Sramote ni za lek

Za deo javnosti, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) predstavlja jedan od akronima u ukrštenim rečima ovdašnjeg sukoba novinarstva s društveno-političkim devijacijama. Za druge je još jedna u nizu nevladinih organizacija čiji se rad svaki čas pojavi, što po tabloidima, što po respektabilnijim medijima. Kada direktor CINS-a Branko Čečen kaže nekome čime se bavi, reakcije se dele od neznanja do podrške. Glavna i odgovorna urednica Milica Šarić naiđe na slične odjeke – s tim što, kako kaže, zbog toga što je žensko i zbog mladalačke energije ljudima ponekad ne deluje dovoljno ozbiljno za funkciju koju obavlja. „Uglavnom misle da je Branko glavni i odgovorni urednik. Ponekad moram da objašnjavam šta tačno radimo, pa se stvore dva tabora: ili dobijemo bezrezervnu podršku, i to zbog istraživanja o SNS-u – iako se novinarstvom bavimo nezavisno od toga ko je na vlasti – ili uslede optužbe da smo strani plaćenici. Tako između ostalog rezonuje i moj deda. Ali to je pitanje uverenja protiv kojeg su argumenti najčešće nemoćni“, kaže ona za NIN. NJenom kolegi, uredniku Vladimiru Kostiću, potanko objasne da mu je posao opasan, što Kostić ocenjuje kao slikovit prikaz odnosa društva prema istraživačkom novinarstvu. Čak mu i roditelji katkad kažu da se čuva. „Desi se i da ljudi nisu sigurni šta je CINS, a šta su BIRN i KRIK, jer nas vlast redovno pominje u istom košu. Znaju da objavljujemo istine, pa nas napadaju kako bi se odbranili. Zbunjuju ljude. Neko kaže da nas plaća Đilas, Soroš ili Mišković, to osvane u mejnstrim medijima koji nama nisu dostupni, i tako ukrug.“ U sličnim razgovorima mlade novinarke Jovane Tomić mogu se videti još neke nijanse. „Kažem da sam novinarka, što mnoge nasmeje, jer valjda profesiju prvo povezuju s tabloidima. Onda objasnim gde radim, nakon čega ponekad uslede optužbe o plaćeništvu. Neki se šale, neki baš i ne“, kaže ona za NIN. Srećom, lična karta CINS-a je lako dostupna i proverljiva. Od 2007. je funkcionisao u okviru Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a 2012. godine postaje samostalna neprofitna nevladina organizacija. Finansira se iz donacija građana i putem maratonskih aplikacija za različite projekte. Donacije nadolaze stihijski – posle neke prodorne priče ili otvorenog pritiska moćnika, recimo – a grantovi se troše precizno i po budžetskim stavkama. Ako neko od desetak članova tima i jeste plaćenik, dakle, para se nabrojati neće. S druge strane, pregled CINS-ovog sajta dovoljan je za obaranje prigovora o tobožnjem antidržavnom delovanju – osim ako se sve osim pohvala vlastima i vremenske prognoze tumači kao kritizerstvo. Zašto građani Srbije ne bi trebalo da znaju da su na stotine naftnih bušotina u Vojvodini izvesno odgovorne za loš kvalitet vode za piće u pojedinim mestima? Ili, u istraživanju od sredine prošle godine, da su poslanici Narodne skupštine za tri godine građane Srbije koštali 1,4 milijarde dinara – svakako previše, a naročito u odnosu na kvalitet rasprava? Kako tačno nije od javnog interesa znati da je zagađenje vazduha više od zvaničnih merenja, ili da kapital drvne industrije obara stabla i gde inače ne bi trebalo? Ili da širom Srbije postoje lokalni problemi koji muče gore – ili konkretnije – od onih u Narodnoj skupštini? Ovo su samo neke od stotina različitih priča koje je CINS u prethodnih 14 godina objavio. Uz to nisu najpoznatije – o njima nešto kasnije. Kad bi institucije kao mehanizmi vladavine prava radile svoj posao, predočava Branko Čečen, potreba za istraživačkim novinarstvom bi postojala u onoj meri u kojoj bi se kroz sito i rešeto institucija ipak provukla neka nepravilnost na koju treba ukazati. Pošto se rešeto pretvorilo u levak koji propušta korupciju, organizovani kriminal i druga nepočinstva, odgovornost na novinarima je veća. Rastu i pritisci. S druge strane, isterati priču do kraja neretko je bezmalo nemoguće bez saradnje s institucijama, koja očekivano izostaje. Najčešće ne prosleđuju ni izjave, a kamoli podatke ili dokumente. „Zloupotreba vlasti je postojala i pre dolaska SNS-a na vlast. Od tada prisustvujemo strmoglavom nastavku koruptivnih procesa i poremećenih odnosa vlasti prema zadatku koji im je poveren, a koji deluje endemski. Ipak, situacije nisu uporedive. Ranije neke naše priče nisu mogle da dođu do pojedinih mejnstrim medija ili nam se sugerisalo da ćemo objavljivanjem neke teme biti uvučeni u prljave političke borbe koje će nam štetiti. Razvlačenja po tabloidima i u Skupštini nije bilo, stavljanja na spiskove za istraživanje pranja novca i finansiranja terorizma nije bilo, praćenja i pretnji nije bilo. Čak ni devedesetih, u tom obliku – bili su opasni i vlast i kriminalci, ali društvo još nije bilo pretvoreno u oružje protiv nezavisnih medija. Kada je Aleksandar Vučić došao na vlast, neki su pomislili da ćemo se osloboditi okova korupcije i klijentelizma, a u međuvremenu smo počeli da se raspadamo po šavovima. Ono malo institucija je uništeno, a njima treba mnogo vremena da se ponovo izgrade i zasluže poverenje građana“, kaže on za NIN. Kad institucije utihnu, nezavisni mediji postanu manje-više jedini šalter za žalbe građana. Od tih ljudi, bili oni uzbunjivači, zabrinuti ili oštećeni građani, neki istraju u davanju izjava ili doturanju osetljivih podataka, a neki ne. Za to vreme, mediji poput CINS-a moraju da biraju borbe. Sredstava, vremena i ljudstva je malo, a teme se istražuju mesecima, po strogim unutrašnjim procedurama. „Teza da iza svakog novinara stoji nečija agenda je izgovor onima koji umesto javnog brane privatni ili sopstveni interes. Nismo svi isti, a naša je želja da građani budu informisani kako bi donosili informisane odluke. Ne za koga će da glasaju, u to ne možemo i ne želimo da se mešamo, već koju će vodu da piju, u koju će školu dete da upišu i da li će reagovati na dokaze o brojnim zloupotrebama moći i uticaja“, zaključuje Čečen. Prema rečima Milice Šarić, najviše odjeknu priče o predsedniku Srbije i SNS Aleksandru Vučiću ili o nekom od njegovih bližih saradnika i poznanika. Učestalost reči podrške isprati i frekventnost uvreda. „Ima ljudi koji ne samo da nas ne podržavaju, već nas i, mogu reći, mrze“, primećuje naša sagovornica. Kad pred sobom imate istraživanja o malim hidroelektranama, grobovima planinskih reka koji imaju pogubne ekološke i komunalne posledice, o korupciji da ne pričamo, a koje je prvobitno izradio upravo CINS, zaista je neophodna mašta da se pomisli da je reč o novinarskoj tendencioznosti. Bude pojedinih malih pobeda – malih u zanatskom, ali velikih u svakom drugom smislu – pa su brojni ljudi nezadovoljni ucevljavanjem reka na transparente za proteste stavljali delove CINS-ovih tekstova. Neka istraživanja moraju da sačekaju uspavanu javnost. Članci o zagađenju vazduha su tavorili godinu dana, do trenutka kada je vazduh postao ne samo vidljiv, nego bezmalo opipljiv. Odjeka su imale i priče u osvit epidemije. I vlast i javnost su obraćale pažnju na svaku sitnicu. One o problemima osoba s invaliditetom ili s autizmom u novonastalim okolnostima, primera radi. Izdvaja se i ona o primanjima zdravstvenih radnika – CINS je pisao o tome da se medicinarima koji su u samoizolaciji plate smanjuju, uprkos obećanjima o povećanju, zbog čega su na tekuće račune ipak legli puni iznosi. S druge strane, priče o netransparentnosti nabavki medicinskih sredstava su pobudile pažnju, ali ne nadležnih organa. Pod lupu javnosti je dospelo i funkcionisanje REM-a nakon CINS-ovog pisanja o skrivanom izveštaju koji je pokazao Vučićevu nadmoć u medijskom prostoru tokom izborne kampanje 2016. godine. Pisali su i o tome kako je REM promenio način istraživanja za potrebe ulepšavanja stvarnosti tokom predizbornih kampanja prošle godine. Upravo je CINS pokrenuo jednu od prvih priča o sumnjivim doktoratima – glavni junak: Mića Jovanović, rektor Univerziteta Megatrend , a dao je zamajac i onoj o kojoj se ovih dana dosta govori, a tiče se disertacije guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković. „Uložimo mnogo vremena i resursa u istraživanje, pustimo ga u etar, i onda se najčešće ne desi ništa. U boljem slučaju, naše tekstove iskoristi nevladin sektor i ubaci ih u svoje izveštaje, a najčešće se spominjemo u izveštajima o pregovaračkim poglavljima 23 i 27 – pravosuđe i vladavina prava, odnosno životna sredina i klimatske promene. Za skoro sve ostalo mora da postoji politička volja“, zaključuje Šarić. Koja, istini za volju, zna da bude svojeglava. Videlo se to na primeru priče o bojkot-spotovima za potrebe poslednjih parlamentarnih izbora, a koji nisu potpadali u izveštaje Agencije za borbu protiv korupcije, jer ih televizijama nije dostavio Savez za Srbiju, na čijim su jutjub-kanalima završili, već privatna produkcija JSP u vlasništvu Jovane Polić. „Tu su priču preneli svi mejnstrim mediji, a pominjali su je i poslanici vladajuće većine u Skupštini. Čas smo izdajnici, čas smo kredibilan izvor informacija. Ta vrsta zloupotrebe je konstantna. Recimo, pre 2012. smo radili projekat o Miroslavu Miškoviću, tj. o ofšor firmama preko kojih je bio u vlasništvu Univerzal banke. Retko ko je smeo da ga prenese. Jedna žena iz Narodne banke nam je čak tvrdila da za to niko nije znao. Istina odgovara selektivno. Priču o BusPlusu je SNS kao tadašnja opozicija koristio u kampanji, a po dolasku na vlast ništa nisu promenili. Našu raniju priču o vlasništvu dnevnih novina Pres je iskoristio Kurir, ali tek nakon promene vlasti, i to u cilju optuživanja Đilasa za sve probleme u Srbiji“, kaže Vladimir Kostić. S jedne strane je dvadeset i kusur individualnih i kolektivnih nagrada. Izdvajaju se „evropski Puliceri“, ili European Press Prize, iz 2017. i 2020. godine, potom Anthony Lewis Prize za izuzetnost u izveštavanju o vladavini prava koju dodeljuje World Justice Project, kao i nagrade EU za istraživačko novinarstvo koje dodeljuje Delegacija EU u Srbiji. S druge, komentari poput onog koji je upućen Milici Šarić: „Fukaro plaćenička… bliži ti se kraj, fuk*o“, ili poruke poput one koja je stigla na fejsbuk-adresu čitavom CINS-u: „Prestanite opovrgavati istinu koju Nikola Sandulović priča, Soroševi plaćenici, stići će vas pravda, i to jako brzo, ima nas dosta budnih“. Milica Šarić je izjavu u tužilaštvu dala krajem decembra i već tri meseca čeka nekakav rasplet. Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pri Visokom javnom tužilaštvu je krivičnu prijavu zbog pretnje smrću članovima redakcije – odbacilo. „U obrazloženju piše da ’upućena poruka odudara od pristojnog i poželjnog načina obraćanja’, ali da nije pretnja smrću. Po merilima tužilaštva, neko izgleda mora da napiše: ubiću te, tu i tu, tad i tad. Iako su u slučaju CINS-a direktne pretnje retke, one su logična posledica uvreda i nipodaštavanja kojima smo redovno izloženi“, kaže Milica Šarić. Mukotrpan rad u javnom interesu u najboljem slučaju dovede do reakcije javnosti, opozicije ili vlasti, u najgorem – do ugrožavanja bezbednosti. Sve između se svodi na iščekivanje povoljne političke klime, reakciju nevladinog sektora ili zaborav, makar do daljeg. „Novinarstvom je bolje ne baviti se uopšte nego se baviti pogrešno, ali to zahteva izlazak iz zone komfora. Kad čujem: ’Imam decu, imam kredite, moram’, ja to razumem, ali niko nije toliko nesposoban da ne može da promeni posao. Istovremeno, kad bismo svi – pošteni novinari, policajci, zdravstveni radnici, javni službenici – digli ruke, rekli da nema svrhe, dobićemo alternativu punu korupcije i propagandističkih medija. Uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović je simbol te borbe. Mogao je da ćuti, ali nije, jer računa na bolju budućnost“, zaključuje Kostić. Deo te budućnosti bi trebalo da bude i Jovana Tomić. Umesto u pi-ar ili neke druge delatnosti, odlučila je da zaroni u medije. Prošlogodišnja je dobitnica nagrade za najbolju mladu novinarku „Marina Kovačev“. „Gotovo svakodnevno nailazim na pitanja zašto se bavim novinarstvom. Male plate, mnogo stresa. Ali, nije sve u platama, a i drugi poslovi su stresni, ako ih čovek radi kako treba. U radu mi najviše pomaže redakcija, njihova hrabrost, pa onda i kada osetim strah, sramota me da ustuknem zbog njih“, kaže Jovana Tomić. Straha sve više, hrabrosti sve manje, sramote ni za lek – kakva očigledna korupcija! I o tome će CINS pisati, polako…