina je lako razumeti. NJegova glavna briga je opstanak na vlasti, koju održava omogućavajući bogaćanje sebi i svojim pajtašima, te pozirajući na geopolitičkom planu kako bi poboljšao svoj imidž kod kuće. Na tom polju ubire dividende dva ranija uspeha: kratkog rata u Gruziji u avgustu 2008. i aneksije Krima u martu 2014. Prema istraživanju nezavisnog instituta Levada centar, apsolutni vrhunac Putinove popularnosti od 88 odsto zabeležen je neposredno posle konflikta u Gruziji, a slične vrhove ona je dosegla i nakon zbivanja iz marta 2014. Tokom poslednje tri godine, međutim, Putinova popularnost je s nivoa od preko 80 odsto pala na 64 procenta, a poverenje javnosti u njega na polovinu od toga. Rusija je podeljena zemlja. Jedna, liberalna trećina stanovništva je protiv Putina, jedna trećina ga podržava, dok su ostali u tom pogledu agnostici. Pitanje je stoga kada će se oni koji sada balansiraju konačno okrenuti protiv režima. Pod pretpostavkom da većinu njih čine oportunisti, to će se verovatno dogoditi onda kad Putina budu počeli da percipiraju kao gubitnika. Pa ipak, uprkos tome što je njegova pozicija sve slabija, Putin ne preduzima ništa kako bi udovoljio ruskoj javnosti. Prošlog leta jeste doneo „izvršnu naredbu o ruskim nacionalnim ciljevima razvoja do 2030. godine“, ali se ispostavilo da taj dokument sadrži mnogo manje konkretnog nego što bi se na osnovu njegovog naziva moglo pomisliti. Da stvari po sebe učini još gorim, Putin je obećao kako će osigurati „stabilan rast prihoda po domaćinstvu i rast penzija ne niži od stepena inflacije“, čime je implicitno priznao da ne predviđa rast životnog standarda ni u narednih deset godina. Ima se utisak da Putin više i ne pokušava da prikrije činjenicu da je njegova jedina preostala briga očuvanje režima. Rusija je zemlja na silaznoj liniji kad je reč o ekonomiji i tehnologiji, ali i na demografskom planu. Prošle godine se populacija smanjila za skoro 700.000 ljudi, dobrim delom i zbog emigriranja velikog broja kvalifikovanih mladih ljudi. To je pouzdan znak da je Putinova Rusija na krhkijim nogama nego što mnogi misle.